Ову више него актуелну мисао изрекао је Слободан Јовановић у огледу „Један прилог за проучавање српског националног карактера“, најважнијем његовом позном раду, који је остао у пишчевој заоставштини и први пут објављен као посебно издање у Виндзору, у Канади, 1964. године. Овај оглед налази се у основи књиге „Културни образац“ која је 2005. године изашла у издању „Стубова културе“ из Београда. Издање је приредио песник, књижевни критичар и издавач Гојко Божовић, додајући овом изузетном огледу још два мања рада Слободана Јовановића: о Филипу Вишњићу и Богдану Поповићу.

Говорећи о српском националном карактеру Слободан Јовановић подразумева „идеје које један народ има о свом властитом карактеру, о својој историји, о својим задацима у будућности“. Ево како он види проблем српског националног карактера: „Свако време тражи друге особине код људи. У Југославији је пред нама и пре комунизма стајао тежак конструктивни посао. После комунизма тај ће посао бити још тежи. Конструктиван посао обично није толико скопчан с опасностима, колико с тешкоћама. Динарска идеологија, њено бунтовништво, њен пркос свету, и њено презирање смрти било је добро за херојско доба опасности. За доба тешкоћа потребно је више реализма и самокритике.

Посебно, у утакмици с другим етничким групама нама ће бити потребно што више националне дисциплине. Динарски динамизам било је до сада тешко ускладити с каквом било дисциплином. Код динарског типа има јунаштва, али има и самопрецењивања и самоистицања, што га чини несавитљивим и неприлагодљивим. Отуда и његова склоност да све своје неуспехе, па чак и оне за које је сам крив, тумачи неком неправдом. Његов патриотизам иде до потпуног саможртвовања, али није чист од саревњивости и искључивости. У динарским подвизима више је снаге и замаха, него плана и организације. Примери личног јунаштва јесу безбројни, али оно што се постигло не стоји ни у каквој сразмери с утрошеном снагом и поднетим жртвама. То је права „пљачкашка привреда“ која се тера с националном енергијом. Од пресудне је важности да ли ће нови нараштаји умети да националну енергију троше с више штедње и рачуна, и да динарски динамизам од личног и хаотичног начине организованом колективном снагом“ (стр. 38-39).

У овим његовим размишљањима често се напомиње недостатак националне самодисциплине, као једна од највећих бољки српског националног карактера. Као једино решење да се успе у међународној утакмици Јовановић види управо националну дисциплину и стварање културног обрасца, пошто национални и политички образац нису довољни за успех у свету у коме „ће успети оне националне групе које буду имале више националне дисциплине и које буду стајале на вишем степену културе. Дисциплина, уједињујући националне напоре, даје снагу; култура даје онај углед и ону моралну надмоћност, која такорећи, неосетно и не наилазећи на отпор, побеђује. Али и онда када се налази у утакмици с другим националним групама, једна нација ваља да негује своју културу“ (стр. 53).

Међутим, управо је изградња таквог културног обрасца остала нерешени историјски проблем српског националног карактера: „На први поглед не да се разумети да културни образац, који је тако потребан појединцу, не постоји код нас Срба који важимо за индивидуалисте. Да ли је то стога што, због наших посебних прилика, питање народне судбине било за појединца важније од питања његове личне судбине, па се и потреба националног обрасца јаче осећала него потреба културног обрасца… Или занемаривање културног обрасца ваља објашњавати тиме што је, прво, услед просветитељског рационализма, па онда услед великог угледа позитивних наука, утицај религије ослабио, па с њиме ослабило и неговање нашег унутрашњег живота… А могућно је да један од узрока оскудице културног обрасца лежи у самој природи нашег индивидуализма који се одликује великом енергијом, али и великом амбицијом. Амбицијом га покреће више на јавне подухвате и подвиге, него на присна размишљања о себи самоме. С овим објашњењем стајало би у вези и једно друго, по коме смо ми још млад народ с кратким искуством живота, који још није научио да цени вредност самодисциплине. Уосталоме, како било да било, наш индивидуализам, руковођен искључиво националним и поличким обрасцима, трошио је сву снагу у спољашњој, друштвеној акцији, и тражио једино у јавним признањима и одликовањима потврду своје вредности“ (стр. 49-50). Додатне разлоге слабљења нашег националног карактера Слободан Јовановић налази у једном необичном феномену: „Колико је потребно поред националног и политичког обрасца имати и један културни образац, видело се између два рата.

