Пораст корупције у свакој држави води у сигурно пропадање које се тешко може зауставити. Корупција, или како се још зове “криминалитет белог руковања”, представља најопаснији вид криминала. У таквим случајевима политика, судство и полиција пружа подршку мафији и криминалцима у преступима и безакоњу.

Примери из историје

Римска империја, иако на високом културном и цивилизацијском нивоу, пропала је онда када је корупција постала доминантна. Сељаци, протерани са своје земље од стране локалних моћника, долазили су у Рим и постајали градска сиротиња. Сама престоница Римског царства постаје легло разног криминала и безакоња што доводи до пропасти читаве римске империје.Корупција је уништила и Византију, царство које је имало најсавршенији економски систем и постојало чак 1123 године. Ова најразвијенија држава свога времена угасила се онда када су царски великодостојници, поткупљени новцем из Венеције, препустили трговину млетачким трговцима.

Ако погледамо, Османлијско царство је пропало онда када су султанови везири почели да узимају мито, а таква пракса на Порти постала уобичајена.

Могло би се набројати мноштво оваквих примера, али закључак је јасан: корупција представља највећи проблем сваке државе.

Да ли постоји искрена воља да се заустави даље пропадање?

На недавно одржаном предавању на Правном факултету у Нишу познати адвокат Тома Фила на питање како зауставити корупцију одговора: “Када се Владе не формирају ни у амбасадама, нити код богатих људи, онда ћемо можда бити на путу да решимо основни и најопаснији облик криминала - корупцију.” Додао је још и да је ММФ израчунао да би се чак 10 милијарди динара могло узети од најбогатијих људи у Србији, који су тај новац стекли на непоштен начин, а и даље га стичу, избегавајући да плате порезе. Корумпиране институције, задужене за спровођење закона, налазе се у рукама локалних моћника који су дужни да у државну касу уплате дажбине, а успевају да их избегну. Мере које се данас предлажу, као што су опорезивање већине грађана који су на рубу егзистенције, погубне су за нашу економију. Куповна моћ грађана би још више опала, самим тим и ово мало производње која постоји у Србији била би уништена. Такве мере представљале би погрешно решење, као и додатне проблеме у решавању светске економске кризе која постаје све већа.

Како се данас изборити са проблемом корупције?

Духовна обнова представља кључ решења сваке кризе, како моралне и економске, тако и оне изазване корупцујом. Ако у српском народу дође до обнове основних вредности, као што су вера у морал и поштење, тада би се тешко могао успоставити систем који би дозволио да поткупљивост и бездушна себичност првобитне акумулације капитала однесе превагу на власти. У овим смутним временима главни и сигурни ослонци могу нам бити неправедно прогнане и омаловажене институције попут брака, породице, парохијске заједнице, цркве, државе и нације. Поново је потребно вратити у српски народ осуду духовне лењости, самодовољности, корумпираности, материјално стицачке бездушности, а афирмисати одушевљење за поштење, родољубље, заједницу, друштвени и економски патриотизам, који могу да изнедре нове људе без ограничености личним каријеристичким интересима. Такве људе у прошлости дала је чврста утемељеност на православном васпитању, које ствара јаке личности гвозденог и непоткупљивог карактера. Једну такву личност, каква је рецимо Карађорђе, истиче Свети владика Николај у делу “Српски народ као Теодул” за кога каже да није имао мала знања: ситна и ситничарска знања образованих и модерних Срба тога времена, већ велика знања, која се стичу вером и поштењем.

Србија данас треба неподмитљиве и непоткупљиве, храбре и поштене изнад свега. Да бисмо постали достојни наследници Карађорђа, Лазара и Стефана Дечанског, морамо да као народ стекнемо то велико знање које се добија вером и поштењем. Завршене школе и дипломе без вере и поштења не значе ништа. Мера вредности сваког од нас је спремност и воља да се жртвујемо за цркву, државу и народ. То уједно представља и сигуран начин да се корупција као највеће зло победи, а српски народ и држава поврате своју част и достојанство.