Породица представља основу људске заједнице и незаменљива је у процесу духовног и социјалног развоја човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних духовних и моралних вредности које нас воде кроз живот; породица је извор љубави, у њој се учимо дужности, пожртвовању, заједничком подношењу невоља, животној борби, као и подели радости. Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему, што важи и када одемо из својих породичних кућа, тамо куда нас живот води. Породица је пуноћа смисла личног самоостварења и заједничке среће.

Породица као основна ћелија друштва

Толико пута смо чули ту поштапалицу да је породица „основна ћелија друштва“. Међутим, не видимо да је наше друштво нешто посебно заинтересовано за нашу породицу, своју „основну ћелију“. Брачне и породичне вредности нису данас на цени нити су део свепрожимајуће медијске слике света, а камоли пожељан морални образац или део неког политичког програма.

Ако неко данас жели да се политички организује управо му се указује прилика да насели један потпуно празан политички простор који би се бавио „породичним темама“, све од биоетичких дилема, преко абортуса, беле куге, социјалних и правних проблема породиља, па до великих државних инвестиција у младе брачне парове и породичне стамбене кредите. Политичка странка која би се, рецимо, звала Савез Српских Породица била би прави ССП који нам је данас потребан. Јер ову тему неће решавати Европска Унија, нити ће она да брине о стању у ком се данас налази породични морал и биолошки потенцијал у Срба.

Без јаке породице, породичног бизниса и породичне жртве за нове генерације нема друштвеног, економског и биолошког опоравка српског народа.

„Мала Црква“

Породица је „мала Црква“. Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посуновраћеном свету. „Мала Црква“ има своје молитвено правило, иконостас, духовни живот и читав поредак који извире и опет се улива у „велику Цркву“. Оно што је најважније јесте да ова друштвена ћелија (келија) омогућава подвижнички амбијент за узрастање у врлинама и вежбање у превазилажењу напора, тешкоћа и искушења. Она је таква „келија“ за сваког њеног члана и управо функционише по манастирском принципу међусобног прожимања, поделе обавеза и заједничког узрастања.

Породица је најбоља провера квалитета људске личности. Тек у породичним искушењима видимо колико смо јаки или слаби као личности, колико смо (не)спремни за жртву, договор, поштовање туђе личности, трпљење, опраштање, коначно – љубав. Нема на овоме свету места и времена где би се, ван манастира, боље могле тренирати ове хришћанске врлине и у њима напредовати него у породичном животу.

Породица која је изгубила контакт са Црквом ослања се само на биолошке везе међу сродницима, које често остају немоћне да породицу одрже. Заправо се ради о духовном пропадању појединаца као узроку пропасти савремене породице.

Савремена породица

Свакодневно чујемо разноразне експертске анализе и лелекања како нам је савремена српска породица у распаду. То није ни посебно чудно пошто живимо у времену „краја породичног живота“. Тешко и касно склапање бракова, брзи и многобројни разводи, малодетне породице, геј и лезбејски бракови и усвајање деце, перманентна сексуална револузија, пресудно утичу на свеукупну релативизацију значаја породичног живота у читавом свету (или барем његовом западном делу који се тако често самопроглашава за цео свет).

Али вајни стручњаци не нађоше лека овом вирусу који је напао нашу породицу. Можда зато што нису дали тачну дијагнозу и што нису загребали до у суштину проблема. Нема хришћанске, моралне или, ако хоћете, обичне здраве породице без хришћанских, моралних и здравих личности које би је формирале.

А где се то овакве личности могу наћи односно формирати? У школи, која је изгубила васпитну функцију? На улици? У виртуелној реалности медијског света? То је проблем са нашим експертима: они не смеју да изговоре реч Црква, која означава једини одговор на постављено питање и проблем. Пола века разни психолози и социолози протерују Цркву из процеса образовања и васпитања омладине и сада се чуде што немају са чим да попуне духовну празнину коју су направили.

И да поновимо речи Достојевског: покажите ми личност већу, лепшу, светлију, бољу, заноснију од Христа, па да сви пођемо за њом.

Утицај телевизије

Свет телевизије већ поодавно дубоко угрожава породични живот, разарајући заједницу и унутарпородично општење, и слепо везујући појединца за себе. Телевизија је окупирала како слободно време појединца тако и заједничко породично слободно време. Породични разговори подређени су комуникацији са ТВ-ом, а породичне теме – телевизијским. Јаз између родитеља и деце продубљен је различитим ТВ-интересовањима и навикама, што води одвајању у посебне собе и верности личним ТВ-апаратима (световима). Тако се јавља савремени феномен да се са већом пажњом прате и проживљавају животи ТВ- јунака неголи ближњих. На том путу долази до дефинитивног одумирања породичне заједнице.

