Бити диктатор – блаже речено аутократски лидер – прилично је неприхватљиво за демократску свест, али бити диктатор са стилом, то је већ нешто друго. Од бившег доживотног председника комунистичке Југославије Јосипа Броза – судећи по ономе што се могло пратити у медијима – остало нам је једино сећање на његов беспрекорни животни стил, док жеља за разумевањем његовог политичког завештања и основни политички смисао режима којим је владао готово да и не постоји. Тако се о Титу прича и пише као феномену, поп-звезди, тајни века, политичару са харизмом. Одједном је јако важно какав је био у односу са женама, шта је све волео да једе и да ли је заиста знао да свира клавир.

Испада да је Тито био све остало, само не политичар и уже посматрано комунистички вођа. Причање о крајње споредном постаје тако синоним за интелектуално поштење, историјску дистанцу и објективност. На крају, овакава исфорсирана перспектива, нужно, врло се мало разликује од слике коју је о самом Брозу ширио његов сопствени режим, ма колико се он сам, у тренуцима комунистичке скромности, понекад, и нарочито на почетку своје владавине, од тога ограђивао.

Комунисти и национално питање

Ако се по мишљењу неких ондашњих посматрача (Десимир Тошић, Париз, 1954.), комунизму у Југославији није могло приписати да је отворено радио у корист било ког од национализама југословенских народа, са великом се сигурношћу може утврдити на чију је радио штету. У интервјуу париском листу ”Монд” 1971. Милован Ђилас признаје, да је главни политички смисао поделе Југославије на шест република слабљење централизма и хегемонизма Срба, сматраних и за најозбиљнију препреку комунизму. Уместо да инсистирају на неком новом облику југословенске нације, који би подједнако слабио све националне идентитете, комунисти се пре свега баве фабриковањем нових. Тако се стварају Македонци, Црногорци и муслимани (са великим словом ”М”).

Идеја југословенства као нације, бива дефинитивно одбачена шездесетих година као прикривени Тројански коњ великосрпства, док се на државном плану слаби савезна држава у корист јачања република. Ни овај облик државног уређења не одговара Републици Србији, јер је још на почетку стварања комунистичке Југославије подељена на две аутономне покрајне, које овим реформама добијају неупоредиво више овлашћења у односу на њу. Титова Југославија, по тумачењу самих комуниста, представља политички обрачун са ”неправдама” Краљевине Југославије и српским народом (технички термин је ”српска буржоазија”) који је у некадашњој Kраљевини означен као хегемон. Тако се поборници једне идеологије, која у свом погледу на свет нема изражену и јасну идеју нације, баве решавањем националног питања.

Манипулација националним сукобима

Као решење за сукобе који избијају на подручју бивше Краљевине Југославије за време Другог светског рата комунисти нуде сопствену диктатуру. У својим прогласима 1942. комунисти позивају Хрвате и мислимане да устану не против окупатора већ против четника. То је био једини начин да припадници ове популације, која је у суштини била привилегована од стране нацистичког окупатора, почну ступати у партизанске редове. За комунисте из редова Хрвата и муслимана Други светски рат, тако, није био само борба против Немаца већ и против Срба.

Као што се друга Југославија стварала у борби против ”великосрпског хегемонизма”, на исти начин је морала бити и разбијена. Хрватски термин ”србокомунизам” и изричита тврдња Алије Изетбеговића, на муслиманској страни, да се хегемонија Срба ”наставила и за вријеме комунистичког режима”¹ говори о томе да се против Југославије могло кренути тек када се између комунизма и Срба стави знак једнакости.

Броз и данашњица

Период комунизма отвара прегршт интересантних питања, много озбиљнијих и захтевнијих од проблематике Титове спаваће собе. На пример – због чега се у оквиру једне крајње детерминистичке, деперсонализоване идеологије (и на тој основи изграђене историјске свести) какву је представљао марксизам и једном друштву које је засновано на таквим идеалима и принципима, јавља култ (једне) личности? На ово би питање некадашњи југословенски комунисти одговорили да до тога долази због суштинске измене марксистичких појмова и принципа које је први започео Стаљин, а које су они прозрели и одбацили. Ипак, прихватање једног оваквог објашњења ништа нам не помаже нити објашњава у вези самог Тита, чији култ тек настаје у време када је Стаљинов на заласку.

У односу на, у радничка одела, униформисане комунистичке вође широм света Јосип Броз заиста представља изузетак. Међутим, претерано фокусирање на Титов приватни живот прети да апстрахује његову личност од самог историјског контекста, односно комунистичког режима којим је управљао. Сам Броз тешко да би се сложио са тиме. ”Све што сам постигао дугујем нашој Партији. Био сам неук млад човјек и Партија ме је узела, образовала, начинила човјека од мене. Њој све дугујем.”² Ма колико ова изјава била прожета партијским идеализмом, нестварним и можда више жељеним него стварним и истинитим, она ипак говори о оквиру у коме се сам Броз креће и са којим се идентификује.

Оно што је пак заједничко њему лично и времену у коме живимо је нескривени хедонизам. Материјално раскошан животни стил који је Тито обилато упражњавао представља и данас тему која се промовише и прижељкује, нешто што се подразумева и идеал коме ваља тежити. Полугладни народ и управљачка елита се у овоме прилично слажу.

Између револуције и интеграције

Из историје комунистичке Југославије извлачиће се највероватније потпуно супротни и различити закључци. Са једне стране политика комуниста према националном питању у Југославији представља модел обрачуна интернационалних политичких елита, изразито негативно идеолошки и политички расположених према самој идеји националног идентитета. Посматрајући из овог угла, могу се пратити и проучавати технике и модели обрачуна са српским народом, његова индоктринација и пропаганда која се према њему водила. Најважнија и најтрајнија последица владавине комуниста је дехристијанизација српског народа, тако да је данас велико питање могу ли се последице њихове владавине у овом погледу анулирати.

За нове глобалистичке револуционаре (или прагматичаре) овај период историје имаће другачија значења и из њега ће се вероватно извачити другачије поуке. Знајући за ове чињенице наше савремене историје можемо ли се, већ сада, запитати хоће ли за српски народ бити разлике између револуције и интеграције?

1 Alija Izetbegović, Sjećanja, Sarajevo 2001, стр. 25

2 Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito-prilozi za biografiju, Zagreb-Rijeka 1980, reprint iz 1953, str. 656