Претходних недеља низ полемика, у српској јавности изазвао је најновији филм Срђана Драгојевића „Свети Георгије убива аждаху”. Пре свега ту се мисли на истинитост и веродостојност историјских прилика, приказаних у филму које се дешавају у Србији на почетку I светског рата. Не желимо да улазимо у уметничку страну филма која је аутору дозвољена као „уметничка слобода”, већ да разјаснимо чињенице како би смо утврдили да ли сам филм може бити прихваћен као историјска истина.

„Свети Георгије убива аждаху” је до сада најскупљи снимљен српски филм, коштао је око 4,5 милиона евра. Међутим нејасни су неки детаљи у вези костимографије и реквизита о којима се у једном тако скупом филму требало водити више рачуна. Српски војници приказани у филму одевени су у костиме, који представљају српску униформу М. 1908, али униформа српског наредника Ђорђа, чији лик тумачи Лазар Ристовски по битним детаљима уопште не одговара униформи српског наредника. Пре свега еполете на блузи по кроју не одговарају наредничким већ више сличе обичним војничким. Такође латице на крагни блузе које су у српској војсци представљале ознаку рода, особе која их носи су на његовој крагни тамно плаве боје, тегет. Црвена је била обележје пешадије, црна артиљерије а светло плава коњице. Оба детаља су у јефтинијем филму „Марш на Дрину” верно приказана. Кожна опрема, фишеклије су југословенске М.48 ни налик српским М.99. Официр, капетан I класе чији лик тумачи Бранислав Лечић опасан је опасачем на коме се налази футрола за пиштољ, српски официри у I светском рату уопште нису носили опасаче. Такође занимљива је сцена коју не бисмо коментарисали, када жандарм Ђорђе попут шерифа опасује каубојски опасач, те опасаче није користила српска жандармерија а и нису били уобичајени у Европи.

Особа која је бирала оружје као реквизите за филм, на први поглед се види да изузетно воли оружје, стварно су приказани прелепи примерци ручног ватреног оружја једини је проблем што није приказано ни једно оружје које је стварно користила Српска војска. Прво се појављује пиштољ Парабелум Р.08, стандардни пиштољ немачке војске у оба светска рата, конструисао га је легендарни Георг Лугер чија је мајка била Српкиња, тај пиштољ је и данас легенда, само никада није коришћен у српској војсци. Гаврило Принцип врши атентат пиштољем Браунинг М.1910/22, тај пиштољ ће од 1924 године бити стандардно оружје војске Краљевине С.Х.С.,познат је у српском народу под називом „Војнодржавни”.Гаврило Принцип јесте пуцао из сличног пиштоља Браунинг М.1910, чија су цев и дршка краће за 2 цм. Наредник Ђорђе користи револвер Webley, калибра 455 Webley, чак се у једној сцени одлично виде оригинални меци. То је био стандардни британски револвер од 1887 до 1963, али не само да није коришћен у српској војсци него је на овим просторима изузетно редак. Жандарми у филму користе дугачке немачке пушке Маузер М. 98 које временски одговарају тој епохи, једино што оне први пут долазе на територију Србије тек 1915, са немачком војском током Макензенове офанзиве. Пушке које користе српски војници су југословенске пушке Маузер М.24 које су се у Крагујевцу почеле производити тек 1929. године. Глумци и статисти са њима јуришају на непријатеља док су на њих натакнути југословенски бајонети М.48 са којих (иако је снимак доста таман, лепо се види) нису скинуте каније, вероватно да не би дошло до случајног повређивања учесника у сценама. На непријатеља се јуриша и са немачком бомбом „Stielhandgranate M.24“ иако је у току Церске битке Српска војска једина војска у свету која користи ручне бомбе „Васићеве” М.12, остале војске их у наоружање уводе нешто касније. Занимљиво је да су чак и сабље коришћене у филму непознатог порекла, иако се српске сабље често могу купити на сајмовима антиквитета који се редовно одржавају у београдском хотелу Славија. Вероватно би и Војни музеј у Београду као и остали музеји по Србији радо учествовали у опремању глумаца и статиста у најскупљем српском филму, са „историјском” позадином.

Поред тога морамо напоменути да Гаврило Принцип није прешао границу сам на Сави, већ је са осталим припадницима „Младе Босне” уз помоћ појединих српских граничара повезаних са организацијом „Уједињење или смрт“ познатијом као „Црна рука“ прокријумчарен на територију Аустро-Угарске преко Дрине.

