Први део:

КАКО И КАД НАСТАЈУ ДВЕРИ

Не знам одакле да почнем.
Да ли од оног „бабиног“ Преображењског поста за време распуста у основној школи, кад нас је четворо унучади мимо родитеља у селу спремала постом за Свето причешће и водила у најближу цркву у другом селу? (Знатно касније код ње сам наслутио велико и притајено поштовање за институцију монархије и схватио колико је дубока и лепа љубав српског народа према својој краљевској династији.)

Или да почнем од Крсне славе која се није испуштала и када су све друге националне вредности биле испуштене? (Како сам ту волео из прикрајка да слушам бабину рођену браћу и древносеоске мудрости, уз неизбежне политичке теме и све отворенији антикомунизам, који ми се посебно допадао?)

Или, од оног традиционалног породичног морала који је издржао налете и социјалистичке и сексуалне револуције, и којим су нас васпитавали од малих ногу?

Или, можда, од зиме 1990. године, када инспирисани отварањем забрањених политичких тема, као ученици осмог разреда основне школе, професорки историје у вези са њеним предавањем о четничким злочинима у Другом светском рату постављамо питање: „А зар партизани нису убијали?“ (Након овог почетног разбијања леда, које је извео најхрабрији међу нама, уследила је канонада питања типа „Колико кошта Плави воз“ и других везаних за личност и дело Ј. Б. Тита. Уплакана професорка прекида час и напушта учионицу, одлазећи да све исприча нашем разредном старешини. Тада смо се први пут суочили са могућношћу да постављање незгодних питања може да има озбиљне последице по онога ко штрчи и пита недозвољене ствари. То је био крај нашег идиличног детињства у Социјалистичкој федеративној републици Југославији, и свакако један од почетака рађања духа Двери, који је заправо генерацијска ствар).

Да ли да, ипак, кренем од дневно-политичких манипулација студентским протестима, из којих смо извукли важне поуке да озбиљно друштвено ангажовање младих у Србији треба да буде организовано мимо страначке политике? Уз ово, деценијски Милошевићев лажни национализам и прозападна лажна опозиција, то су заиста била пресудна искуства без којих се не може разумети настанак Двери.

Но, биће да је и стручна проблематика умешала своје прсте у историјски почетак овог друштвеног феномена. Не може бити случајно да су покретачи Двери троје студената српског језика и књижевности. Било би добро пропитати тадашње наше професоре зашто су им наши стручни ставови били толики трн у оку да неколико година нисмо могли наћи скоро нити једног саговорника међу њима, већ смо наилазили само на осуду и „истеривање вештица“ које су пожелеле такву небивалу јерес: превредновавање читаве културне историје Срба из православног и националног угла.

Почетак је ипак на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Предпочетак

Те 1998. године, у време првог наговештаја новог бомбардовања Србије од стране „наших западних савезника“, били смо студенти четврте године. Иза себе, услед сталних револуционарних студентских гибања, имали смо много пропуштених предавања, вежби, испита, година… Најновији политички хит у то време био је више него контроверзни Нови закон о високом образовању, којим је на место декана Филолошког факултета дошао проф. др Радмило Маројевић, наш угледни лингвиста и један од ретких људи у политици који је у стручном смислу заслуживао своје место. Али политика и међустраначки обрачуни су нешто сасвим друго.

То је била прва нерешива енигма која нас је чекала на путу стварања Двери. Као људи који смо били заклети антикомунисти и антирежимски опредељени нисмо могли да сарађујемо са Студентским савезом и Управом факултета, а нуђено нам је. Као студенти који су први устали унутар једне српске академске установе у одбрану србистике, као преко потребне националне језичке политике наспрам деценија издаје наших националних интереса у „рату за српски језик и правопис“, подржали смо коначно увођење Катедре за србистику на Филолошком факултету Универзитета у Београду од стране новог декана. Сматрали смо исправним научни и стручни рад професора Маројевића, али не и његову политичку реализацију. Већ тада се појавила та страховита расцепљеност у бићу српског народа која нас стално тера да зарад дневне политике доводимо у питање послове од националног значаја.

Тада смо први пут покушали да помиримо непомирљиви, решимо нерешиво и трагамо за Трећим путем, који ће потом обележити све делове нашег програмског и практичног рада.

Како су се Оливера Дуњић, у то време један од најбољих и најталентованијих студената опште лингвистике, Бранимир Нешић, један од покретача и лидера Студентског протеста 1996/97. и Бошко Обрадовић, тада оријентисан на проучавање српске националне мисли између два светска рата, пронашли и покренули један обичан студентски гласник крајње необичног имена, мораћемо да објаснимо у једном подужем и посебном наставку ових скромних сећања на још скромније почетке Српског сабора Двери.

Крај првог дела.

У другом делу: Устанак на Филолошком