Колико се Николајево предвиђање испунило крајем XX века?

О улози римског папе у новом рату против Срба цитираћемо др Милана Булајића, који у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1991, 1992 – злочин против мира“, каже: „Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991“. Заиста, Срби партијаши су, у тим тешким временима, водили углавном своју партијску политику. Заиста, било је питање „не како оборити Тита, него шта ће бити после Титовог пада“. И последице тога још увек осећамо.

Много пута у свом раду Николај је показао своју прозорљивост, дубински увид у природу друштвених догађаја и духовних потреса XX века. Лишен обзира краткотрајне политичке рачунице, он је, са брда, попут Његошевог владике Данила, више видео но они под брдом. Тако је било и у његовом односу према политичким партијама. До Николаја, Србска Црква је имала своје место у друштву, али, политички, она је била маргинална. О томе су сведочили многи угледни србски интелектуалци, неки са жаљењем, а неки, пак, злурадо. Ево шта о томе каже публициста Милан Јовановић Стоимировић у свом делу „Портрети према живим моделима“, описујући стање у Краљевини Србији кад је однос према свештенству у питању: „У Србији у оно време нису били цењени много чак ни свештеници као сталеж, јер је било врло мало свештеника који су значили нешто у интелектуалном смислу. Тиме не желим да кажем да није било и добрих, ваљаних свештеника, али сматрам да ми нико неће оспорити да сама свештеничка мантија никоме од њих није обезбедила неки друштвени углед, ако свештеник и лично није значио нешто као човек, јер мантија сама по себи није значила скоро ништа… Многи су се свештеници, отишавши на село, и сами посељачили, и одбили од финијег света, али су се многи од њих бавили и политиком, па су тако били познати не само у свом крају, него и у целој земљи. То ће рећи да су они значили друштвено као политичке личности, али не увек и као свештеници… Свештеници су ту и тамо улазили у социјалне акције (нпр. кроз задругарство или Црвени крст), али нису држали скоро никакву духовну везу са паством“.

Но, сведочи даље Стоимировић, појавом Николајевом све се из корена изменило. Учен и уман, космополита и родољуб, изврстан беседник и тумач књижевности, Николај је представљао читаву нову епоху у историји Србске Православне Цркве. Човек од поверења краља Петра I и Николе Пашића, он се, још као млад, нашао у жижи друштвених и политичких збивања у вртложном србском XX веку.

Владика Николај и политика

Да је Епископ Охридско-битољски и жички био човек широког ангажмана у јавном животу, па и политичког, у то нема никакве сумње. У доба ослобађања србских земаља, уочи балканских ратова, он је, са жаром, спроводио националну мисију, пишући и проповедајући где год је могао. Из Сарајева је протеран, од стране окупаторских аустроугарских власти, после проповеди у којој је рекао да су босански Срби, својом љубављу, „Србију анкетирали Босни“; лично га је Пашић као председник Владе, у договору с краљем Петром, послао у Енглеску и Америку да говори о србској борби за слободу (па га је начелник британског генералштаба, због учинка његовог сведочења, назвао „трећом србском армијом“.) Двор је имао велико поверење у Светог Николаја, мада се он никада није либио да краљу Александру каже оно што мисли, чак и оно непријатно (једном је Димитрију Најдановићу рекао да је краљу „очитао вакелу“, управо у доба Александровог личног режима; Михаилу Константиновићу је поручио да млади краљ Петар II има дужност да више помаже Цркву и сиротињу, и прекоревао је „шкртост Карађорђевића“). Иза Николаја је била огромна војска од преко пет стотина братстава Православне народне хришћанске заједнице („Богомољачки покрет“), у којој се, широм србских земаља, налазило око триста хиљада људи, чији је живот, у највећем броју случајева, био више него узоран. Такође преко, англиканаца и епископалаца, Николај је могао имати извесног утицаја на управљачке кругове Велике Британије и Америке. Једном речју, од свих србских владика XX века, Николај је највише био у додиру с политиком; на себи својствен начин, наравно, али ипак највише.

Пред читаоцем је покушај истраживања неких аспеката деловања епископа охридског и жичког на политичку стварност свог времена. У „теоријском“ смислу, ту је приказ неких од његових начелних ставова кад је политика у питању; илустрација његовог практичног делања је дата кроз однос према Конкордатској кризи и поступцима Владе Милана Стојадиновића, челника Југословенске радикалне заједнице.

