Надахнут краћом књигом коју сам прочитао -** Аутобиографијом Владике Никодима (Милаша)**, настојаћу да своја осећања и мисли везане за проблеме у српском националном карактеру сажмем, а потом и изнесем у једном краћем осврту.
За оне који не знају ко је био Свети Владика Никодим, рећи ћу само кратко: Наша велика Стена Православља на далматинском кршу и непревазиђени познавалац Црквеног Права.
Завида
Оно што је Светог Владику далматинског натерало да напише своју биографију јесте завист његових православних Далматинаца и Срба уопште, од којих се морао бранити више (али са мање успеха) неголи од римокатолика, чије је заблуде и сплетке силом свештених канона и истинитим доказима из богате црквене историје редовно побијао.
Ево шта каже сам Владика: ”Устали су противу мене најприје иновјерци у својој штампи. То ми није било противно, јер сам разумио, да се озбиљно у јавности прима моја ријеч, напротив, то ме осоколило на даљи рад у започетом правцу. Са иновјерцима доста сам посла имао и доста оштре полемике, али морам признати, никада се, говорећи уопште, они нису удаљавали од предмета, који се расправљао, нити су икада употребили какву ружну ријеч о мојој личности или избацили какву клевету… Од 80-тих година прошлога вијека (XIX) устадоше противу мене и моји једновјерци и једноплеменици. Ово је почело тада, када сам ја постао доктор богословије. У српском свештенству није било дотле никога који би тај научни титул имао, и мени се чинило, да то може служити само на част свештенству и уопште Србима. Али догодило се обратно. Јавила се завист, која је особито карактеристична код Срба: као зашто да се неко истиче пред другима, и као зашто тај неко да изнад других стиче гласа у ширем свијету. Та завист наспрам мене, која се тада показала код православних Срба, и посебно код православних Далматинаца, мојих земљака, потенцирала се послије у оној мери, у којој сам ја више научних титула добивао и више гласа у Јевропи стицао.”
Било ми је чудно да тако пише човек за кога сам знао да се данас само по добром спомиње међу Србима. Сазнавши током читања за потешкоће које је имао, и видевши како се носио са њима, схватио сам да постоје вероватно бар два разлога зашто се Владика Никодим по добром памти. Један има ауторитет Божијег аргумента - да се светло не може сакрити, а други је вероватно последица тога што Срба скоро да више и нема у Далмацији, па нам је сада ”златан” и радо би га и од блата наново правили.
Нерад и Неред
Владики је матерњи језик - италијански, одрастао је у Шибенику а и прво му је образовање везано за фрањевачке и бенедиктинске манастире. Колико је само ту Божијег промисла било, када је из таквога корена избујало једно дивно и многоплодно стабло, које је својим гранама заштитило огољено од језуитских ветрова и напукло од туђинске соли - православно далматинско српство…
Та му је срчаница од очевог порекла - од познатог рода Милаша који су из Дувна дошли у Далмацију бежећи од Турака. Никола (Никодим) је у себи изгледа изванредно објединио динарску чврстину карактера са медитеранском префињеношћу. У то је чисто детиње срце православна вера ушла најпре захваљујући мајци, рођеној Италијанки која како владика каже: ”постаде таква православна, да беше боља од многих, који се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине”. У кући његовог полудеде - Грка Николе Парашћеве, где су скупа живели, сваке је вечери, бар по један сат, трајала саборна молитва целога дома коју је водио домаћин, пореклом са Крфа. Та ”мала црква”, кућна молитва и мир, били су темељ Истините Вере коју нису успела раздрмати ни ласкава обећања католичког клира о ”светлој заједничкој будућности” ни касније стечена светска слава али ни потоња искушења и страдања.
Он сам каже да му је образовање у тим ”талијанским” школама дало једну систематичност и основу која му је доцније, током научног рада, увек добро користила. Напротив - у српским се школама ценило учење наиузуст илити бубање, а професори су махом слабо марили за ђаке. У богословском интернату у Карловцима на пример, могао се свему научити осим молитви и скромности.
”Карловци, тај оглашени српски Сион, били су све, само не Сион. О каквом црквењаштву нема ту ни трага. Патријаршески двор са патријархом и придворним калуђерима наличио је на двор каквог богатог мађарског спахије са свјетском раскоши и уживањем, него ли на свештено неко средиште. Ту је човек могао наћи све, само не оно што би га могло религиозно хранити и побожно расположити.
У богословији нашао сам за мене сасвијем нови свијет. Другови су ми били уопште бивши лоши ђаци мађарских или хрватских гимназија, који су се склонили у богословију, или што нијесу могли успјети у другим заводима, или који су рефлектовали на богате парохије. О озбиљном учењу богословских наука и о спремању за свештенички чин, нико није ни мислио. Научен скромно и умјерено живјети нашао сам се међу друговима који су знали све, само нијесу знали шта је скромност и умјереност. Пијанчење и ноћно лумповање, то је било главно занимање карловачких богослова. Црква и црквено богослужење било је за њих предмет шале и спрдње, и сјећам се да сам се згражао, кад сам гледао неке богослове, како парадирају разне свештене пјесме и у какво ругло претварају метаније уз пост.
