Говорећи, у време борбе против Конкордата, у јесен 1937. у Ваљеву, Владика је осуо паљбу по корумпиранима: „Наше законодавство прописало је казне за све крадљивце, али их онo разврстава у неколико врста. Прво долазе обични лопови, они који краду обичне ствари. Други су они који цркве и храмове проваљују и краду свете ствари. Они се називају светотати и закон је за њих прописао теже казне, него за обичне лопове. Постоји и трећа врста лопова. То су најстрашнији. Они преко ноћи отварају гробове и скидају ствари са мртвих лешева. Њих народ назива крадогробницима, а учени људи мародерима. Законске казне су за њих најстрашније. Мислио сам којој од ове три врсте крадљиваца припадају они који управљају државом и истовремено краду државну имовину? Да ли обичним лоповима? Не, јер не краду обичне ствари. Да ли светотатима? Не, ни њима, јер нисам чуо да је неко од њих проваљивао храмове и крао свете ствари. Они припадају мародерима. Ова земља је створена крвљу и костима безбројних мученика и нема стопе земље која није крвљу наливена и костима засејана. Свуда мученички гроб до гроба. Зато ма ко шта украде од државе у овој земљи, украо је са гроба…“. На несрећу, партијски политичари су код нас често схватали долазак на власт као прилику за поделу плена, и Николај је то свим бићем осуђивао.

Државу може да пљачка само бескруполозни гробокрадица својих предака, дакле човек који не осећа да је држава ЊЕГОВА, у коме нема оданости општем добру. Зато код свих грађана треба развити свест о томе да је оно што је наше СВЕТИЊА, и да се на то не сме насртати.

За разлику од корумпираних државорушилаца постоје и државочуварни домаћини, људи који власт схватају не као могућност господарења, него као достојанство служења. (Уосталом, зар министар није онај који испуњава ministerium, дакле службу? Зар министар није СЛУЖИТЕЉ народних потреба и заједничких циљева? Христос је рекао да ће први међу апостолима бити онај ко највише служи другима (Мт. 20, 27)).

Идеал домаћина, тако драг србском народу, Николај Велимировић је супротстављао духу бирократизма. Тврдио је да је политичко-бирократски дух, дух државе као насиља, потчинио, макар делимично, чак и Србску Цркву. На скупштини Епархијског савета епархије жичке почетком 1941. он је о томе рекао: „Помози вам Бог браћо!

Добро сте нам дошли. Ми вас поздрављамо као народне домаћине. Дух домаћинства је у нас усадио Свети Сава, да се никад не утре ни у цркви ни у држави, ако Бог да. Ви сте запојени домаћинским духом, а то значи духом дветосавским, духом апостолским, јер апостол Павле каже: Брините се не само о себи, него и о другима.

Једно је јасно и веома важно за данашње време, као и за сва ранија времена, да наш народ не воли бирократизам. Бирократизам је одвратан нашем народу као супротност домаћинству и духу народном. А шта је бирократизам у ствари? Брига само о себи и за себе, тражење што више и већим права, а мање дужности; грабљење себи, једном речју себичност. Такав дух туђ је нашем народу. Наш народ је духа домаћинског. Свети Сава је највећи домаћин у нашој историји. Дух његовог домаћинства очувао се у нашем народу до данас, али се данас квари.

Ја вам признајем, коме ћу ако вама нећу, да смо ми криви што се чак и Црква донекле кроз поратно законодавство бирократизирала. Ми архијереји и свештеници смо погрешили. Нисмо погрешили вољно и намерно, али смо ипак погрешили. Разно смо били васпитани, јер смо живели под разним владавинама и разним утицајима. Погрешили смо што смо имитирали државу. Црква је та која треба да даје дух и државном уређењу, а не да њу имитира. Ја се молим Богу да ми, што смо погрешили, поправимо своју грешку док смо још живи и да у Цркву повратимо домаћински дух. Ја вам могу рећи да се већ увелико ради на томе да се Црква растерети бирократизма. У Патријаршији се ради да наше црквено законодавство буде удешено тако да Цркву ослободи бирократизма и да у њу поврати светосавски домаћински дух“.

Црква треба да буде идеал држави, а не обрнуто – то је Николајева стална мисао, мисао које се заветно и неодступно држао читавог живота. Мистика је најбоља политика, јер води вечности, води непролазном граду, Небеском Јерусалиму. У необјављеним рукописима Николајевим, нађеним у посмртној оставштини, види се да је он правио скицу за будући Устав Краљевине Србије, чије је основно гесло: „Човек изнад свега, а Бог изнад човека“. Србија је требало да буде уређена као држава са Божјим благословом, у којој ће сви, од оног на престолу до онога за плугом, стремити ваплоћењу хришћанских идеала у личном и друштвеном животу. Иако је знао да му историјске околности не иду на руку, Николај је стајао на неодступној стражи својих заветних жеља.