Партије и политички морал

У Краљевини Србији, у којој Николај почиње свој рад, политика је, и то партијска, била све и свја. Партије су се мешале и у избор епископа. Тако је било и 1911, када је остало упражњено место епископа нишког. Влада је била за јеромонаха Николаја Велимировића, а самосталци су га чак видели и као будућег митрополита Србије. „Вечерње новости“ од 8. марта 1911. донеле су став митрополита Димитрија тим поводом (додуше, незваничан; али, „из добро обавештених кругова“): „Митрополит не прихвата кандидацију Николе Велимировића и наводи да је Николај још сасвим млад човек, који још својим држањем показао није, да ће се умети снаћи на владичанском положају и позиву. (…) Митрополитово противљење да Велимировић буде сада владика изазвало је незадовољство код самосталаца, али се Митрополит не обазире на то незадовољство, пошто се, вели Митрополит, погледи социјалистичких самосталаца (као што је Јаша Продановић) никад сложити не могу са погледима Цркве“. Многи су у томе видели завист митрополита Димитрија према јеромонаху са два доктората. Но, Николај је био изнад приземних партијских интрига, чак и кад се интригирало „у његову корист“. Доказавши, у Првом светском рату, да је искрени родољуб, и показавши моћ своје речи, никада није пристајао на јефтино политиканство као меру и проверу својих поступака. Он јесте одавао признање политичарима – државотворцима попут Николе Пашића, али је истицао да Пашића у Лондону и другде нико не би ни погледао да србска војска, то јест обичан народ, није остварила победу на Кајмакчалану и пробила Солунски фронт. Једном речју, веровао је да је народ изнад партијске политике, и да само они политичари који умеју да поштују светиње народа заслужују поверење. Због тога „посебан политички морал“, незаснован на универзалним, откривењским темељима хришћанског морала, народ сматра неморалом. Дволичност у моралној области води у пропаст.

О свему томе, јасно попут манифеста, пише Николај у 74. „Мисионарском писму“, упућеном „политичару Н. Н. који пита о политичком морал“: „Из Вашег писма разумео сам да сте ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици сматра допуштеним. Та опасна тежња, не прво од Вас и не од јуче, учинила је, нажалост, да је народ заиста почео политику сматрати нарочитим моралом, то јест – неморалом. Нисмо ли и Ви и ја често слушали из уста народних овакав суд о некоме: – Зар ти мислиш да он говори истину? Не, он само политизира!

Видите ли, колико је бездан између ваше тежње и народног суда? Ваш посебан политички морал народ је назвао просто лажју и обманом. А Ви морате рачунати са судом народним, пошто је политика у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова. Ја знам шта Ви желите. Ви бисте желели пронаћи неку нарочиту вештину, којом би се народ унапредио и држава одржала. И ту нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања, Ви би хтели назвати политичким моралом. Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства, и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове. Ако ли Ви презирете ову гвоздену аксиому нашег народа, као простачког, чујте шта културни Енглези тврде: поштење је најбоља политика. Било је времена у дугом политичком школовању Енглеза када се и другачије мислило. Али искуство их је научило да је заиста поштење најбоља политика.

Један велики американски државник рекао је: кад Американци буду ишли у парламент с онаквим мислима и осећајима с каквим иду у цркву, тада ће наша држава бити учвршћена и наш народ задовољан. – Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљења напише то што је било на његову штету.

Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутра народ они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јов. 11, 48) а пред Римљанином Пилатом да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јов. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове. Мир Вам и здравље од Господа“.

Вештина и врлина

За Светог Николаја Српског основни критеријум односа народа према политичарима треба да буде однос политичара према Богу и души, као и избегавање сваког екстремизма. Тако је Николај, говорећи приликом освештања храма у селу Гривцу у горњој Гружи, на трећи дан Духова 1936. године, упозорио присутне да „иду путем истине и правде“, јер је то средњи, царски пут, и додао: „И лево и десно је амбис или провалија и скренете ли лево, идете комунизму, а идете ли десно, идете фашизму. И једно и друго противи се вери православној“. О политичарима је тада рекао: „Када дођу политичари међу вас да траже гласове, они вам обећавају све, а кад га добију они кажу: сељак је глуп, сељак је нечист. А ја вам кажем да је сељак „неопран и неошишан“ раван царевима и краљевима Немањића, јер су једни и други зидали велелепне храмове и манастире Богу и народу.