Национални образац био је занемарен, јер су национални задаци изгледали испуњени уједињењем српског народа. Политички обрасци били су занемарени такође: стари обрасци нису одговарали новим политичким приликама, а нови обрасци, с изузетком комунистичког, нису били још израђени. Изгледало је да у тој несташици националних и политичких идеала сваки има да гледа само свога посла. То је у ствари значило да сваки може пустити да га његов приватни егоизам води. И наравно јавна свест стала је да слаби, и знаци кварежи нарави стали да се јављају. У те знаке спада и појава полуинтелектуалца, који се у све већем броју сретао у јавном животу“ (стр. 50-51).

Свевременост полуинтелектуалаца у Србији

На овом месту Слободан Јовановић даје прецизну скицу овог друштвеног слоја који је постао константа српске историје: „Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па чак можда и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском“ смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом а са олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да не би били жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ“ – израз један који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалца.

Претпоставимо да се у њега пробудила политичка амбиција, а да је постао министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово“. Из те своје течевине или, боље рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш“, али неће бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд да се одваја од пуног чанка?!“ Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што не би било појмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца управо и није политичка. Она се састоји у томе да се човек кроз политику обогати, а да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао“ (стр. 51-53). За крај ево још једног актуелног савета из пребогате интелектуалне ризнице Слободана Јовановића, који се може применити на савремене интеграцијске дилеме: „Србија је била млада и мала држава, и стога је своје политичке установе често правила по угледу на старије и веће државе. То је пак изазвало појаву противника страног утицаја који су више или мање све наше недаће стављали на рачун тих пресађених установа. Како смо ми наше политичке обрасце тражили поглавито на Западу, противници страних утицаја обележавани су као противници Запада. Неки од њих били су доста умерени, и тврдили што је било сасвим на свом месту, да при пресађивању страних установа треба ићи постепено и обазриво, не губећи из вида наше домаће прилике које се разликују од прилика на Западу“ (стр. 56).

Бошко Обрадовић

АНТЕРФИЛЕ:

Први Србин са именом Слободан

Слободан Јовановић (Нови Сад, 1869 – Лондон, 1958), правни и политички теоретичар, историчар књижевности, књижевни критичар. Незаобилазни је уставни и правни хроничар Србије од доба кнеза Милоша до краја њене прве југословенске епохе. Један је од најважнијих српских историчара. Писац је једне од најбољих реченица српског језика.

Слободан Јовановић није рођен и није умро у Београду у коме ће провести највећи и најплоднији део свог живота. Рођен је у Новом Саду, што је последица политичке емиграције његовог оца, умро је у Лондону, за време своје политичке емиграције. Први је Србин са именом Слободан.

Школовао се у Минхену, Цириху и Женеви, где је завршио Правни факултет. Једно време ради административне послове у Министарству иностраних дела Краљевине Србије, а кратко је на месту аташеа српског Посланства у Цариграду. Од 1897. до пензионисања 1940. године професор је Јавног права на Правном факултету Велике школе, потом Универзитету у Београду.

Један од оснивача и уредника „Српског књижевног гласника“. Шеф Пресбироа Врховне команде Српске војске у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Ректор Универзитета у Београду (1913 – 1914). Дописни члан Српске краљевске академије постаје 1905, редовни 1908. Председник је СКА од 1928. до 1931. године. Оснивач и председник Српског културног клуба (1937).

После преврата 27. марта 1941. постаје потпредседник Владе Краљевине Југославије. Од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. председник је Владе Краљевине Југославије у избеглиштву и врши дужност министра војске. Два летња месеца 1943. године је потпредседник Владе.

У оквиру суђења генералу Дражи Михаиловићу Војно веће Врховног Суда ФНРЈ осудило је Слободана Јовановића „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“.

Главна дела: „Уставно право Краљевине Србије“, „Држава“, „Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“, „Политичке и правне расправе 1-3“, „Из историје политичких доктрина 1-2“, „Вођи Француске револуције“, „Гледстон“, „Примери политичке социологије“, „Уставобранитељи и њихова влада“, „Друга влада Милоша и Михаила“, „Влада Милана Обреновића“, „Влада Александра Обреновића“, „Из наше историје и књижевности“, „О тоталитаризму“, „Моји савременици“. Његове књиге нису штампане у Комунистичкој југославији пролсе Другог светског рата, све до 1990. године. Сабрана дела Слободана Јовановића објављена су два пута, оба пута у Београду: 1932-1940. у 17 свески; 1991. у 12 томова.

Крајем октобра 2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, којом је пресуда из 1946. проглашена ништавном.