Есхатологија и политика

У својој књизи „Земља Недођија“, коју је именовао „модерном бајком“, Владика Николај описује Кесеровићевог четника, Спасу Спасовића, који се нашао у нацистичком логору као заробљеник, и коме прети смртна казна за то што, као старешина бараке, није спречио реакцију логораша када су се, у јулу 1944, веселили слободи, чувши за атентат на Хитлера (који није успео). У току саслушања Спасо Спасовић нуди једну хришћанску историософију, која се бави и смислом политике.

На саслушању, Спасо Спасовић, теолог и историчар (јер су „те две науке нераздвојне“), изјављује да не припада ниједној политичкој партији јер „све политичке партије обећавају више него што могу дати, и тако воде народ у Земљу Недођију, ту земљу среће, коју су политички агитатори увек обећавали, а никад видели пре смрти“. Он и о комунистичкој и о нацистичкој партији мисли као о „недођијским“. Узрок партијске опасности је у томе што их воде безбожне вође, који се намећу друштву јер су гоњени „духом немира“, „вешти на перу“, они народима дочаравају рајске слике остварених утопија, да би, кад се све илузије сруше, пустињска стварност постала још очајнија. Све цивилизације у којима је техника надвладала етику рушиле су се, и рушиће се: како се срушио Навуходоносоров Вавилон, срушиће се и Ајфелова кула и амерички облакодери, ако охолост човекова буде „додијала дуготрпељивом Створитељу људи“.

Трагедија савременог човека је у нехришћанском решавању односа појединца и заједнице. Ја и Ми. Јер, по Спасовићу, главне особине нашег доба су „лична самовоља“ и „безлични етатизам“, који марширају против богољубља и братољубља. Зато партије деле, а не уједињују; цепају, а не исцељују. Црква је, за разлику од партија, свеуједињујућа: у њој су и живи и мртви, у Христу, заједно, вечито и нераскидно везани. Црква благовести Рај, али га не обећава ником на земљи. Она је у СВЕТУ, али није ОД СВЕТА.

Спасовићу се, у мукама, јавља ђаво, који се представља као доктор над докторима, што „лечи људе од здравља, од истине, од слоге, од побожности и од сваке такозване врлине“. Магијским огледалом он људе мами у Недођију, а затим им руши илузије, да би се наругао небеском Престолу. У поглављу „Слобода и још двоје“, Николај, преко Спасовића, истиче да у демократијама, које су власт Једног хтеле пренети на Многе или Све, слобода није осигурана ако је не прате љубав и милост. Још су атинску демократију упропастили лаж и себичност: то се дешава и данас. Зашто? Зато што је демократија постала „прописана уставима и заштићена законима“, док су милост и истина остале у приватној сфери.

Атинска демократија је почивала на поштовању, макар и лажних, богова; демократије су се, у модерним друштвима, сасвим одрекле богопоштовања: „Тако је Бог увређен, а модерна слобода осиромашена и позлеђена без потпоре истине“. Без освештања и оплемењивања истином и милошћу, слобода постаје „дивља и сурова“, и брзо се свети, уступајући место тиранији. Само истина доноси слободу (Јн. 8, 32). Циљ слободе је служење ближњем у љубави (Гал. 5, 13), и што је већа слобода, мора бити већа служба и већа одговорност. Сам Бог, поставши човек, није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 23). Све супротно овоме води новом ропству.

Човечанство неће моћи да опстане ако се људи не реше на нову утакмицу, утакмицу у добру. То би била једина права револуција, чији је вођ, Христос, за њено остварење пролио Своју, а не туђу крв. Новије револуције, француска и руска, пролиле су море туђе крви, а нису оствариле идеал слободе, једнакости и братства. А зашто? „Где нема заједничког оца, нема ни братства. Смешно би било говорити људима: Ми смо сви браћа јер НЕМАМО једнога оца!“ Кад се оствари братство по Оцу небеском, тада ће се моћи остварити и слобода и једнакост. Иначе ће сви подухвати бити узалудни. Вечити узор људске слоге и саборности, као сабраности и сабраћености, јесте Света Тројица, којом се превазилазе све поделе, па и оне друштвене, политичке, партијске. Царство Свете Тројице је вечно (Дан 17, 18-27; 17, 14), и оно, примајући у себе људе Божје, непрестано расте. Само оно није Земља Недођија.

