Према резолуцији УН 1244 Србија има право на повратак до хилљаду војника и полицајаца на Космет, али у пракси то право јој је ускраћено управо од земаља НАТО-а, и домаћих властодржаца који ово питање никада нису ни покренули.Званична доктрина актуелне власти је да Србија Космет треба брани само дипломатским средствима, и никада више неће ратовати, за одбрану својих интереса на овом делу своје територије. Наравно повратак српских оружаних формација према поменутој резолуцији не подразумева никакво ратовање већ заштиту становништва, цркава и споменика.Али мирољубиви режим има жељу да Србија учествује у разним „мировним мисијама међународне заједнице“, читај неоколонијалним освајањима САД и њихових сатрапа. Парадоксално је да земља која је жртва агресије жели да помаже свом тлачитељу да тлачи друге, или у случају НАТО маневрисања по Грузији, читај провоцирања Русије, помаже непријатељу да провоцира најмоћнијег пријатеља. Шта је проблем наших евроатлански опредељених функционера? Издаја, глупост или мазохизам? Чини се да их све три „врлине“ итекако красе.

Но вратимо се на немирни Каквказ. Етнички сукоби, политичка нестабилност и геополитичке аспирације глобалних и регионалних чинилаца, уз солидне резерве нафте и гаса чине регион Кавказа веома „запаљивим“. Русија је за сада решила проблем тероризма у Чеченији, мада мањих инцидената још увек има. Конфликт Азербејџана и Нагорно Карабаха,( де факто независне јерменске државе на територији Азербејџана) за сада је „замрзнут“, али трајно решење се не назире. Североисточни делови Турске непосредно уз регион Кавказа поприште су сукоба званичне Анкаре са побуњеним Курдима. Блискост и утицај Ирана кавкаским земљама, као све јачег регионалног чиниоца , такође се не сме занемарити. Тренутно најнестабилнија земља ове регије је Грузија, а извор нестабилности „демократски“ режим грузијског диктатора Михаила Сакашвилија и његови спонзори из Вашингтона. Прошлогодишња агресија на Јужну Осетију и тежак војни и политички пораз очигледно нису опаметили Сакашвилија. Абхазија и Јужна Осетија засигурно никада више неће бити под контролом Грузије, а Грузија неће бити примљена у НАТО док не реши територијалне спорове. Овај сукоб је показао и нејединство самог НАТО пакта чије чланице нису успеле да усагласе ни заједничку изјаву, а камо ли да на било који начин помогну Сакашвилију. Дакле вишеструка победа Русије и дебакл политике САД у овом региону.

Вишедеценијски циљ америчке геополитике је територијално опкољавање Русије уз повремено „пипање пулса“. Ове догађаје треба посматрати у том светлу. САД су наоружале Сакашвилија и нахушкале да започне рат. Сакашвили је био довољно наиван да поверује да ће му американци и током сукоба војно помоћи. На његове очајничке позиве САД су се ипак одазвале. Неколико дана по завршетку сукоба и потписивања споразума Медведев-Саркози ,и самим тим индиректног признања пораза, Сакашвилију је стигла „војна“ помоћ из САД. Неколико бродова амричке морнарице доставило му је већу количину тоалет папира, пасте за зубе и дезедоранса. Дарежљиви Ујка Сем га ипак није заборавио.

После сукоба, Грузија се налази у дубокој политичкој кризи, а и светска економска је није заобишла. Опозициони протести и непослушност војске изазвали су додатну параноју код неурачунљивог Сакашвилија, тако да му једномесечно НАТО маневрисање добро дође ако ништа као морална подршка за борбу за власт и провоцирање Русије. А америчким силеџијама провоцирање Русије је увек добродошло. А потребно им је и мало звецкања оружјем због исфрустрираности извесним војним поразима у другим деловима Евроазије.. Из Ирака је најављено повлачење за годину две (тихи пораз), а најављен је и продужетак агоније у Авганистану у коме после осам година војног присуства САД Талибани држе готово 75 % територије. Посебно болна чињеница за агресивну политику САД је што је Киргизија ускратила гостопримство америчким трупама у бази „Манас“ и чвршће се војно везала за Русију у оквиру ОДКБ ( Организације договора о колективној безбедности) чиме је снабдевање трупа у Авганистану и обавештајна активност у средњеазијском региону додатно отежана. Актуелна афера са међусобним протеривањем дипломата због шпијунаже једног естонског официра у корист Русије додатно је мотивисала НАТО на провокације.

Посебну пажњу привлачи чињеница да у започетим НАТО маневрима у Грузији не учествују кључне државе „старе“ Европе које све више воде самосталну безбедносну политику не марећи много за интересе и скупе авантуре САД-а. Поред Србије учешће у маневрима су отказале и Јерменија, Казахстан и Молдавија тадиционалне руске савезнице. Латвија и Естонија су отказале учешће „због кризе“. Али американци са собом воде верне савезнике Хрватску, Албанију, Македонију, протекторат БиХ,… Оргијање ће трајати око месец дана, довољно дуго да Сакашвили направи неку нову глупост не би ли доказао Ујка Сему да је још употребљив, и добио подршку за опстанак на власти. Дугорочно, највећи губитник свих ових догађаја је грузијски народ и држава. Али у „младим демократијама“ које је посејао и брижљиво узгаја Ујка Сем народ се углавном ни за шта не пита. То се нажалост односи и на нас Србе!