Интервју за НОВИНЕ, Торонто, 26. јун 2009:

1.За почетак би било добро да нам кажете ко сте Вас двојица, шта радите и чиме се професионално бавите?

Радован Тврдишић: Рођен сам 1971. у Бијелом Пољу. Правник сам по струци. Тренутно сам председавајући Управног одбора Српског сабора Двери и координатор рада централне канцеларије удружења у Београду. Аутор сам више есеја и чланака на разне духовне и националне теме. Отац једног детета.

Бошко Обрадовић: Ја сам рођен у Чачку 1976. године, где сам завршио основну школу и Гимназију. Потом сам студирао на Филолошком факултету у Београду и дипломирани сам професор српске књижевности. Шест година сам радио као библиотекар за културно-просветну делатност у Градској библиотеци у Чачку, а у последњих неколико месеци постао сам пројектни менаџер и секретар Управног одбора Српског сабора Двери. Ожењен сам, имам троје деце и живим у Чачку. Један сам од оснивача часописа ДВЕРИ СРПСКЕ и аутор две књиге: дипломске студије „Милош Црњански и нови национализам” и збирке есеја „Српски Завет – српско национално питање данас”.

2.Шта је то Српски сабор Двери и како је настало ово окупљање младих и осталих Срба?

Бошко Обрадовић: У једној атмосфери духовне и националне равнодушности, између чекића Милошевићевог режима и наковња прозападне опозиције, те 1999. године покренули смо размишљање о „трећем путу“ на универзитетском нивоу у Београду, тамо где се усмерава академска елита Србије и одређује наша будућност. Тамо где су испирање мозга и цензура практивани више од пола века.

Наш учинак је у томе што смо први часопис православних студената Универзитета у Београду после 60 година, што смо на светлост дана изнели забрањене интелектуалне ауторитете између два светска рата и из редова српске политичке емиграције после Другог светског рата, што смо у свет интелектуалних тема вратили духовне вредности и национални ангажман. Одбацили смо опредељивање према дневној политици и изјаснили се за националну политику изнад страначких интереса.

Српски сабор Двери јесте удружење грађана проистекло из круга сарадника часописа „Двери српске“, као покушај заснивања модерне српске организације на саборним основама, уз неутралисање свих погубних особина нашег досадашњег организовања: лидерских амбиција и сујета, прегласавања, празнословља и кратког даха. Ова друга борба, као уосталом и прва, је непрестана, и све што смо урадили неће ништа значити ако не издржимо и даље, до оне тачке утицаја када можемо да мењамо још увек непромењено стање.

3.У српском политичком животу постоји једно трагично и безобразно мишљење да је Београд Србија и да се сва питања везана за политички живот Србије морају решавати у Београду и за потребе Београда. Ви сте пропутовали Србију уздуж и попреко у свом идејном настојању. Колико је Београд стварно Србија, а колико је још увек можда једна бивша, непостојећа Југославија?

Радован Тврдишић: У овој медијској цивилизацији у којој данас живимо много је битније какву слику о Београду преносе медији него какав је он заиста. А слика коју о Београду преносе медији је право таква каквом сте је описали. Управо захваљујући таквим медијима уместо опоравка запустелог села и буђења једне нове предузетничке енергије широм Србије данас присуствујемо новој београдизацији односно концентрацији свих материјалних и људских ресурса на једном месту. У таквом Београду много је лакше организовати тзв. уметничку изложбу о шиптарском терористи Јашарију него промоцију Покрета за живот који се залаже за рађање, вишедетне породице и лепоту детета у мајчином стомаку.

У таквом Београду је могуће да је најпосећенија трибина у Србији, трибина Двери на Машинском факултету која се редовно одржава пред 1000 људи, већ годинама потпуно прећутана у медијима. И док нам села одумиру, млади у Београду, али и другим градовима, се утапају у дроги, алкохолу, насиљу, сектама и промискуитету. То је последица прихватања медијски наметнутог животног стила чија се суштина може сажети у неколико речи: опусти се и уживај. Прихватањем тог хипнотизујућег животног стила добили смо читаву генерацију уморних, малаксалих и апатичних младих људи несвесних себе и свог идентитета. Дешавања у ријалити емисијама за многе су битнија од властитих живота. У тренду је потрошачка логика у којој је једино битно задовољити свој себични интерес, а било каква жртва за заједничку ствар сматра се ретроградним процесом.

Али постоји и медијски прећутани Београд. То је Београд у коме су цркве недељом испуњене углавном млађим људима. То је Београд у коме се људи о дешавањима информишу мимо званичних медијских мрежа. То је Богородичин град слободних људи који траже начин да се чује и њихов глас. Дакле, у медијском смислу данас је Београд град у коме се врло јасно осећају ти југоносталгични тонови, али и град у коме постоји јасно изражено али прецутано национално расположење. Од самопрегорног рада свих тих људи добре воље зависи какав ћемо Београд затећи у будућности.

4 Где су сада Двери српске и шта су даљи правци деловања да се оне отворе за једну стабилну и дугорочну будућност покољења која долазе?

Бошко Обрадовић: Наш редослед свенародне обнове остаје непромењен: духовне, моралне, биолошке, културолошке, па тек државне промене! Политика и економија су, ма колико биле важне или чак пресудне, ипак површина друштвеног и државног живота. Наш проблем је у дубини, у сфери изгубљене духовности, повишеног неморала, нерадничких навика, биолошке посусталости, културошког паразитства и туђиноманије, предузетничке апатије, свеукупне националне небриге и неодговорности. Овде је потребно мењати суштину међуљудских односа и свенародних идеала, а не само спољне форме друштва и државе. Још увек не видимо такав страначки политички програм, такву уређивачку политику у институцијама културе или у медијима.