И баш кад је тај процес у току појављују се, као наручене, ТВ-серије које у потпуности промовишу одсуство значаја породичне заједнице за савремену грађанску јединку. Америчка ТВ серија „Али Мек Бил“ представљала је у своје време једну од најгледанијих телевизијских серија у глобално-сеоским светским размерама и била симбол јединства ових телевизијско-животних тенденција. То је прича о нестанку и непостојању породичног живота у једном одређеном слоју америчког друштва (свет судства: адвокати, судије, клијенти). Наиме, реч је о свакодневним доживљајима, пословним и љубавним авантурама у оквиру једне адвокатске фирме. Шест-седам младих људи, међу којима је и главна јунакиња Али Мек Бил, формирају идилични идеал вечне младости, животног авантуризма и сјајног провода.

Гледањем само неколико епизода ове серије постаје уочљиво одсуство породичног дома и породичне заједнице код готово свих главних јунака. Два главна места збивања представљају, заправо, псеудопородичне домове: канцеларија (култ посла) и кафић (култ забаве) – две једино признате стварности западног човека. У овом ортаклуку (посла и забаве, професионалних и сексуалних авантура) нема брака (изузев једног који не постоји ван канцеларије и више је у функцији непресушне мотивације главног драмског љубавног троугла), нема ни помена родитеља главних јунака нити они имају деце. Доминира свет без породичне целовитости: без брака, стараца и деце – трагедија беспородичности, егоцентричности, самодовољности, самозадовољства једне псеудозаједнице самаца.

Додатна занимљивост је да пословни угао приказивања овог ТВ-света представља адвокате у одбрани најразличитијих необичних и на први поглед забавних а заправо амерички распамећених правних случајева (у већини најновијих измишљотина „људских права“) у којима ови јунаци увек односе победу.

Секс и град

Централну тему ипак чине њихови свакодневни љубавни проблеми, тражења и мењања „партнера“, сексуална оптерећења, комплекси и фрустрације, често у истом кругу колега са посла. То су и једине теме њихових разговора, у току и након радног времена. Најрепрезентативнији лик овог љубавног типа јесте управо главна јунакиња која има „неизлечиви“ животни проблем серијског осујећења задовољења сексуалног мотива, који је води у најразличитије авантуре.

Међутим, праву даљу, савремену разраду мотива на моменте чак симпатичне савремене америчке жене, осликане у лику Али Мек Бил, представљају њене њујоршке земљакиње из већ отворено аморалне и већ дуже време хит-серије (а сада и филма!) „Секс и град“, која потпуно огољује свакидашњу егзистенцијалну празнину једног пријатељског круга њујоршких жена, оптерећених сексуалном свакодневицом и бестидним речником, уз неизбежни додатак пропагирања најсрамнијих изопачености. У овој серији већ је дефинитивно, на нивоу идеолошке пропаганде, изабрано одбацивање породичног живота зарад култа савремене пословне жене-куртизане.

Укинути Богом благословени брак и породица отворено се замењују култом блуда, противприродних изопачености и наказних антизаједница Новог Доба. Две реалности, два света – телевизијски и стварни – коначно су се сусрели и стопили. У оба је завладало одумирање породице и врхунац индивидуалистичке грехољубиве помаме.

То што савремени град, као и савремени медији, по својој природи више гравитира греху него врлини, не значи да није поље на коме можемо да остваримо и врлину. У свету самаца или истополних бракова који нам се данас нуди нећемо остварити срећу. Породица је природни пут и за нашу сексуалност и за наш живот у савременом граду.

Где смо ми у свему томе?

Свако нека призна свој део греха и нека узме свој део крста. То би било довољно за почетак опоравка наше породичне ситуације. Прича о биолошком нестајању српског народа, кукање над сопственом пропашћу, привијање фластера на дубоке ране, економска и политичка решења у времену моралне пропасти, нису и неће донети помоћ у излажењу из кризе породице у којој живимо. Редослед потеза је врло једноставан: духовна обнова појединца – морални устанак заједнице – бујање младих брачних парова – економско улагање државе у вишедетне породице – биолошка обнова нације – свеукупни друштвени напредак.

Српски народ данас се налази на удару више елемената културе смрти: абортуси и други видови контроле рађања, наркоманија и други облици болести зависности, савремено сексуално образовање и порнографија, алкохолизам, у перспективи хомосексуализам, еутаназија и клонирање, који већ куцају на врата нашег сокака глобалног села… Борба против ових искушења не подразумева само покушај њиховог искорењивања, већ нешто много више и важније од тога: настојање да се у владајући систем вредности поврати изгубљени смисао и култура живота: култ брака и породице, материнства и рађања, очинства и самопожртвовања, здрави стилови живота. Јачањем хришћанских врлина и светосавског погледа на свет најефикасније и најтрајније се ове душевне и телесне немани могу сасећи у корену. Законска решења су део у коме држава мора да ограничи или спречи ширење ових пошасти, али, што је много важније, и да подстиче и развија културу живота. Јасно је да су Породица, Црква и Држава три стуба на којима почива одбрана духовног и телесног здравља српскога народа, као и пут од здраве личности преко здраве породице до здравог друштва.

Двери српске