Владимир Путин иде путем Константина Великог

Василије Бидолах

Да би Евроазијски савез трајао и јачао, треба га ојачати хришћанским духовним спонама.

22.01.2012

Данас, када се уз помоћ финансијске кризе и „обојених“ револуција разара светски поредак формиран на Јалти и Потсдаму постаје очигледно да је Запад за коначни слом старог и успостављање новог светског поретка спреман да започне нови светских рат, великих размера. Међутим, као и увек, плановима Запада смета „непредвидива“ Русија коју сада по вољи Божијој представља Владимир Владимирович Путин. Зато се Русија као један од гаранта Јалте и Потсдама данас подвргава невиђеном притиску западних „партнера“ и њихових најамника којима је постало тесно да живе у „стаљиновим“ границама након Другог светског рата. Ако сада Путин не издржи, кренуће колосални рат у коме ће територија историјске Русије (руске и совјетске империје) бити за Запад један од главних трофеја. Чак је и опрезна Кина почела да се отворено припрема за рат. 7. децембра је, например, у кинеским новинама објављена изјава председника Народне републике Кине Ху Цинтаоа у коме је он издао наређење кинеском министарству одбране: „Припремати се за рат“.

Између осталог, да Запад почиње да се припрема за рат пажљивим посматрачима постало је јасно када је покренуто „катинско питање“ и питање „дестаљинизације“. Кампања за „дестаљинизацију“ у геополитичким плановима Запада представља удобни инструмент који омогућава постављање читавог низа питања многим државама Евроазије јер је њихове границе одређивао „комунистички злочинац“ Стаљин.

Стаљин је, како се испоставило, утврдио не само пакт Рибентроп-Молотов, већ и границе многих држава након рата, између осталог и оне које данас, благо речено, нису баш пријатељски расположене према Русији. На пример, Пољска, Чешка, Украјина такође, Белорусија, Литванија, Израел, Кореја, Кина. Зато светска закулиса и не жели да пусти Путина да дође на власт јер се он од стране „прогресивних сила“ Запада доживљава као наследник Стаљина у назирућој геополитичкој подели света. А такође и као препрека за прерасподелу света у корист Запада. Запуштени процес „дестаљинизације“ може имати као последицу такав експлозивни геополитички талас који ће просто избрисати многе државе створене након Другог рата, посебно државе у чијем стварању је учествовао Стаљин.

Русија треба само вешто да искористи „дестаљинизацију“ као реални фактор геополитике и полугу притиска у спољашњој политици да би опоменула наше суседе од којих су многи „стаљинови птићи“, што значи да су јако рањиве у геополитичким играма моћника овога света. На тај начин „дестаљинизација“ може да буде од користи Русији. А једино је В.В. Путин у стању да то умешно уради.

Да би сачували своју територијалну целовитост многи наши суседи ће бити принуђени да уђу у Евроазијски Савез. Остале, које у Савез Путин неће звати биће принуђени да одржавају најпријатељскије односе са Савезом као гарантом њихове територијалне целовитости. Зато се на Путина нада цео Исток и цела Азија. Чак многи у Источној Европи гледају на њега са надом. Управо зато је идеја Евроазијског Савеза коју је објавио Путин „разбеснела“ Запад који ево већ седму деценију након рата не може да успостави светску државу због „руског медведа“. На Западу би желели да виде Русију само као мост који спаја Запад и Исток, који би у случају рата лако могао да се поруши. Идеја моста се, узгред речено, допада нашој елити која одавно покушава да буде чамац између Запада и Истока. Значајно је да је Путин исправио најистакнутијег представника наше елите Никиту Михалкова, који је недавно изнео западну идеју Русије као моста, рекавши: „Русија није мост, већ самостална држава“. А самосталне, самодовољне државе, као што знамо, могу бити само империје, никако не републике или кнежевине.

Да би Евроазијски Савез трајао много више од СССР-а, Путин треба да узме у обзир све грешке и промашаје приликом стварања СССР-а. Главно што није био у стању да учини Стаљин је да ојача СССР хришћанским духовним спонама. Истина, у то време није било могуће то учинити, јер је наш народ тада постао безуман и многи су се одрекли Бога, посебно међу онима на власти. „Рече безумник у срцу свом: Нема Бога“ (Пс. 14:1). Зато је Стаљин и био принуђен да у септембру 1943. године митрополиту Сергију при успостављању патријаршије каже: „Владико, то је сада све што ја могу за Вас да учиним“. Након Стаљинове смрти отпочео је нови талас безбожности који је и коначно уништио Совјетски Савез.

