Витештво каквог више нема.

Недавно је у Москви одржана премијера филма „Адмирал“ који је готово истог тренутка постао блокбастер у Русији. Филм говори о епизоди из живота адмирала Александра В. Колчака, вође „белих“, противника бољшевичких револуционара током грађанског рата у Русији 1918.- 1922. Већ дуже време, практично од пада комунизма, Русија покушава да се суочи са својом историјом, да се преиспита и да се ослободи стереотипа који су седамдесет година владали сећањем руског народа. Године 2004, познати руски редитељ, Никита Михалков, снимио је серијски документарни филм под називом „Руси без Русије“, у коме је покуишао да сагледа несрећну судбину свих оних који се нису слагали са бољшевичким режимом и који су дали свој живот или морали да напусте вољену домовину. Адмирал Колчак централна је личност и његовог филма.

Да није било револуције, име адмирала Колчака остало би упамћено у руској историји као име човека хероја из неколико ратова и великог истраживача поларних пространстава. Његова животна прича, колико год била трагична, прича је о јунаштву, витештву и љубави која је дошла у часу када се цео један свет урушавао.

Име Александра Васиљевича Колчака до I светског рата било је везано, пре свега за поларна истраживања. Учествовао је у три поларне експедиције које су истраживале могућности пролаза из Атлантског океана у Пацифик преко Северног леденог океана. У последњој експедицији, коју је преводио руски научник немачког порекла, Едвард фон Тол командовао је бродом Зарја и пронашао острво које је по њему добило име. Он сам добио је надимак Колчак Поларни. Након повратка са експедиције, резултате истраживања објавио је у делу које је до 30-тих година XX века сматрано најзначајнијим делом на пољу истраживања Северног поларног круга.

У руско – јапанском рату, 1904.- 1905. године командовао је бродом минополагачем, успешно је потопио један јапански разарач, али је био рањен и заробљен. Због слабог здравља, убрзо је ослобођен из заробљеништва и вратио се својој породици. Почетак И светског рата затекао га је на дужности у поморском гернералштабу руске војске. Убрзо креће у активну борбу и показује како мала руска Балтичка флота може да се носи са далеко моћнијом немачком. Храбро је прилазио немачким градовима Данцигу и Шћећину (данас у Пољској) и бродом којим је командовао полагао мине готово у самим лукама. Његова храброст, одлучност и витештво у борби допринели су да га цар прогласи за најмлађег контраадмирала у руској морнарици и именује за команданта Црноморске флоте. На том месту затиче га и Фебруарска револуција и свргавање цара. Слажући се са циљевима покрета за демократизацију Русије, придружује се покрету, али видевши какво расуло влада у војсци не прихвата да буде војни министар неорганизоване војске. Због тога бива смењен и послат у иностранство као војни аташе. Када је избила Октобарска револуција, Колчак се враћа у Русију, док му породица остаје у Паризу. Преузима улогу Врховног поглавара Русије, вође покрета противника бољшевика и организује отпор бољшевицима на широком простору, од Урала до Владивостока.

На почетку I светског рата, Колчак упознаје жену која ће га пратити кроз добро и зло током најтежих година за њега и Русију, Ану Васиљевну Тимирјову, жену његовог колеге, поморског официра. Упознали су се у руској поморској бази у Хелсингфорсу (данашњи Хелсинки) и од првог тренутка заљубили се једно у друго. Две године покушавали су да сузбију своју љубав. За Колчака се говорило да су му само две ствари важне – море и породица. Међутим, када се вратио из иностранства и преузео дужност вође у борби против бољшевика, њихова страст је експлодирала. Ана Тимирјова постала је верна пратиља и инспирација Адмиралова. „Много ми је помогло што сам мислио на Вас у најтежим часовима мога живота“, писао јој је. „Желим да мислим само на Вас, најдража моја. Мислим на Вас сваког минута док обављам командујуће дужности. Не знам шта може да се догоди за сат времена, али докле год постојим, мислићу на своју звезду, на топли зрак сунца, на вас обожавана Ана Васиљевна.“ Не зна се да ли је романсу „Гори, гори моја звездо!“ компоновао баш лично Адмирал, али то му је била омиљена песма коју је увек посвећивао Ани Васиљевној.

