Пуних десет година свједок сам како бројни људи разних образовних профила, од простих радника до универзитетских професора и академика, из разних крајева Црне Горе долазе у Црногорско-приморску митрополију гдје се саморекламирају као најчистији Срби и, разумије се, као правовјерни православни хришћани. А онда исти ти људи пред каквом трећеразредном шалтерском службеницом, нарочито ако је знају као Де-пе-есовог члана бирачког одбора, исто тако убједљиво доказују своју црногорску правовјерност. Погађате, разлог томе је неки тренутни интерес. Смутна су времена, ваља живјети од нечега, a «оно дијете ми ради код њих у полицију». У Црној Гори је одувијек тако, јер се у њој, земљи голога крша, ауторитарне власти и свијести, и ваздашње ендемске економије, живи од магле, пљачке, лажи и преваре. И, наравно, од «племићког» сукања јуначких црногорских бркова. Другим ријечима, од моралне хипокризије. «Добро је док дају ту цркавицу плате или пензије…» У злу, дакле, и вјечитом страху од зла горега.

Дођу они тако код нашег Владике, пофермају му све што им каже о овдашњем идентитетском лудилу, придодају по коју мисао охрабрења, на ријечима му притврде своју оданост Српској Цркви и Богу на небесима, осуде власт, причисле још по коју оду славној прошлости и витешким прецима на срам и стид оних који данас газе по њиховим гробовима – док не опосле оно због чега су дошли. А чим опосле, они трк на изборе да дају свој глас ДПСДП режиму који ево читаву деценију гони исте те Србе, њихову Цркву и - Бога на небесима. Не мало пута сам за тих десет година гледао поједине Цетињане како у стилу Нушићевог Алексе Жуњића долазе у Митрополију, окрећу се укруг по њеном холу с циљем да прво установе има ли случајно у близини кога од њихових комшија, па да онда, тек пошто утврде да нема, од црквених отаца испросе какав хигијенско-прехрамбени пакетић. Гдје је ту чувено црногорско чојство? Гдје је ту морал?

Мит о црногорском чојству је обична, али зато по својим размјерама невјероватно убједљива фикција. Она је толико моћна да су Срби од Сент-Андреје и Сремских Карловаца до Призрена и Куманова, од Книна и Бањалуке до Неготина и Смедерева преко 150 година вјеровали у њу као у свету Божју истину. И не само да су вјеровали, него су и сами стварали тај култ. Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Љуба Ненадовић, Змај… Ко ће их све побројати? Сима Матавуљ, напримјер, пише како је у свом париском сусрету с Анатолом Франсом морао да одговара на непријатна питања типа: «колико Црна Гора може стотина хиљада војника извести на бојиште», «ко управља жељезницама», «који су највећи црногорски градови», «који су најпознатији професори универзитета цетињског»… И каже како му је домаћин припомагао да лаже, јер, вели Сима, «дужност сваког правог Србина била је да у тим тренуцима помало лагуцне». А то 150-годишње «лагуцкање» је и формирало овакву етнопсихологију великог дијела овдашњег становништва.

Недавно сам на Цетињу присуствовао јавној расправи о нацрту менаџмент плана историјског језгра Цетиња. Бијаше ту на окупу сва црногорска идеолошка свита чије визионарске реминисценције су Црну Гору и учиниле антисрпском творевином. Чега се све, каквих и коликих будалаштина, тога дана нијесам наслушао! Један дукљански академик поче овако: ја, збиља, не глорификујем црногорску историју, али… Па кад развезе, јуначе, како су становници старе Црне Горе, док су сви други наоколо чамили у ропству, били апсолутно слободни људи! Они су, вели, уживали апсолутну слободу, јер су били витезови; а витешка слобода је, објасни он, виши облик слободе од грађанске. А ја се смијем и замишљам неписмене овцекрадице и братоубице, припаднике подловћенских индијанских племена, како покушавају да, руковођени каиновским нагоном, убију свога архипастира Светога Петра Цетињскога. Историја свједочи да су то покушавали, не једном већ више пута. И питам се: ако је то слобода, шта ли је тек онда ропство?