У изградњи Евроазијског Савеза Путин ће, разуме се, користити совјетско и царско искуство стварања империје. Међутим, посебно важно и потребно сада може да буде, колико год то чудно звучало, искуство Равноапостолног Константина приликом стварања Новог Рима – Константинопоља. Равноапостолни Константин Велики
Јер Русија је, као што је познато, духовна наследница Византије или, како је прихваћено да се каже, Трећи Рим. У време Константина Великог стари Рим се нашао у тешком положају, будући преплављен емигрантима са истока и нападан од стране варвара са севера. У тим условима, Император је уз помоћ шаке хришћана био у стању да преломи ситуацију, покоривши и христијанизовавши Исток, након чега је већ могао да се одупре и до тог времена већ варварској Европи.

Мислим да је план стварања Евроазијског Савеза који је Путин изнео – план стварања тог самог Трећег Рима који чекамо, по слици и прилици Рима Равноапостолног Константина. Мислим да ни Московско царство, ни Руска империја нису због историјских околности могли да у потпуности открију идеју Трећег Рима, јер се у то време још увек није пробудио и покренуо Исток. Па ни Русија није отишла на своју Голготу. Подсетимо да је владавини Равноапостолног Константина претходила епоха најсуровијих прогона хришћана. Други Рим је био утврђен управо мученичком крвљу.

Идеја Трећег Рима је проповед Јеванђеља у целом свету и заштита православних вредности у целом свету, а не аутархија како тумаче неки. Стварање Евроазијског Савеза треба да помогне нашој Цркви да проповеда Јеванђеље народима, пре свега народима Истока. Сама по себи, Руској Цркви такав задатак је превелик. Потребан јој је савезник у држави, и то не мање моћан од Рима из Константиновог времена. Данас, када се захваљујући прогресу и глобализму Исток пробудио, када почиње нове миграције народа налик на времена Хуна, Господ кроз тај исти прогрес и глобализам показује људима да у саблазнима потрошачког друштва нема среће.

Ми чујемо да Кинези који су се обогатили говоре да имају много новца али да нису постали срећнији, да се брину јер је у земљи морал опао, да у богатим регионима Кине сада скоро да нема невиних девојака. Исток се разочарао у вредности Запада. Ми видимо да се сада и Кинези и Корејанци, па чак и муслимани са протестантима у потрази за истинским вредностима обраћају Православљу. У Северној Кореји је већ изграђен храм Пресвете Тројице. У јуну и септембру 2011. године из Кине је у Русију стигла делегација државног врха Народне републике Кине по питањима религије и разматрала питање обуке кинеских студената у православним институтима Русије, посетила наше манастире и разговарала са нашим духовницима.

Речју, лед се открављује. Наступа најповољније време за истинско мисионарење, које треба да покрене држава по примеру Византије и усмери га тамо где људи чекају Христа. Нажалост, данас су мисионарство код нас приватизовали модернисти који су спремни да проповедају где год само не тамо где постоји јако велика потреба. Зато држава треба да поведе тај важни процес, јер само уз помоћ истинске хришћанске мисије можемо да „оседламо и укротимо“ Исток који ће нам помоћи да се одупремо одступништву и агонији рода људског, која на нас долази са Запада.

Ако Евроазијски Савез крене путем по коме је ишао Константин Велики биће успеха, јер Господ није посрамио Равноапостолног Константина. Његов Рим је трајао више од хиљаду година. Константин Велики је био први император који је уз Божију помоћ и благослов који му се јавио у виду Крста на небу на коме је писало „Овим побеђуј“, разорио стари, пагански Рим. Није почео да „кокетира“ са њим. Устао је нелицемерно у заштиту хришћанске мањине у царству, изједначио јој права са незнабожачком већином. Његов Милански едикт из 313. године је постао почетак краја старог Рима. Међутим када је дух ромејства почео да нестаје, када је у Другом Риму почео да цвета дух јелинизма, то јест национализма, Константинопољ је пао под ударима Турака. Елита која није пожелела да својим средствима подржи последњег византијског цара, истребљена је од стране султана Мехмеда II који није желео да има посла са издајницима Цара. То може да се догоди и са нашом „неразумном“ елитом која ће, ако остане без Русије, бити уништена од својих западних „партнера“.

