„Случај“ „Црна Река“

(или О суверенитету државе Србије)

Коментар инспирисан:

(http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/63934/%D0%94%D0%B0++%D0%9C%D0%BE%D0%B6%D0%B4%D0%B0+%D0%9D%D0%B5.html)

Један од гостију емисије „Да, Можда, Не“ емитоване 27. Маја 2009 на РТС-у била је и Мр Јасмина Кнежевић-Тасић, директорка фирме «Lorien Hospital» (ако je добро спеловаnо, јер фирме нема на интернету) која пружа третмане зависницима од дроге. На питање водитељке зашто се поново враћамо метадонској терапији при лечењу хероинских зависника (упркос лошим личним искуствима из прошлости) она је дословце изјавила: „…процена је запада да је то за земље у транзицији можда најефикаснији(!!!) и најефтинији(!!!) начин да се реши проблема наркоманије” Ваља укратко напоменути да се метадонска терапија састоји у томе да се зависницима уместо хероина даје метадон. Терапија би можда и имала смисла када би водила одвикавању од дроге. Међутим, искуства говоре потпуно другачије. Наиме, у већини случајева уместо од хероина „третирани“ постаје завистан од метадона. Једина разлика је у томе што уместо произвођача и дистрибутера хероина, свој профит повећава произвођач метадона и то без бојазни да ће због тога једнога дана завршити иза решетака. Према томе говорити о решавању проблема наркоманије метадонском терапијом је у најамању руку лицемерно. Чак шта више, овим “излечењем” зависнику се убија и свака нада да ће икада више живети без дроге, као што рече о.Перановић у поменутој емисији.

Тешко да се може просудити ко је више крив: да ли „цивилизована“ EU са својим „хумано-економско-рационалним“ препоруком или наша наивност (да не употребим тежу реч) да их послушамо? Има ли EU право да препоручи метадонску терапију? Има ли онај ко влада над овим напаћеним народом морална и икаква права да је спроводи у дело?

Додатно се просто само од себе намеће питање да ли званичници ове државе нису способни (или не смеју) да сами одлуче чак ни о томе како да се помаже аларамантном броју жртaва дроге у земљи Србији? Страшно је и да се помисли колико ли тек (не)зависности имају када (законски) уређују остатак здравства, или пак школство, судство, па тек војску или полицију (са којом су пре 10 година били у рату)… Колико ли су тек ту (били) добронамерни? Какве ли су нам поводом тога тек „препоруке“ пристигле из Брисела? Ако ценимо на основу тренутног стања, изгледа да су нас на свим нивоима бацили на „метадонску терапију“ и да нам полако убијају наду на излечење. Је ли слепа послушност чак и на сопствену штету цена уласка у EU? Чега је то цена уопште? Видимо ли колико губимо и где нас такав став власти води?

Ако је политичарима свеједно, народу није. Морамо што пре да се отргнемо и почнемо да деламо по потреби свог опоравка и опстанка, а не по препорукама из Брисела. У супротном, а неће нам требати више простора на овоме свету него што ће заузима од пар редака будуће EU-историје.

Др. Саша Бонџић