Часопис Двери српске, који следеће године обележава 10 година постојања, излази у јавност са новим капиталним издањем: тематским бројем О СОЛЖЕЊИЦИНУ, посвећеном недавно преминулом највећем руском књижевнику и једном од највећих светских интелектуалаца 20. века – Александру Исаијевичу Солжењицину.

Колико је нама познато, последњи тематски број часописа на српском језику посвећен је Солжењицину давне 1988. године (Књижевна критика, Београд, број 3-4). Двадесет година, дакле, није било темата о овом руском великану, а број текстова, студија и књига који су се бавили његовим књижевним делом на српском језику такође је минималан. Поставља се питање откуда ова и оволика културолошка празнина? Зар Солжењицин није био и није још увек више него актуелан?

Разлози су многобројни. Некима се и у Србији и у Русији учинило да је са рушењем Берлинског зида и тзв. падом комунизма тема комунистичких злочина превазиђена и на неки начин историјски ако не правно разрешена. Други су у Солжењициновој подједнакој критици Запада видели политичку некоректност, која може бити ризична за даље бављење. Трећи су помислили да се повратком у Русију његова мисија завршава и да већ остарели писац више нема шта да каже. Многи су једноставно сматрали да је Солжењицин завршио каријеру са сломом Совјетског савеза, да једина преостала велика светска сила и Запад у целини немају мане већ да их треба у сваком смислу опонашати, а да Русија свакако нема шта да се огледа у својим православним коренима и националним интересима већ да се окрене позападњачењу.

Вечити бунтовник и исповедник

Солжењицин поново није мислио онако како мисле званични владајући кругови. Прво је изневерио очекивања комунистичког режима да постане узоран совјетски грађанин који се не обазире на милионска страдања у гулазима. Потом је као политички дисидент и емигрант изневерио очекивања Запада, јер није одмах по изласку из Совјетског савеза рекао да је супротна страна света најлепша и најбоља у сваком погледу, већ је указао на бројне мане и путеве пропасти на Западу. Коначно, по повратку у Русију није славио Јељцинов режим већ га је критиковао за небивалу издају националних интереса и пљачку државне имовине. Последњих година подржао је Путина и обнову руске државе, што тек нису могли да му опросте. Остао је у целом животу доследан борби за истину и правду, безгранично волећи Русију и размишљајући само о њеној срећи.

Солжењицинов повратак у Србију

Српски сабор Двери сматрао је својом обавезом да се овај културолошки недостатак у српској издавачкој продукцији у последње две деценије коначно исправи. Солжењицин је потребан и Србима. Свака његова мисао примењива је и на нашу друштвену стварност.

У новом броју часописа Двери српске, који је на сјајан уређивачки начин приредио и припремио за штампу Бранимир Нешић, на импозантних 136 страна А4 формата налази се избор текстова најзначајнијих европских, руских и српских аутора који говоре о „човеку-епохи“ и „демократском пророку“ чијом је смрћу коначно завршен 20. век.

Уз обиље занимљивих фотографија, ту су текстови познатих Солжењицинових биографа са Запада Мајкла Скамела и Жоржа Ниве, импозантан број руских аутора међу којима су: С. Аверинцев, И. Шафаревич, А. Шмеман, А. Курајев, В. Бондаренко, Т. Лопухина, Д. Благов, М. Смољанинова, Ј. Попов, К. Померанцев, П. Басински, О. Антонов, А. Рогожин, В. Асмус, В. Осипов, В. Моров… Темат доноси и изјаве које су поводом Солжењицинове смрти дали Његова Светост Патријарх Московски и све Русије г. Алексиј II, председник Руске федерације Дмитриј Медведев и председник Руске владе Владимир Путин.

Већина текстова од ових преко 15 руских аутора по први пут је преведена на српских језик, захваљујући изузетном труду и раду нашег уваженог преводиоца Саве Росић.

Од одабраних домаћих аутора „Двери српске“ преносе већ објављене текстове Марка С. Марковића, Бошка Бојовића, Николе Милошевића, Драгоша Калајића, Жарка Команина и Ане Селић, док су ексклузивно за овај број своје радове приложили Предраг Драгић Кијук, владике Атанасије Јевтић и Атанасије Ракита, Владимир Димитријевић и Матија Бећковић.

Из већ поменутог последњег претходног темата који се у Србији бавио истом темом, специјалног броја „Књижевне критике“ из 1988, пренете су најинтересантније полемике и текстови из тог времена, из пера: Клода Лефера, Данијела Сингера, Миливоја Сребра, Новице Милића, Милована Данојлића, Ивана Ловреновића, Јовице Аћина, Славка Лебединског, Косте Чавошког, Љубомира Тадића, Војислава Шешеља…

Уз помоћ овако сјајног избора аутора обрађене су главне теме Солжењициновог књижевног ремек-дела: духовно назначење писца и духовне основе његовог књижевног стваралаштва, његово место у историји руске књижевности, хумор у његовим романима, његови политички списи и полемичке студије (посебно занимљив округли сто одржан у Русији поводом књиге „Руси и Јевреји – двеста година заједно“), потом посебни одељци посвећени „граматици књижевне логорологије“, односу Солжењицина и Срба, као и најзначајнијим опроштајним беседама и изјавама поводом смрти великог хришћанског писца.

Да ли ће и нови број „Двери“ бити прећутан?

Веома је мало живих часописа за националну културу и друштвена питања у Србији данас. Међу њима су изузетно ретки они који су почели као студентски и после 10 година још увек излазе. Такође, не рачунајући култни „Градац“, готово да нема часописа који негују тематске бројеве и који су до сада у низу објавили темате о Светом Сави, Достојевском, Николи Тесли, Јустину Поповићу, Николају Велимировићу, Дражи Михаиловићу, плус тематске зборнике о говору мржње на све што је српско, монархији, комунистичким злочинима, српском националном питању данас…

Са своја два темата о Солжењицину, а посебно новим бројем, „Двери српске“ исправљају ову страховиту празнину у српској култури и постављају нове стандарде у националном издаваштву. То што званична интелектуална и медијска елита упорно прећуткује најновије капиталне темате „Двери“ о Великом брату и технолошком тоталитаризму, Европској Унији, Патријарху Павлу и два јединствена броја о Солжењицину, само су докази да се десило нешто крупно у српском издаваштву.