Не постоје добре и лоше ствари, него добра и лоша употреба

Савремене информационe технологијe прожимаjу знатан дио нашег свакодневног живота. Будимо се уз звукове мобилних телефона, палимо телевизоре да би провјерили најновије вијести и били у току, затим велика већина сједа за рачунаре и почиње да плива непрегледним морем Интернета у потрази за, такозваном, корисном информацијом. Ми често, по инерцији, залутамо у лавиринте линкова преко којих долазимо до презентација дискутабилног садржаја, које често више штете и свакако одузимају вријеме, него доприносе нашем истинском продубљибању у било какву материју. Ово ново вријеме, које многи зову временом неограничене информације доступне свима и у сваком моменту, тражи од човјека да буде избирљив и одреди који дио да прими, а који да одбаци. Огроман дио информације на Интернету припада овој другој категорији jeр je, пo ријечима ђакона Оливера Суботића, 70% садржаја на Интернету бескорисно, или још горе, штетно за наше душе.

Када би историја истински била наша учитељица, не би могли да не примјетимо да нас велики број технолошких изума није унаприједио, без обзира што нам научници тврде да се баве истраживањима како би њихови проналасци били на корист и добро људској раси. Упркос овој спознаји, ми не можемо игнорисати модернизацију ни у једном аспекту савременог друштва, па самим тим ни у технолошком напредку савременог информационог и мултимедијског друштва. Питање које се намеће је: Како се на здрав начим опходити са савременим информационим технологијама?, које по ријечима ђакона Оливера, истовремено представљају нашу шансу и изазов. За скептике међу нама који их а приори одбацују, ђакон Оливер наглашава да је званични став Српске православне црква (СПЦ) према истим „афирмативно критички”. Он се позива на ријечи Св. Максима Исповједника (7.в.) који каже да „не постоје добре и лоше ствари, него добра и лоша употреба”. Према томе, на нама је да модерне информационе, али и друге, технологије користимо на прави начин, а наше мјерило у свему је Христос.

Што се Интернет презентације православља и мисионарства тиче, главни и одговорни уредник „Православног мисионара” нас упућује на браћу Русе који су, по њему, пуно боље организовани од нас у овом виду мисионарења. Као најбољу српску интернет презентацију он наводи „www.svetosavlje.org”, коју уређују пар свештеника и гдје се, поред е-библиотеке и форума, могу добити и духовни савјети. У овом дјелу предавања је дотакнута и тема звучног и телевизијског преноса Литургије. Многи од нас се, у суштини, не противе овој идеји јер сматрају да би на тај начин, на примјер, и они који су болесни могли да прате Литургију. Ђакон Оливер истиче да је битно направрити разлику између директног преноса Литургије у часу када се одржава и приказивања у виду репортаже послије Литургије. По њему је репортажа једина могућа опција јер симултани пренос, сличан преносима секуларних догађаја, обезврјеђује овај свети чин и никада не може да пренесе осјећај који задобијемо када му лично присуствујемо. Сусрет очи у очи са Христом је једино могућ улазком у пуноћу цркве кроз Литургију, молитву, пост и подвиг. Према томе, било каква православна презентација не би требала да иде даље него Филипов позив Натанаилу:„Дођи и види!” (глава прва, Јеванђеље по Јовану)

Други дио свог предавања ђакон Оливер је посветио проблематици биометријских личних карата у Србији и потенцијалном глобалном проблему. Треба напоменути да је ђакон аутор студије „Биометријски системи идентификације критичка студија”, урађене на захтјев Светог Архијерејског Синода СПЦ-а. Ова студија је једина мултидисциплинарна студија објаљена на српском језику из области биометријских система идентификације. Ђакон нас упозорава да на вријеме размислимо о проблемима везаним за потенцијално стварање централне базе биометријских и њима придружених података о којој се пуно не дискутује, али која би временом лако могла да слиједи биометријске личне карте. По његовим ријечима, таква централизована база података може да прерасте у тоталитарни паноптички суспрат уколико постоји могућност укрштања са осталим базама. Укрштање различитих база података се у пракси своди на кориштење универзалног алфанумеричног идентификатора, броја за сваког од нас. Ђакон Оливер сматра да концепт централне базе података треба законом забранити због њеног потенцијала да временом омогући развој информационо контролисаног друштва у коме би лична слобода појединца у неповрат била изгубљена.

Полазници Светосавске школе у Ротердаму су на ове теме реаговали са великим интересовањем и закључено је да је су оне веома релевантне и за живот у дијаспори. Предавања потпут овога требала би редовно бити понављана, да би се порука коју је ђакон покушао да пренесе што јасније и даље чула и да би наша лична слобода опстала и била загарантована за генерације које долазе.

Др Нада Васић