Да ли је опис Церске битке веродостојан ? Церска битка је прва битка између српске и аустроугарске војске, вођена је на планини Цер од 16. до 20. августа 1914. Представља школски пример маневарске битке када се две војске након покрета изненада сукобљавају, тачније у ноћи са 15. на 16. август српска Комбинована дивизија неочекивано на падинама Цера долази у додир са аустроугарском 21. ландвер дивизијом која је на спавању. Битка се одвија у покрету тако да су постојали само ровови у виду заклона, ископани на брзу руку а не траншеjи какви су представљени у филму, очигледно је сценографија инспирисана представама ровова на Западном фронту. Битка се одиграла у другој половини августа, када су могући пљускови али не и хладне непрекидне кише које бојиште претварају у глиб. Такође битно је напоменути и детаљ бодљикаве жице испред ровова намењене запречавању. Током првог периода I светског рата, док је рат водила у Србији, Српска војска није често користила жичане препреке иако је са њима сусрела у I балканском рату 1912-1913 приликом опсаде Једрена и Скадра. Коришћење бодљикаве жице постаће у њој уобичајено тек на Солунском фронту.

Мобилизација инвалида: Српска војска у I балкански рат 1912. године улази са пет дивизија I позива, пет дивизија II позива, Коњичком дивизијом, одређеним бројем пукова III позива и са шест прекобројних пукова I позива. Прекобројни пукови нису били предвиђени планом мобилизације већ су формирани од младих људи, припадника I позива који су премашивали план мобилизације, било их је око 20.000. Србија је у то време била једна од земаља са највећим природним прираштајем становништва у Европи, по некима са највећим. Такође након Балканских ратова, осим проширења територије, Србија добија и око два милиона нових поданика. На почетку I светског рата од I, II, V и VI прекобројног пука основаће се већ споменута Комбинована дивизија чија је улога била пресудна у Церској бици. Уопште све до повлачења преко Албаније 1915. године Српска војска није имала проблема за мобилизацијом способних људи. Током 1915. године мобилисаће још пет нових дивизија које ће чинити „Трупе новоформираних области”, поред њих биће ту и „Кадровских” пукова чије су људство чинили војници на одслужењу војног рока. Управо је са X кадровским пуком, мајор Гавриловић извршио јуриш на Дунавском кеју 1915. године. Проблеме у попуни са људством појављују се тек на Солунском фронту, тада су правила за регрутне комисије ублажена, а такође се користе добровољци из Америке и добровољци Срби аустроугарски војници заробљени на Руском фронту. Инвалиди се нису мобилисали, поготово не у време Церске битке. У Церској бици нису учествовале ни две дивизије из састава II српске армије, Тимочка I позива која је била у резерви армије и Дунавска I позива која је остављена да штити Београд. I српска армија је тек пристизала на фронт око Шапца. Битка је била брза, маневарска тако да за тим јединицама није било потребе.

Међу првим питањима која се намећу гледаоцу филма је да ли су заиста жене варале мужеве који су на фронту, са инвалидима који су остали код својих кућа. Одговор је да се то дешавало пре, током и после I светског рата. Природа је природа, само што то није рађено искључиво само са инвалидима, већ и са свима онима који су избегли мобилизацију као разноразни забушанти, затим са војницима чије су се јединице налазиле у позадини а након повлачења српске војске преко Албаније и са многобројним дезертерима и окупаторским војницима. То је уосталом одувек била индивидуална ствар сваке жене и зависила је од њеног карактера. То је најбоље окарактерисао лик „коцкара” кога је глумио Зоран Радмиловић у филму Живорада Митровића „Марш на Дрину” следећом реченицом „То ти је ко неки закон у рату, ко судбина. Може жена да ти буде поштена, мајка Параскева лично, али кад јој дође час …”.

На основу наведених примера нека читаоци, сами просуде да ли је и колико је наведени филм у складу са историјском истином.

Фотографија објављена у дневним новинама “24 сата”, 12.03.2009. поводом премијере филма „Свети Георгије убива аждаху”, из приложеног се види да Лазар Ристовски у руци држи најбољи пиштољ II светског рата, Walter P.38,чија је производња почела 24 година након Церске битке.

Саша Ђ. Ружесковић,
историчар-архивиста