И многе неписмене главе достојно су носиле царске круне. И Карађорђе и Милош и Тома Вучић-Перишић носили су круне и војводска звања, и као политичари нису се слагали, али су сва тројица цркве подизали и манастире обнављали. Зато, кад политичари затраже ваше поверење претходно их упитајте: да ли верују у Бога, да ли славе славу, да ли поштују народне обичаје и да ли верују у Страшни Суд. Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте“.

Јер, као што је писао у свом познатом историософском делу „Србски народ као Теодул“,нас је разбило четвороструко партизанство (острашћено партијашење): интелектуално, морално, политичко и економско. Синови србских сељака, поставши „интелектуалци“, одрекли су се вере у Бога, упали у морални релативизам и порекли економски средњи систем, који поштује приватну својину, али и помаже сиротињи. Све се то србским интелектуалцима десило када су „хаџијали на Запад, да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили се завађени и поцепани у партије, онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани“.

Духовни син и верни настављач Николајевог дела, Јустин Поповић, уочи Другог светског рата, објавио је у „Жичком благовеснику“ чланак „Светосавско свештенство и политике партије“ који би, свакако, могао потписати и сам Владика Николај.

Отац Јустин истиче да су у Православној Цркви Христовој и свештеник и првосвештеник позвани да буду свети; ако нису свети, одлучан је Поповић, они су на Јудином путу, јер издају „све вечне вредности јеванђељске“. Зато је наш Свети Сава свагда био узор србском народу, а свако од свештеника може остварити србски идеал само угледајући се на њега. Без светосавског подвига, улога свештеника у народу постаје „улога духовног комарца“.

Отац Јустин додаје: „Загледајте у нашу прошлост, дужност светосавског свештенства увек је била и заувек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? – Све сами бесмртници“.

Свето, поштено, честито и праведно може се очувати само светошћу, поштењем, честитошћу и праведношћу. Дужност свештеника је да у сваком човеку тражи бесмртне вредности: „Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги, сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу. Јер је његов позив и дужност: Наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља“. Узор свештенику у тражењу боголиког блага у сваком човеку, без обзира на позив, партију и сталеж, јесте Христос, који је испод свих „форми и униформи“ налазио живу душу. А у србском народу тако је први поступио Свети Сава.

Зашто свештеник не сме бити члан ниједне партије? Ево разлога: „Политичке партије, ћутке или отворено, у начелу препоручују или санкционишу примену силе или насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ниједној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник, и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом љубављу, служећи му и жртвујући се за њега“. Свештеник који припада само Христу мисли вечну „народну мисао“; ако припада партији, духа свенародног нема у њему.

Када свештеник мора да се укључи у јавни живот? Само онда када је народна судбина доведена у питање и угрожена у својој бити. То јест: „Деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувима“. Чак и ако човек остане сам са заставом вере у руци, неће бити сам; са њим је Свети Сава.

Ове речи оца Јустина показују колико је опасно напустити онтолошки утемељени етос свештеничке, литургијске службе, у којој литург Богу приноси славословље у име свих људи и целе твари, зарад политички осмишљење и идеолошки острашћене „боље будућности“, чак народне будућности. Одрицати се вечног зарад пролазног значи увек бити на губитку, без обзира на тренутне резултате, или лични углед као последицу партијског рада.

Зато је, у писму Боривоју Карапанџићу, писаном 14. новембра 1954, Николај истакао: „Лично ја Вам могу рећи, да ја не верујем да ће нас спасти вештина него врлина. (…) Срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину, а не вештину, то јест покајање и слогу, а не транге-франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам с Црквом. Знам, и Ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је истина с Богом јача од вештине с ђаволом“.

Наставиће се…

---

- А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?: Гробокрадице и домаћини - (Други део)

- А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?: Свети Николај Српски у епохи борбе против Конкордата (трећи део)

- А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?: Сукоб Цркве и државе (четврти део)