Ја сам замишљао озбиљну богословску школу а нашао сам у Карловцима само пародију те школе. И проста задарска клирикална школа била је озбиљнија од карловачке богословије. Професори су били придворни калуђери, кандидати за епископске столице, али ни један, да би се спремио био специјално за професора богословије и за неку одређену трупу богословских предмета. Били су професори за невољу, без новчане награде, и вршили су професорску дужност, јер је то прописивала дворска уредба. На сатовима тобожњих њихових предавања ја нијесам никада чуо ни једну ријеч каквог тумачења. Дошли би у разред, и један би ђак прочитао из једне рукописне књиге један одломак дотичне науке, који се морао за слиједећи сат набубати напамет, затијем је неки ђак, кога би професор прозвао, изговорио напамет оно што је на пређашњем сату било прочитано, и тијем би се свршавало предавање. Редовно је тај сат трајао 15 до 20 минута… У Карловцима провео сам три године (јер је толико трајао богословски курс) и добио сам апсолуторију у свима предметима ”одлично”. А могу по души рећи, да кад сам свршио Карловачку богословију, знао сам из богословских наука толико исто, колико и кад сам ушао у ту богословију, дакле ништа. Доследно томе, нијесам имао ни тада никаквог одушевљења за богословске науке, као ни прије, а још мање сам имао одушевљења за свештенички чин. А да сам имао каквог одушевљења за овај чин, то би ми била Карловачка богословија уништила, и онај ужасни индиферентизам према томе чину и вишег и нижег клира, и свјетовног и монашког свештенства у Карловцима и у оним мјестима около Карловаца …”
Хвала Богу што је Србију сачувао од још једног Доситеја, поклеклог и развраћеног општим падом и слабошћу оних који би требало да буду прва стража, заведеног вањском чистотом и стабилношћу некаквог ”јевропског система”. Јер је још један српски син могао постати велики противник Истините Православне вере захваљујући фарисејском квасцу који ваздан буја, кварећи и недајући Хлеб Живота простим и богољубивим људима. Хвала Богу, те је чисто срце и здрава памет сачувала овај блистави облутак далматинског камена од жрвња људског непочинства.
Нерад и неред… осовине српских кола која возе у пропаст. За државу је то смртоносно. За Цркву срећом није, али тиме наносимо огромне ране по том дарованом нам Телу Христовом.
Већ два кључна проблема истичу се толико, да напросто очи боле. Завидљиви и лењи Срби… И Руси и Грци, и Румуни и Бугари… сви имају неки свој систем. По њему се воде и управљају. Код нас пак као да никаквог система нема. Једини који успева јесте онај стихијски и једина институција која беспрекорно ради јесте кафана. Наша је логика слична оној којом се води играч флипера. Успешном импровизацијом, вештим маневрима и понеком ћушком одржавамо се у игри. Број лопти је ипак ограничен а ”тилтови” су неминовност. Када таквом приступу додамо и следећа имена, онда заправо и не чуди зли удес који нас стално и изнова задешава.
Славише и Властољуби
Срећом те је наш владика отишао касније за Кијев на студије, те у ондашњој Русији наслутио сву славу и лепоту Православља. По повратку, радио је као професор на задарској богословији посветивши се озбиљнијем научном раду. Одлучан борац против унијаћења и перфидне језуитске пропаганде, велики је трн у оку папском прозелитизму. Доцније - као владика, успешно обнавља и учвршћује своју епархију, утврђујући и њој али и целој Цркви Православној, бедеме за наредна времена. Папска је машинерија састављена од многобројних и изврсно оспособљених службеника. У њој се ради даноноћно и већ вековима. Методе су софистициране или сурове, зависно од потребе, а средста су енормна. Па ипак, све се то слама у судару са једном простом али пречврстом Истином. И онај ко живи истинито и ко се користи истином, са Богом је. Све фалсификате, подметачине, сплетке и злонамерно изведене заблуде… све то огољује и обесмишљава - Истина. Тада и један човек може победити такву и јаку војску. Тако је и Владика Никодим онај прави Христов војник који је праведан рат ратовао и веру одржао.