Темељ црногорске моралне хипокризије није, међутим, у данашњем дукљанском антисрпству, него у двонационалном осјећању дијела овдашњег свијета из којег је напослетку и рођено савремено црногорско антисрпство. Тај синдром двонационалитета, који је вјечити узрочник и генератор ваздаприсутне кризе црногорског друштва, посијан је у Николино, а утврђен у комунистичко вријеме. Час си Србин, час си Црногорац, а најчешће и једно и друго истовремено. За кратког људског живота такви по неколико пута промијене националну, вјерску и језичку припадност. Све у складу с моралном максимом по којој је морално оно што ми у датим околностима доноси корист. Само овдашњим људима може бити да им задњи дио тијела стреми Београду и Авали, а глава Цетињу и (од њихове руке обесвећеном) Ловћену. Тако нешто не постоји нигдје другдје на земљином шару. Од Цетиња и Ловћена добијају печатом овјерену потврду да су племство и плава крв. Од Београда, пак – све чега се могу докопати. А наша добра мајка Србија, као и свака права мајка, не жали, мученица, ништа за своју дјецу. Упркос свему, она то чини упорно и непрестано, од времена кнеза Александра Карађорђевића, кад је гладним и усуканим црногорским гологузанима по Топлици поклањала куће, њиве, ливаде, мотике и косијере – све до наших дана, када њихови славни и незајажљиви потомци Србију и даље сматрају заједничком а Црну Гору само њиховом прћијом. И притом тврдо вјерују да је то и нормално и морално. Још ми се, примјера ради, није десило да одем на подгорички аеродром, а да тамо не видим или Мишка Вуковића или Небојшу Медојевића како се спремају да полете за Београд. Омрзнути «великосрпски» Београд.

Црногорски хомоетнодуплекси данас личе на магаре из оне светогорске монашке приче, које је у литији на леђима носило чудотворну икону, па почело да се буни кад се литија завршила. Било му криво што му се народ око пута не клања и након што му је икона скинута с леђа и враћена у храм Божји. Чудило се што људи не клањају њему, него светињи. Било умислило да је оно та светиња. Недавно смо гледали окупљање таквих «племића» око Филипа Вујановића у Ловћенцу, у ТВ кадровима који по свему подсјећају на сцене из филма «Три карте за Холивуд», у којима шеф милицијске станице у Горњем Пољу организује дочек «друга предсједника». «Добро нам дошао, предсједниче», писало је изнад глава ловћеначког пука чије су руке биле испуњене букетима црногорских заставица, оних истих државних џиџа од којих сада све већи број присталица власти кува постреферендумску клин-чорбу. А гусле су, црногорске, разумије се (а не српске), војвођанском равницом јечале све у шеснаест! Сада, када је финансијска криза закуцала и на њихова врата, и када схватају да чорба није онаква каквом су је замишљали у предреферендумском добу, они би опет «најбоље могуће односе са Србијом». Мајчице Србијо, видиш ли ти то? Виде ли твоји министри с ким имају посла? Јово Капа, «народни херој» кога објективни историчари зову балканским Ајхманом, онај што је у Београду након његовог «ослобођења» као начелник Озне без суда и пресуде послао у смрт преко 20.000 припадника грађанске класе, онога највреднијег што је Србија имала у то вријеме, и данас живи у истом том Београду и некажњено вријеђа Србију. Вели, не треба му демократија без антисрпске Црне Горе. Док му син сједи у главном одбору владајуће (а које би друго!) Демократске странке и у фотељи предсједника Кошаркашког савеза Србије. Што се не врате на Јовове родне Угње, у ону цивилизацијску раскош и милину, кад већ толико пате за Црном Гором?

Момир Булатовић и Бранко Костић су почетком деведесетих, у покушају да спасу «тековине НОБ-а и револуције», реактивирали Ђиласову теорију да је црногорска нација посебна грана на стаблу српског народа. «Ми смо народ црногорског имена а српског презимена», убјеђивао је тих година Булатовић и себе и своје партијске истомишљенике. Црногорски антисрби, чији идентитет и јесте утемељен на тим тековинама, не само да су их због тога годинама вријеђали, и не само да су то одбацили као врхунску бесмислицу, већ су на крају историјске баладе - и једног и другог поразили. И њима, након свега тога, опет није доста. Они двојица и данас заговарају исто то. А с њима и читава галерија (пост)референдумских губитника окупљених у «просрпским» странкама и странчицама. Ето шта ти је феномен овдашњих хомоетнодуплекса!