Због откривенског знања о вечном царству, Србима никад није био узор ни богаташ, ни научник, него Светац. Срби се нису хвалили чак ни својом хришћанском културом, јер је пролазна, него су се дивили Божјој истини, људском достојанству и карактеру.

Хришћанска есхатологија, дакле, не дозвољава човеку да се поистовети с партијским циљевима, управо зато да недођија не би замрачила стазу ка вечности.

Узорни однос хришћана према политици (англосаксонски пример Србима)

У часопису „Хришћански живот“ (годиште 1923, стр. 351-355), Владика Николај је објавио текст „Англосаксонски политичари и вера“, желећи да Србима покаже како треба да се односе према хришћанству. Почео је од приче о устоличењу америчког председника Хардинга, који је, 4. марта 1921, свој говор украсио цитатом из Светог Писма: „Шта иште Господ од тебе осим да чиниш што је право, и да љубиш милост, и да ходиш смерно с Богом својим“ (Мих. 6, 8). Хардинг је истакао да је „служба највиши садржај живота“, а затим завапио „Богу небесном за милост и вођство“. У свом разговору с председником Хардингом, Владика Николај му је рекао: „Држите се Христа, господине Председниче, и он ће вас држати“. Председник Америке је Николају одговорио: „Нека нам је Он свима на помоћи, ја сам васпитан од детињства да се Њега држим и ја се у томе нећу изменити“. Затим Николај истиче пример Хардинговог државног секретара, Лансинга, који је, иако на високом положају, две године држао веронауку деци при једном храму.

Однос америчких политичара према вери био је афирмативан још од доба Џорџа Вашингтона. Линколн је сматрао да америчка демократија мора бити хришћанска, ако хоће да је трајна; Рузвелт је тврдио да је читање Библије неопходно за живот; Вилсон је сваке недеље ишао у храм на богослужење. Министар спољних послова Виљем Брајан написао је књигу „По Своме обличју“, у којој исповеда веру у Бога Творца. Николај је, као пример србским политичарима и народним вођима, истицао да су амерички државници увек били убеђени хришћани; да амерички парламент има сталног свештеника, који чита молитве пред скупштинска заседања; да амерички колеџи и универзитети имају капеле где се студенти моле Богу; да се политички зборови отварају молитвом; да је Свето Писмо најраширенија књига међу Американцима.

Слично је и у Енглеској. Гледстон је написао многе књиге о вери, као и Дизраели. Министар спољних послова Балфур редовно је читао Апостол у храму Светог Колумба у Лондону. Дом лордова Солсберија истицао се својом искреном религиозношћу. У Енглеској су чак и левичари били хришћани, што је Николај видео кад је у граду Дандију проповедао о Христу пред представницима социјалистичког покрета и радницима. У кући социјалистичког вође Мак Доналда пред ручак се читала молитва, што је Николај са узбуђењем доживео. Вођа енглеских комуниста, Џорџ Лансбери, прислуживао је у цркви и био ревностан верник, у шта се Николај сам уверио, поготову кад је, на Николајеву примедбу да су европски комунисти атеисти, Лансбери одговорио: „Колико је мени познато, на атеизму се никад ништа није саградило“. Социјалиста Хајдман, својевремено пријатељ Маркса и Енгелса, био је против бољшевика због њиховог безбожја, и говорио: „То су људождери, а не социјалисти! Они ће сахранити социјализам занавек!“

Енглески краљ Џорџ говорио је како је ужасе рата преживео само захваљујући вери и молитви. Николај је, на крају текста, јасно истакао: „Ако ћу хвалити веру, хвалићу православље, које у сравњењу са англосаксонским протестантизмом представља много већу пуноћу учења и религиозног искуства, но ако ћу хвалити ревност према вери, у којој се ко крстио, не могу се по савести уздржати похвала англо-саксонских народа, а нарочито англосаксонских народних вођа“. Јер, Енглезе и Американце не би изненадило кад би у неком православном храму у Београду видели министра спољних послова да чита Апостол, нити би се чудили томе да седница парламента почиње молитвом, нити социјалистичком вођи из Србије који у литији носи крст или барјак. Све би то чудило само Србе, јер се њихови вођи углавном стиде своје вере. То је Николаја болело, и зато је пример англосаксонских државника и политичара истицао као узор који треба следити.

Наставиће се…

- А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?: Владика Николај и политичке партије (Први део)

- А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?: Свети Николај Српски у епохи борбе против Конкордата (трећи део)

- А ШТА СРБИ ПАРТИЈАШИ МИСЛЕ?: Сукоб Цркве и државе (четврти део)