Високопречасни оче, возљубљена браћо Срби и сестре Српкиње, поштовани нам пријатељи српски, поздрављам вас све вечерас заједно овдје окупљене нашим древним и сверадосним поздравом побједничким: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! Поздрављам такође и пријатеље наше који говоре немачким језиком, њиховим и нашим исто тако дивним и древним хришћанским поздравом: Грис гот! Нема ничега љепшег, ничег величанственијег, ничег дивнијег од имена Божијег, зато нам ваља сваку нашу мисао, сваку нашу ријеч, свако наше дјело, па и ово вечерашње скромно слово и бесједу нашу Именом Бога Живога отпочети. Да смо и у протеклим деценијама свако наше дјело Богом и његовим благословом отпочињали, ми вечерас не бисмо били овдје сабрани проблема овога ради и невоље ове ради која нас је овако потресла и окупила да зборимо с болом о многострадалном и светом Косову и Метохији. Браћо и сестре, веле старији људи да их је искуство научило да је ријеч светиња, те да није добро празнословљем ријеч обесвећивати. Други опет веле: „Ћутање је злато“. Стога нам данас многи главе забијене у пијесак „топло препоручују“ да ћутимо и да не негодујемо, веле „узалудно“, јер је, кажу, „све већ готово“ и „све је већ пропало“. Мудрују ли мудрују „високоучена“ господа Америке и Западне Европе, мудрују ли мудрују „мудраци“ домаћи, мудрују ли мудрују „проевропски и пролиберално“ оријентисани Срби, али на крају крајева сва им се мудрологија своди на исто: „Ћутање је злато!“ Због тога нам препоручују да се угледамо на њих, „многоучене и модерне“, па да тако, „мудро ћутећи“, ухватимо, веле, корак са цивилизованим свијетом и да обезбједимо себи и потомству „срећнију будућност“ у загрљају „племенитих“ пријатеља наших са Запада који нам данас, више него икад до сад, тако здушно „помажу“ да коначно „сазримо“ као народ. Каква пародија! Каква тмина! Каква помрчина!

Ћутање је знак одобравања

Не знам да ли су „многоучени“ пријатељи наши из бијелога свијета можда некада учили латински, а ако и јесу, не знам да ли су били на часу, или су можда са тог часа латинског побјегли, када смо ми својим скромним и малим умовима на чување предали једну стару латинску пословицу која гласи: „Qui tacet, consetire videtur!“, што ће значити понашено: „Ћутање је знак одобравања!“ Шта ћемо јадни кад смо морали и на том часу латинског бити кад се учила и ова изрека стара и када смо је случајно упамтили, а нисмо хтјели, и кад смо је чак шта више и боље од заборава отргли, него ли ону коју наши „многоучени“ пријатељи из свијета бијелога ових дана непрестано понављају, понекад сами, а понекад кроз уста и пера наших „проевропских“ сународника, да је ћутање злато и да ваља мудро и златно ћутати. Не вриједи, ми смо боље упамтили ону другу изреку и ту се више не може ништа, зато ће се на следећем Савјету безбједности засједати да се ова изрека да је ћутање знак одобравања као „конзервативна“ и „ентиевропејска“ избаци из свих уџбеника латинског језика, не само у малој земљи Србији, него и у читавом свијету, јер утиче и квари будуће генерације грађана Европе и свијета. Шта је, ту је! Међутим, док они не уведу ове промјене у латински језик ми ћемо „ћерати по свом“, па ком опанци, а ком обојци! Браћо и сестре, ко данас ћути, тај је рекао АМИН на све ово што нам раде! Ко данас ћути и не говори против злочина и неправде, тај благосиља и одобрава све оне евроамеричке хокус-покус експерименте над једним маленим православним словенским народом који се зове народ Христов, народ Светога Саве, народ Св. Кнеза Лазара, народ Св. Стефана Дечанског и Јоаникија Девичког, који се зове народ Српски и који данас страда и распет бива на светој земљи Косову и Метохији.

