Време је да се чује глас православних Срба! Време је да на улице изађу наше - ПОРОДИЦЕ! Време је за породичне шетње!

Предуго смо били у дефанзиви по свим пресудним духовним и националним питањима. Превише смо се повукли из јавног живота. Затворили смо се у гето црквених порти и патриотских салонских кружока. Постали смо самодовољни и самосажаљиви. Готово смо укинули друштвени активизам православних хришћана и родољуба. Помало смо занемарили и социјалну функцију Цркве и лични друштвени ангажман. У нас се увукао губитнички менталитет и дух социјалних пораза без борбе. Толико изгубљених битака, толико унапред предатих партија, толико самоизолације и пристајања да живимо у свету медијских етикета које су нам наметнули: антисемитизам, клерофашизам, нацизам, мрачни средњи век, ретроградне снаге… Како је дошло до тога да ми, српски хришћани и родољуби, треба да се стидимо своје вере и нације, а да родомржња, неморал, противприродност и лаж сваке врсте могу бити представљени као нешто сасвим нормално? Како смо дозволили да изгубимо сваки утицај у цивилизацији и свету који смо стварали, а који су се окренули против нас?

Шта дугујемо хришћанству и патриотизму?

Олако смо препустили забораву да је наша цивилизација у својој основи хришћанска, а наша историја у главноме патриотска, и тако допустили да изгубимо добру стартну полемичку позицију. Зашто се ми повлачимо из овог света у чијим смо најбољим дометима учествовали? Зар нису прве организоване болнице у светској и нашој историји основане у хришћанским заједницама? Зар прве школе у нашем народу нису настале у манастирима? Зар хришћанство није први пример државне лојалности, са једне стране („Богу Божје, а Цару Царево”), али и грађанске непослушности сваком тоталитаризму (универзалној Римској држави која тражи поклоњење Цару као Богу), са друге стране? Зар прве хуманитарне, милосрдне активности нису заправо и прве активности Цркве и њена есенција постојања? Зар најславније странице наше историје нису заправо епопеје родољубља? Постоји ли било који велики Србин у нашој историји који није био и велики патриота? Апсолутна већина њих почива на израженој хришћанској религиозности и патриотском уверењу и елану, који умногоме објашњавају њихове стваралачке домете (од великана наше науке, духовности и културе: Николе Тесле, Михаила Пупина, Милутина Миланковића, Николаја Велимировића, па до савремених спортиста). Да сагледамо радне навике, породичне вредности, књижевност, архитектуру, уметност и да видимо ко је више дао светској цивилизацији од хришћанства? Да погледамо шта је за једну државу и њену стабилну унутрашњу организацију важније од грађанске лојалности и патриотске државотворности? Како се догодило да смо, као носиоци најважнији социјалних вредности и функција, избачени из друштвене утакмице?

Да ли православни хришћани имају друштвену одговорност?

Историја овог проблема је велика и не почиње чак ни са Француском револуцијом, нити врхуни у атеистичкој диктатури, посебно над словенским и православним народима. Право финале овог проблема настало је на другој страни света, на америчком Западу друге половине 20. века који је покушао да заснује рај на земљи, а добио је постхришћанску и глобалистичку цивилизацију која је завршила у негацији традиционалних религија, нација и култура, бесмислу и празнини трке за материјалним успехом и слому свих западних снова и веровања. Данас, када је нови век почео са сменом историјских епоха и када се изнова превреднује све у шта смо веровали у прошлом веку, хришћанство и патриотизам могу и треба изнова да изађу у друштво и подсете на себе и свој смисао. То је наша хришћанска и национална обавеза да помогнемо свету, Отаџбини и човеку у егзистенцијалној кризи.

Наставиће се…