Православна је Далмација то почела да препознаје и бивала је све храбрија. Међутим, онај народ који се свесно или по својој слабости или лењости уклања од Истине те иде за лажи, неминовно и расуђује по својој ”памети” и поводи се за истима или још грђима. А такви су политиканти… Те Славише и Властољуби, те самозване вође које историјски немири и потреси избацују на површину, баш као и што усталасана вода чини са најгорим талогом. Такав људски муљ је и у оновременој Далмацији чинио исто што и у тадашњој или у садашњој Србији. Жељни славе и власти, дубоко свесни своје немоћи и ограничености, подло и курјачки сложно даве онога који се по било којој врлини и дару налази изнад њих. Радије ће гледати туђина изнад себе и правдати своју мржњу некаквим родољубљем, неголи свога сународника који по њима није ни у чему бољи од њих и сигурно је покварен или труо ако је и на било којој власти.
Тако је и наш страдални Владика који се једини озбиљно и на равној нози супротстављао Ватикану, проглашаван од појединих тадашњих страначких првака, журналиста и властољубивог или среброљубивог свештенства, те ”интелигенције” - за аустроугарског шпијуна и унијату који хоће народ да ”превери” и покраде… Ти исти који су бесрамно и кратковидо, са намером или несвесно, подло или непромишљено, радили у корист и за интересе папске курије, бечке канцеларије или хрватског растућег шовинизма, оптуживаше честитог Владику за такве нечасне, против-народне и против-црквене радње.
А требало је само да ти исти људи и тај исти народ, незлобиво читају оно што је владика Никодим објављивао, да пажљивије слушају његове проповеди или да просуђују разумније и без зависти о његовим делањима и добрим стремљењима у својој - Далматинској Епархији.
А како о појединим од многих проблема пише сам светитељ док још није постао епископ… Пазите, у то време је признат и цењен у Царској Русији као Доктор богословских наука, хоће га за Митрополита у Сарајеву, мало касније и у Србији…
”У 1886. години гоњење противу мене у Задру достиже свој врхунац. Хтјели су ме принудити морално да напустим Далмацију, како би могли сами слободно се башити у далматинској епархији, а да им нико не смета у томе, и да им не сметам ја, који сам уживао у свијету добар глас; а особито да не сметам Јовићу, који је тада већ био конзисторијски архимандрит, да постане далматинским владиком у случају смрти епископа Кнежевића, који је био осамдесетогодишњи старац. И мене, који сам могу рећи и основао српску странку у Далмацији и који сам се на политичком послу онако изложио у корист српства у Далмацији, и да сам тијем стављао на коцку свој професорски положај и да ме Влада могла за ону моју двогодишњу политичку агитацију лако пенсионисати, као што је то учинила била за исту ствар са мојим другом у богословији професором Љубомиром Вујновићем; мене који сам први од православних имао смионости да штампом устанем противу латинске цркве и латинског свештенства својом књигом ‘Кирил и Методије’, а у одбрану православља, и који сам се ради тога изложио најоштријим нападајима кроз штампу од стране латинског свештенства, мене, као таквога, јавно у штампи обједише, да сам непријатељ православља и српства, и у исто вријеме наговоре тадашње туторство задарске цркве, да у једној својој сједници (23.марта 1886) закључе замолити владику Кнежевића да ми забрани проповиједати у цркви, јер да сам ја ‘прави одметник од своје цркве православне и српске народности’.
Много ме увриједила ова ствар; али познајући извор и сврху ове паклене махинације, нијесам ипак хтио да противу тога реагирам. Вјеровао сам и поуздано се надао, ако само узживим, да ће правица ипак побиједити својим временом и да ће се сами себе постидјети они, који сада тако са мном крвнички поступају. Повукао сам се од тада још више од свијета; па да покажем свему свијету какав сам ја ‘одметник од православне цркве’, почнем штампати чланке о римској пропаганди, које сам затијем прикупио и издао у засебној књизи. И уопће од тога времена почео сам много више радити по науци, него сам дотле радио.”
Ето правог примера светоотачког страдања, трпљења и одговора! Ево правилног умножавања Богом дариваних таланата, какво треба држати и подражавати.
И колико је већ пута испричана оваква прича о часним и правдољубивим Србима? И колико се већ пута у овоме свету обистинила пројављена порука нашега Господа - Исуса Христа, која каже да кад њега свет омрзну, како ли неће и његове ученике, као и она да је пророк презрен у постојбини својој… И опет је очигледна сличност са старозаветним Израиљем који своје пророке прво срамоти и усмрћује да би исте потом славио и спомињао.
Отрцавани и исмејавани, потказивани и блаћени, многи су Никодими просијавали пре или касније и као такви служили народу као светило на узаном и скровитом путу.
Подвиг
Ово беху неки ”дарк”- мотиви илити лоша српска имена која ме натераше да развучем мисли по овом виртуелном пространству, не би ли икако заједнички разоткрили мане и скинули паучину са наших савести.
Требало би савесно размотрити све оно што нас спутава и гура на доле у овом историјском вртлогу балканских вирова. Ако има части и добрих намера међу нама - време је за личну хигијену духовног карактера и вежбе разгибавања моралних склоности. Време је за поновно и поновно, стално окретање ка Вечном и Истинитом и Праведном. Време је за Подвиг!