Сви путеви воде на Косово

Ако су некада давно стари Римљани поносно говорили да сви путеви воде у Рим, онда и ми данас имамо право да кажемо, бар у своје име, бар што се нас тиче: „Сви наши путеви данас воде на распето Косово и Метохију!“ Заиста, сви наши путеви тамо воде, тамо почињу, тамо се завршавају, а са Косова и Метохије ти путеви даље воде у Небеску Србију, у небески Јерусалим, у Небеско Косово и Небеску Метохију! Ко може да ћути, нека ћути, али тако је! Ко може да ћутањем одобрава злочин, нека га одобрава, нека аминује безакоње, али што се нас тиче ћутати данас је срамно, а не златно, па отуд и ову нашу трибину вечерашњу назвасмо: „Против срамног ћутања о Косову и Метохији!“ Браћо и сестре, све и када бисмо ми данас заћутали проговорило би камење! Да, заиста камење би проговорило! Оно већ уосталом и говори. Говори камење разрушених манастира и цркава, косовско-метохијских, говори камење разорених и опустошених села и градова косовско-метохијских, говори камење оскрнављених гробаља и споменика српских, говоре и Бога вапе тијела намучена, преклана, спаљена, крвава и душе понижене и згажене, све јеца, вапије и говори, и небо и земља, и смиље и босиље, и шума и гора, и цркве и манастири, и гробови, и лешеви и камење – само господа евроамеричка и домаће „демократе“ и „проевропејци“ понављају сваки дан као папагаји: „Ћутање је злато!“ Није ваљда дотле дошло да кад нас боли срце и душа, да ћутимо. Кад некога боли прст, он стење и кука, а нас боли срце, а срце наше је Косово и Метохија, па треба да ћутимо! Што не кажу Тибетанцима да ћуте, или су Тибетанци можда већ давно престали у школама учити да је ћутање злато. Може бити! Браћо и сестре, ако су разорене цркве и манастири, гробља и споменици, села и градови, убијани Срби и Српкиње данас колатерална штета ове евроамеричке нове вавилонске куле, а новопечена и политичким биоинжењерингом исклонирана албанска псевдодржавица звана „Република Косово“ – „демократска новорођена европска држава“, онда је ћутање заиста злата вриједно, али шта ако је другачије?! Шта ако је демократија данас постала демонократија?! Шта ако је све што је развратно и болесно данас преко ноћи постало „здраво“ и „нормално“, шта ако се лаж издаје за „истину“, ако се бомбардовање назива хуманитарном акцијом „Милосрдни анђео“, можемо ли још увијек ћутати и понављати „Ћутање је злато“? Процијените сами. Процијените сами, а затим пошаљите делегацију српских „демократа“ да то објасне браћи Тибетанцима који нажалост у школи не уче старе пословице и не воле злато и ћутање. Можда ипак и у народу Српском има оних који више воле Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Девич, Богородицу Љевишку, Призрен, Зочиште, Ђаковицу, Хвостан и Витину – више од злата. Можда и код нас убогих има оних који више воле Светог Саву од нових „просветитеља“ са Запада?! Можда и код нас има оних који више воле Србију, тј. њено срце и душу – Косово и Метохију од овакве ултимативне и тоталитарне Европске Уније. Богу хвала, има и таквих, па макар им се подсмјевали „европејци“ и „демократе“, као што су се Христу и апостолима подсмјевали фарисеји и Римљани, као што су се Карађорђу и устаницима подсмјевали Турци и потурице, као што се опанку сељачком подсмијевала „Моцарт-кугла“, итд. Има и Христа ради лудих и Космета ради јуродивих, а у такве „конзервативне“ лудаке се с поносом убрајамо и ми који данас пишемо ћирилицу и говоримо српски у Аустрији и који смо се сабрали око наше Свете Мајке, Православне Српске Цркве, и који смо са њеним благословом основали СОЗ, Светосавску омладинску заједницу Аустрије. Браћо и сестре, на крају ове наше вечерашње апологије против срамном ћутања о Косову и Метохији, да поново кажемо и то што је већ рекао наш духовни отац, Патријарх Српски Господин Павле, са саслужитељима својим, отачаственим Архијерејима Српске православне цркве, у овогодишњој Васкршњој посланици: има много начина да бранимо Косово и Метохију, политиком, спортом, музиком, поезијом, књижевним стваралаштвом, сликарством, умјетношћу, учењем, молитвом, итд. Заиста има милион начина и метода, али ниједан од тих метода није срамно ћутање којим се одобрава злочин над злочинима. Данас, сви путеви воде на Косово и Метохију, данас сви дишемо и осјећамо Косовски завјет – есхатологију српску. Данас, не смијемо стати, престати и посустати да изобличавамо сатанско безакоње и недјела његова у овоме свијету. Данас је ћутати срамно, а говорити о српском Косову и српској Метохији злата вриједно! Хвала вам на пажњи!

Аутор је дипломирани теолог и вероучитељ у Бечу