Најпре, треба рећи да сви они који кажу да је подела на левицу и десницу застарела, имају право да тако мисле, али и да је свака па и идеолошка релативизација, условљена контекстом. У данашњој Србији, то превазилажење идеолошких подела је још далеко.

Од када је монархија укинута, Србијом од 1944. у континуитету владају леве снаге. Те снаге су изградиле одличну леву инфраструктуру, док је са увођењем вишестраначја у Србију, десница углавном била у опозицији, маргинализована, често је добијала епитет „салонска“. Tако су се створили услови да једна мондијалистичка левица смењује другу интернационалистичку левицу 5. октобра, а да су десне политичке снаге биле потпуно маргинализоване, често и својом кривицом. Jер и кад су имале простора да нешто ураде, једноставно урадиле су или мало или скоро ништа за афирмацију десничарских вредности. Ниједна десна политичка странка у Србији није изградила озбиљну инфраструктуру, нити је озбиљније размишљала о десном невладином сектору, нити је у питањима културе или медија показала одлучност, какву би по дефиницији требало да има десница. Српска десница је потпуно препустила медијски простор левим и либералним снагама и задовољила се инферионом позицијом.

Можемо увек наћи оправдање и објашњење зашто је то тако, али треба отворено рећи да је недостатак десничарске владе у скоро двадесет година транзиције доказ да смо друштво које је под страшним притисцима, и да смо веома слаби на сваку причу о „бољем животу“.

Стање у српској култури се види по стању у коме се налази српска ћирилица, стање медија у Србији је такво да нема јавног дијалога, а да се чак и против парламентаризма води отворена хајка, јер парламент превише троши, а притом нико не поставља питање колико коштају министарства и агенције. И тако, док се у Србији левица унутар себе редефинише, и влада, десница у Србији је постала слаба. Тако да ће тешко Србија ускоро добити десничарску владу, пре ће добити више регионалних влада са министарствима, него озбиљну државничку владу.

Друге земље у транзицији не фунционишу тако. У Мађарској су се стално смењивале леве и десне снаге. У Хрватској исто тако. У Румунији, која је из режима Чаушескуа, закорачила у транзицију, десне снаге су већ више пута биле на власти.

У Србији није тако. Српска десница се задовољава партиципацијом у власти, добије једно, два или три министарства и чека. У Бугарској ће за једно месец дана бити изгласана сигурно десничарска влада на челу са садашњим градоначелником Софије Борисовим, иако је садашња левичарска влада увела Бугаре у Европску Унију.

У Београду кад једном освојиш власт то се лако не пушта, а српска левица је власт освајала више пута, и откад је Србија републиканска левичари су нон-стоп на власти. Можда је време да се српска десница сети Круне и Монархије? Можда је време да српска десница почне да се уједињује?