Могу се многи црногорски двонационалци кретати чак и изван тако утврђене идеолошко-вишенационалне шеме, само ако процијене да им је то исплативо. И то потврђује историјско искуство. Аустријски окупациони гувернер Виктор Вебер фон Вебенау тако је на Цетињу, на вратима окупационог уреда држао окачено обавјештење које је гласило: четвртком не примамо шпијуне! А Пирцио Бироли је четврт вијека касније с истог тог Цетиња писао Мусолинијевом шефу дипломатије грофу Ћану да је у Албанији доушнике морао да плаћа сувим златом, а да се у Црној Гори од њиховог броја о црном јаду забавио. Имао је, дакле, Новак Килибарда, заједно с бројним данашњим килибардићима, од кога да се научи таквој моралној превртљивости и хипокризији. И у томе је кључ Де-пе-есове несмјењивости. Исто као што је тај кључем био главна полуга у раукама краља Николе коју је користио у управљању Црном Гором. Није случајно Светозар Маровић изјавио за своје суграђане: воле они Косово, али им је мила и ђакузи када. Мила, Бога ми, али су им сад мили и «парадајз туристи» из Србије. А прије неколико година, кад им се чинило да ће одвајањем од Србије почети с неба да падају дукати и печене кокошке, «Вијести» су писале о проблемима водоснадбијевања Приморја у току туристичке сезоне под нацистичким насловом «Без воде неће чак ни Срби». А сад Вујановић – трк у Србију, не би ли како спасио сезону!

Да би просјечни становник Црне Горе дефинисао своју националну припадност није му довољна правоугаона рубрика у пописном формулару, већ му пописна комисија за ту сврху мора омогућити посебан формулар од неколико страна А-4 формата. «Србин-Црногорац», Црногорац-Србин» «Црногорац српског поријекла», «Црногорац српске вјере», «Црногорац српске православне вјере», «Црногорац српског језика»… и шта све још не!? Гдје то још постоји? Јавно исповиједам: презирем такву свијест А такви нијесу само ови што су власт и уз власт, него и многи у опозицији. Јер и опозиција је нека врста власти. У Црној Гори, и нигдје другдје, постоји пословица: ни купуса без масти, ни чо’ека без власти! Зар је мала власт бити опозиција у држави без економије и контролисати свијест 10, 20 или 30 одсто становништва? Јер, Боже мој, Црна Гора је држава. Није уопште важно каква држава, није уопште битно чија држава, није уопште релевантно то што је по својој суштини антисрпска држава… Важно је да је држава, јер у њој можеш бити и Србин и Црногорац истовремено. Србин да би се као опозиционар у очима бирача представљао као жртва режима, а Црногорац да би зарађивао паре. Јер држава има парламент, а парламент посланике. А посланици примају дебеле плате, а онда и дебеле националне пензије. Зато они глорификују црногорску државност, јер ипак сви не могу у Србију. А њихови партијски чиновници, виде како су им се шефови лијепо «снашли», па и они сањају о истом таквом «сналажењу». Чекају свој тренутак и не дају вјетром вијати на «славу црногорске државе и њене витешке историје». И за ситне паре – али за паре! - попују како нам, код Црне Горе, не може Србија бити матична држава. А сјутра би сваки одреда - трк у Београд, само кад би им могло бити! Тако је то овдје још од Берлинског конгреса. Зато они клањају култу црногорске државности и једну по свему примитивну пљачкашко-племенску традицију претпостављају величанственој немањићкој државотворној традицији.

Е, ја сам Србин, а нијесам Црногорац, иако сам аутохтони становник ове земље. Припадам народу Светог Саве. Што каже Десанка Максимовић:

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају с иконостаса.
И што сваки у руци држи храм…

И нећу да живим од тог њиховог хомоетнодуплекс неморала. Може ми бити, јер душом и срцем припадам једном славном, бар у односу на њих великом и моћном народу, највећем и најцивилизованијем у читавом региону. Нека будем један-једини у васцијелој Црној Гори, опет ме је за читавих десетак милиона више од њих. И мајку Србију и срцем и душом осјећам својом матичном државом.