Овакви изливи сентименталности не би могли да се очекују од човека који је цео живот посветио војној каријери, али тако се нешто могло очекивати од адмирала Колчака. Адмирал Колчак био је више фигура која је по свом понашању, опхођењу, схаватању части и везаности за пријатеље и сараднике више подсећала на средњевековног витеза, него на људе који су били у складу са духом времена. Није правио компромисе: „Не коцкам се са идејом велике, недељиве Русије.“ Биоје човек који је имао визију слободне и демократске Русије. Када је са докумената посвећених њему скинута ознака тајности то се и открило. „Не може бити било каквог повратка на режим који је владао пре фебруара 1917. Русија ће постати јака и просперитетна држава када милиони наших сељака буду самостално управљали земљом.“

Својом појавом, чистоћом својих мисли и јасноћом својих ставова придобијао је све више присталица. Уз помоћ савезника, међу којима је била и Српска легија, 1918. године Бели су се нашли на само 200 километара од Москве. Али, то је било све што су могли да учине. У недостатку људства и опреме, Бели су достигли свој максимум. Почела је епопеја о којој ће се у Русији ћутати читавих седамдесет година. Читав један свет, начин живота, целокупна једна цивилизација стара више од хиљаду година, повлачила се преко залеђеног Сибира не знајући где ће се зауставити. Сви погледи били су уперени у адмирала, Врховног поглавара Русије, али он је био немоћан. Суочен са општим сломом својих армија, са издајом и игнорисан од Сила Антанте, Колчаку је једино остало да организује евакуацију према Иркутску. Његов воз кретао је последњи, после рањеника, војника, државне благајне и најближих сарадника. Са њим је била и његова Ана која је одбила да иде испред њега. Пре поласка и формално су се венчали. Пре доласка композиције у Иркутск револуционари су тамо преузели власт и тражили адмиралову главу као услов да се стране трупе, међу којима су Чеси били најбројнији, могу у миру повући из Русије. Колчак одбија да се преобуче у чешку униформу и тако напусти Русију и на железничку станицу у Иркутску излази у пуној адмиралској униформи са свим одликовањима које је добио за време служења својој држави. Бива одмах ухапшен и одведен у затвор. Његове верне трупе предвођене генералом Александром Капелом очајнички покушавају да стигну у Иркутск и ослободе свог команданта. Око 30 000 војника са својим породицама тако је започело Велики сибирски ледени поход, у коме ће велики број њих изгубити своје животе у леду. Адмирала Колчака у међувремену нису хтеле да напусте две особе – пријатељ и председник владе Пепељајев и његова Ана која захтева да буде ухапшена како би остала са својим вољеним. Своје остале сараднике сам адмирал отпушта из службе како би сачувао њихове животе. Они свој пут настављају даље према Кини и Јапану, а одатле у Европу или Америку. Нико од њих није претпостављао да ће им за повратак бити отребно осамдесет година. Из докумената о саслушању може се видети да адмирал Колчак није имао намеру да напушта руко тло. Био је човек који не пристаје на компромисе када се радило о судбини Русије. Као официр био је спреман да погине за отаџбину и то је и потврдио. Када је Бела армија, чији је командант генерал Капел, у међувремену погинуо, стигла пред Иркутск, бољшевици су извели из затвора Адмирала.

Пепељајев је захтевао да и њега изведу са пријатељем и командантом. Ана је касније записала: „Моје најужасније сећање везано је за тренутак када су га извели. Кроз отвор сам видела сиву шапку. Стајао је између људи у црном који су га одводили. То је био последњи пут да сам га видела. После тога, видео се само месец уоквирен прозором и црна сенка решетки на поду. Била је љута фебруарска ноћ. Не могу да прихватим чињеницу да га нема већ педесет година. Не могу да поднесем осећање да нисам могла да му помогнем у тренутку када је одлазио из мог живота. Стално мислим на његов одлазак те фебруарске ноћи. А ја сам још жива. Ја живим колико и сећање на његову љубав према мени.“

Адмирал Колчак и Пепељајев одведени су на обалу реке Ушаковке у зору, 7. фебруара 1920. Самуил Чудновски, иследник-егзекутор записао је о последњем часу адмирала Колчака: „ Пре стрељања, питао сам осуђеног има ли неку жељу. Адмирал је молио за дозволу да се опрости од Ане Васиљевне Тимирјеве. Одговорио сам да у том захтеву не видим никаквог смисла. Када сам га упитао има ли неку другу жељу, одговорио је: „Желео бих да поручим својој супрузи која живи у Паризу да благосиљам свога сина.“ Постоји и легенда о Адмираловој смрти. Пошто је Чудновски био политички комесар – није имао војни чин, а у војсци је обичај да стрељачким водом командује официр истог или вишег ранга од онога који има осуђеник, Адмирал је сам командовао стрељачким водом. Да ли је то истина, никада нећемо сазнати. После стрељања тела Адмирала и Пепељајева бачена су у реку Ушаковку. Ана Васиљевна Тимирјова остала је да живи у Совјетском Савезу. Хапшена је и саслушавана безброј пута. Није јој помогло ни то што се неколико година касније поново удала. Било јој је забрањено да живи у већим градовима и цео живот је провела глумећи у провинцијским позориштима док је није открио велики Сергеј Бондарчук за филм „Рат и мир“. Последњих десет година живота проживела је у Москви. Храбро је носила свој крст и никада се није одрекла своје највеће љубави. Умрла је у Москви 1974. године.