Браћо и сестре, даме и господо,
помаже Бог.

Велика ми је част што сам добио прлику да у име младих говорим уз све ове сјајне људе овде. Вечерас би требало да говорим о томе шта би то Двери требало да буду и како млади виде Двери и време у коме живимо. По мом мишљењу, да живимо у неком нормалном времену Двери не би требало ни да постоје, јер смисао Двери је да повежу православне хришћане, приближе људима Цркву, и помогну нашем народу којем је помоћ потребна. Да је среће сви бисмо ми ишли недељом на литургију у цркву, па бисмо били и повезани, а сами бисмо се медјусобно помагали. Али у томе и јесте наш проблем, исувише смо се одаљили једни од других. Живимо у неком потпуно чудном времену.

Ево уколико погледамо слике старог Чачка врло лако ћемо приметити да на местима где су некад биле пекаре данас су многобројне кладионице и коцкарнице у којима људи губе и последњи комад хлеба. Уопште, много је мање места на којима људи хлеб могу зарадити, а све више оних на којима га могу изгубити. Раније, бар су мени тако говорили, успех је био завршити што бољу школу, са што бољим успехом, а данас успех је отићи у школу и из ње се вратити жив и здрав. Малу децу права је реткост видети у цркви, али посланике, министре знају све до једног и још много таквих, сложићете се са мном, њима непотребних ствари. А пензионери, они седе у парку и играју шах, а уствари сви они играју партију шаха са животом, живот је на потезу и велике су шансе да ће задати мат.

Данас ћете тешко наћи некога ко ће имати жељу да саслуша и ваше проблеме. Битно је која кола возите, које вам је марке мобилни телефон и колико новца имате у џепу, а то какав сте човек битно је још само трговцима, јер ако сте добар нећете приметити када вам врате мање кусур. Људи нису свесни да можете попити пиће, запевати са пријатељима и бити срећни у правом смислу те речи. Јер срећа није у новцу, или дипломи, како многи мисле, срећа је у пријатељима. Материјалисти ће речи – да, али без новца се не може живети, слажем се, али се новац увек може зарадити, а праве пријатеље не можете наћи на сваком ћошку. Морамо бити свесни да ће овај живот проћи, да ћемо једном отићи, баш као што Морава отиче и никад се не враћа, а неко други ће наставити где смо ми стали. Новац, куће које смо стекли, нестаће, али наши пријатељи, наша породица, наша деца неће нас заборавити.

И за крај, желео бих да вам прочитам статистику живота:
Ако имате фрижидер у којем има хране, на себи имате одећу, имате кров над главом и кревет у којем можете да спавате, богатији сте од 75% становништва планете. Ако имате рачун у банци, новца у новчанику, и неки ситниш у некој кутијици, спадате у 8% најбоље стојећих људи на свету. Ми живимо нечије снове, а да тога нисмо ни свесни. Ипак ми се увек жалимо како је нама најтеже. Зато нам и Двери негде поручују да живимо срећни јер нам је Бог подарио то што имамо, и да помогнемо колико можемо, онима који немају.

Беседа Душана Вукашиновића, ученика 2. разреда Гимназије у Чачку, одржана у име Српског сабора _Двери на свечаној академији поводом 10 година од оснивања часописа „Двери српске“, 13. фебруара 2009. у великој сали Дома културе у Чачку_