Полазне основе нашег препорода не налазе се у сфери велике политике већ новог одушевљења и нових облика националног организовања. Нема нам друге: морамо сами да инвестирамо у своју будућност, припремајући људе који ће да нас воде. Свет се убрзано мења, што ће ускоро на друштвену позорницу избацити нове људе који имају шта да кажу у овом времену кризе животног смисла и нових идеја, а иза њих стоје чиста биографија и јасна визија. Двери су ту да раде на сабирању таквих људи и организационој припреми за време њиховог доласка у епицентар друштвене пажње. Успеха у овој заједничкој мисији нема без отрежњења српске интелектуалне елите и изласка из стања духовне лењости и моралне поткупљивости. Такође, успеха неће бити ни без великог устанка српске омладине из потрошачке грознице и националне неодговорности. Двери су ту да подстакну и дочекају овај духовни и морални препород, као и буђење нове националне свести и родољубља, као дефинитивних предуслова за било какве друге озбиљне промене у нашем народу. Другог пута нам нема.

5.Какви су Вам утисци о стању Српства овде у Канади и какви су Ваши утисци уопште о Канади после овог кратког боравка?

Радован Тврдишић: Постоји велика разлика у односу на Америку, и у држави уопште и у српској заједници. Ово је једна хуманија и социјално одговорнија држава, а Срби су у њој боље очували свој национални идентитет. Сада је тренутак да се избегне амерички сценарио по коме ће се млади људи изгубити након првих фолклорних корака при цркви и асимиловати по свим питањима. И овде се, као и широм српског расејања, морају тражити и наћи начини како да се процес асимилације заустави, млади врате Цркви, а традиционалне српске националне вредности приближе на један модеран и ефикасан начин. И то је питање свих питања, и српска заједница у Канади на њега мора да одговори једним новим одушевљењем за духовни и патриотски рад нових генерација. Српски сабор Двери, који је овде наишао на дивно гостопримство и разумевање своје мисије, већ је понудио више модела новог националног образовања и организовања за 21. век, и очекујемо почетак једне велике и плодоносне братске сарадње кроз заједничке пројекте на корист наше Цркве, Отаџбине и народа у целини.

КО СУ ДВЕРИ СРПСКЕ?

О Савиндану 2009. навршило се 10 година од покретања „националног гласила студената србистике непостојеће катедре за србистику Филолошког факултета Универзитета у Београду“, како је у почетку гласио поднаслов часописа под именом „Двери”. Касније је ово студентско гласило прерасло у академски часопис за националну културу и друштвена питања „Двери српске”. Из круга покретача и сарадника овог часописа израсло је удружење грађана под називом Српски сабор Двери, посвећено друштвеним питањима духовне и националне обнове српског народа, које у овом тренутку представља једну од најактивних нестраначких националних организација у Срба.

За ових 10 година изашло је укупно 42 броја часописа „Двери српске“ међу којима се велику пажњу привукли темати посвећени Светом Сави, Николају Велимировићу, Јустину Поповићу, Николи Тесли, Милошу Црњанском, Дражи Михаиловићу, Марку Марковићу, Достојевском, Александру Солжењицину, Патријарху Павлу, као и друштвеним феноменима као што су: монархија као принцип власти, Велики брат – технолошки тоталитаризам, говор мржње против свега што је српско, српско национално питање на Балкану данас, ЗА и ПРОТИВ ЕУ, НАТО геноцид над српским народом. Недавно је покренута и нова грана издавачке делатности и из штампе су изашле четири књиге у новопокренутим едицијама „Млада Србија“ („Српски завет“ Бошка Обрадовића и „Срби и ксенофобија“ Бранимира Нешића) и „Прећутано слово“ („Државотворност Равногорског покрета“ др Зорана Јеротијевића и „Аргументи против Европске Уније“ мр Дејана Мировића).

Српски сабор Двери, у међувремену, постао је препознатљив не само по издавачкој делатности, већ и по великом броју трибина и промоција (посебно култном Машинцу четвртком на Универзитету у Београду, где је до сада одржано преко 100 трибина), веома посећеној интернет презентацији www.dverisrpske.com и годишњим Саборима српске омладине (до сада одржано укупно осам у највећим српским манастирима у Србији, Републици Српској и Црној Гори). Додатну разноврсност и пробојност њиховим активностима дало је покретање сопствене ТВ продукције која се једном седмично емитује на 20 локалних и регионалних телевизија у Србији (до сада емитовано око 70 ауторских и преко 20 емисија из других продукција), као и дигиталног издаваштва путем кога у аудио и видео форми преносе најинтересантније догађаје у њиховој организацији (у коме су објавили ексклузивни интервју са Патријархом Павлом урађен 2002. године у дужини од 55 минута, који се сматра најдужим ТВ наступом Његове Светости).

Посебну друштвену ширину Дверима су дали пројекти Покрета за Живот, као промоције светиње људског живота и борбе против беле куге у српском народу, Српске мреже, као обједињавајуће коалиције српских православних удружења из Отаџбинских земаља и Расејања, и Светосавске школе, као модерног начина образовања и организовања на нивоу глобалног Српства у 21. веку, а на првом месту у нашој дијаспори (у Европи, Канади и Америци, где су били гости у више од 35 српских црквених општина). Прошле године Двери су добиле годишњу награду „Вечерњих новости“ за „Најплеменитији подвиг године“ за сталну хуманитарну акцију за помоћ народним кухињама на Косову и Метохији.

Разговор водио: Радован Гајић