Данас, када непријатељ поново стоји испред зидина Москве, чак испред зидина Кремља ми, православни хришћани треба да се молитвено збијемо и ако треба, устанемо у заштиту државне власти по примеру наших предака који су створили Савез руског народа, који се збио око цара и није дозволио револуционарима да освоје власт 1905. године. Налик на њих и ми треба да се збијемо око нашег народног вође Владимира Владимировича Путина који је рекао да је његов ослонац управо руски народ.

У Путину непријатељи виде свештеног вођу православног света. Јер нису једноставно само тако затворили архимандрита Јефрема, игумана светогорског манастира Ватопед. Архимандрит је имао храбрости да Путину каже: „Света Гора вас воли“, дајући пример многим нашим земљацима, између осталог и православнима, који су спремни да гласају и за ђавола, само не за Путина. Данас многи на руском вичу, као у јеванђелско време: „Хоћемо Вараву“ (Варава је био разбојник и убица за кога су Јевреји тражили ослобођење уместо Исуса Христа. По светом Николају Српском, порекло српске речи „бараба“ потиче од имена овог разбојника – прим.прев.). Одвија се права духовна борба. Очигледно да је на мистичком нивоу Путин „победио“ своје „западне партнере“. Тамо ништа нису могли ништа друго да ураде, него да са злобом у тамницу затворе архимандрита Јефрема. Узгред, тако су поступали и Немци, припремајући се за рат са СССР-ом када су из совјетске Русије крали чудотворне иконе. Међутим, Немци су се, као што је познато, прерачунали и напали нас тачно на празник Свих Светих који су просијали у Руској земљи.

Тако је и данас. Да Мајка Божија није посетила Русију преко Свог Пречистог Појаса, наша земља би заиста данас већ била у револуционарном пожару. Ми, православни хришћани смо опет имали прилике да се убедимо да је Покров Мајке Божије раширен над Русијом, постали смо сведоци чуда Божијег у Русији. И поново руски народ чује „овим побеђуј!“, тј. све наше унутрашње нескладе можемо победити једино наоружавши се чврстом хришћанском вером и јачањем духовности у руском народу. Путин наоружава Русију духовним оружјем којим ћемо победити све духовне непријатеље који крећу на Русију. Ми, православни хришћани, треба јасно да памтимо да је данас Путин главни ктитор и заштитник наше Цркве.

Ако он оде, брзо ће кренути у обрачун са Црквом, јер црквени модернисти само чекају сигнал од либерала из структура власти да би претворили нашу Цркву делом у испоставу Ватикана, делом у православни гето.

Моји пријатељи су 2000. године пред смрт посетили старца Псково-Печерског манастира, архимандрита Теофана (Мољавка), човека високог духовног живота који је три пута заредом рекао да ће храмови за време Путина постојати, тј. за његово време ће моћи да се спаси мноштво људи. А то је главно за нас православне. Видимо да се за време Путиновог „царовања“ Русија необично снажно оснажила. Управо су за Путиново време прославили Царску породицу Романових и све Новомученике и Исповеднике руске. Управо је Путин помогао сједињењу Руске Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом. Управо је Путин извршио притисак на Турску и њеног грађанина, патријарха Вартоломеја, самим тим не дозволивши „наранџастом“ Јушченку да на Украјини створи „помесну цркву“ и тамо разори Украјинску Православну Цркву. За Путиново време је изграђено и обновљено на хиљаде православних храмова, а у Русију су почеле да се враћају светиње из целог света. И најрадоснији догађај који се догодио за време Путиновог „царовања“ јесте повратак Тихвинске иконе Мајке Божије, која је заштитница православних држава и владара. Милост Божија показује да ће Русија живети јер још мора да послужи Богу. Управо је Путина благословио старац Јован (Крестјанкин) Теодоровском иконом Божије Мајке која је заштитница руских царева. Самим тим баћушка Јован нам је показао ко је сада наследник историјске Русије и руских царева. У питању је Путин кога нам је Бог дао.

Ако на председничким изборима издамо Путина, стићи ће нас иста судбина која је стигла и наше претке, који су издали Цара Мученика Николаја и његову породицу. Историја наше земље показује да због грехова револуционара, какве год пароле изговарали, страда цео народ од малог до великог. Треба да памтимо да је Русија за Христа, за оне који су са Христом, за оне који нису против Христа...
Господе избави нас од сатанског дела!

Текст превео: Станоје Станковић
У сарадњи са www.svetosavlje.org
Извор: Русская народная линия