Како ли је поштеним антифашистима, ако негде у горњој хемисфери – како то верују они који су их протерали са власти, па онда с презиром испратили и на други свет – „искајавају“ грехе, а кад виде шта је данас антифашистички покрет у Србији? Мора бити да им то теже пада од самих искушења Пакла. То су били „људи од мермера“ који су видели и гулаге и суђења без бранилаца, дивили се и Маоу и Титу, имали снаге да разумеју и потребе Јалте и ходање по оштрици ножа у Заливу свиња, али – да ће доћи време када ће се колоне самопроглашеног антифашистичког покрета попуњавати од љубитеља „слободарских идеја“ америчких председника из периода Pax Americana, политичара који у ружењу сопственог народа виде врлину, стратега који би дали део земље за мало беле шенгенске путовнице, љутих заступника растакања суверенитета сопствене националне државе, невладиних организација које се финансирају из „непрозирних фондова“ и редова геј-активиста, е – то у ту памет не иде.

А: шта је уопште и фашизам данас.

Да ли је могуће да су то оне маргиналне групе и повремени симпатизери које је кампања власти означила као највећи проблем, а које је – кад се све сабере и одузме – стрпала у исти џак са „алкатразом“, „ултрасима“, анархосиндикалистима, „образима“ и осталима који нису могли да се уздрже да пред носом председника Републике звижде широм Европе чувеној револуционарној песми Марсељези.

Али „када је реч о фашизму, међу научницима постоји нека врста прећутног договора да тај појам користе иако се претходно нису договорили шта он тачно обухвата. Зна се само да је његова природа компликована и нејасна, да се опире дефиницији и да је подложна битно различитим тумачењима“, објаснио је писац овогодишњег америчког бестселера Либерални фашизам Јонах Голдберг. „Укратко речено, реч ‘фашизам’ или ‘фашиста’ данас је исто што је некада била реч ‘јеретик’; њоме се постиже екскомуникација.“

Кад нам Голдберг овако каже, онда је лакше склопити и коцкице нашег мозаика. Јер, шта десетина хиљада из ТВ-дневника напаљених антифашиста зна о својим фашистима. Ништа више од фраза које су прошле кроз уста (плаћених) лобиста из невладиног сектора, хиперангажованих политичара и лењих медија које кабинетски „Пи-аРови“ опомињу еС-еМ-еС порукама и нервозним телефонским позивима да се не упуштају у „недопустиве играрије у јасној ситуацији“. То је наравно много опреза и превентивног ћутања, али недовољно знања и намере да се себи и другима објасни шта се стварно дешава око нас. Јер, ипак ће овде пре бити речи о слабо организованим малим групама које су друштвено значајне пре свега што најгласније испољавају годинама нагомилавани бес у друштву у коме се један по један канал затвара. То је неартикулисани протест против реалног стања. А то што у тој чорби има и криминала ништа не мења на суштини. Јер криминала неупоредиво више има у етаблираним друштвеним групама, које чувари реда могу видети са својим прозора. И неупоредиво друштвено опаснијег. А неконтролисани бес се са становишта постојећег система мора (и још увек може) спречавати, али свакако га је немогуће забранити. А и може ли се велики проблем решити екскомуникацијом малих група?

„Микролошки фашизам“, како Мишел Онфре назива стања тоталитарне свести у либертаријанској политици данашњег Запада, има код нас појавност која би се, парафразирајући наслов једног нашег филма, могло назвати „фашизмом из нашег сокака“. Он се испољава „у безначајним и сићушним приликама… у празнинама, пукотинама, међупросторима.“

Из несигурности режима формира се клима да су ти други (баш зато што су мали и неорганизовани!) велика опасност, да су они узрок наше беде, да се мора подузети све због виших циљева, треба суспендовати демократске процедуре, слободу говора… Та мимикрија потпуно брише границу између „фашиста“ и „антифашиста“. Средства су иста и последице извесне. И овде је проблем само са појмовима – како означити појаву. А то није мали проблем. Јер онај ко заузме позицију „антифашисте“ по систему хало-ефекта има, на прву лопту, подршку друштва које је деценијама учено да од фашизма црње појаве у људској историји није било. Што ће, као и све што се (зло)употребљава у друштвеним обрачунима у тешким временима, бити само условно тачно.

Јер, како се друштва дедемократизују, што је процес који криза убрзава – а који у старим означавањима јесте фашизација – мораће се или тражити ново име за то што настаје или покушати са старим појмовима. Али стари појмови су толико идеологизовани и напуњени искључивошћу, што историјски јесте легитимно дело победника из 1945. Фашизам је толико оцрњен да је свака комуникација с носиоцима тих идеја и решења – по дефиницији – искључена. Међутим, проблеми се гомилају. Шта је решење? Социјализам је сасвим скрајнут, а и оцрњен готово колико и фашизам. Либерализам, брат близанац социјализма (како је говорио Имануел Волерстин), испражњен је од свог основног садржаја. Оно што се тако зове у политичкој пракси има само терминолошки везе с изворним садржајем – и првобитном идејом. Онемоћала демократија и либерализам испражњеног садржаја постали су покриће за неограничени неморал у друштву, за економски терор мањине и систематско обесправљивање већине која се срозала до стања „сиротиње раје“, а богами се и лумпенпролетаријат полако множи. Јаз између оних који су богати и сиротиње – засад различито позициониране – никад није био тако велики. Никад у историји богати нису толико богатији од сиромашних.

Тоталитарност модерног друштва достигла је пројекције антиутопија (Орвелове, Хакслијеве) и у многим елементима контроле појединца надилази и фашизам и стаљинизам. Док су се ови држали бруталности и надзора у јавној сфери и економији, а у приватност појединаца улазили због застрашивања већине, данашња контрола потпомогнута донедавно непојмљивим технолошким изумима је дубоко и систематски ушла у приватност сваког појединца. И само је питање кад ће се кога извући на светлост. Наступа фашизам, као законито дете распојасаног капитализма, то је већ констатовано, а сада је питање које ће размере досећи и како ће бити – назван. Нешто што смо видели после Другог рата, а што је као ватра запалило масе без наде, био је перонизам у Аргентини. Криза је била локална, па је нађено ресурса који су Хуана и Евиту на крају претворило у циркузанте, јер тако изгледају сви такви лидери кад прође њихово време.

Док се људи на власти самоименују као антифашисти и неуморно јуре „фашисте из нашег сокака“ који су се концентрисали око стадиона и излазе на мање уличне демонстрације, озбиљни научници проблем виде као много слојевитији и компликованији: „Минуло је доба фашизма под шлемовима, под оружјем и у чизмама“, мисли француски филозоф Мишел Онфре. Само још „неке афричке земље и даље истрајавају на том застарелом узору, али фашизам више не прибегава тако грубим вештинама. Лављи фашизам сад је уступио место лисичијем фашизму; то заслужује анализу.“

Фашизам је систем, законито настао у Западној Европи, као одговор на немогућност демократских система да разреше проблеме капитализма двадесетих и тридесетих година прошлог века. Подигнут је на дуготрајном и дубинском незадовољству народа, и – што се капиталистичке класе тиче – на отклону према „бауку комунизма“ који је кружио континентом и то озбиљно институционализован постојањем „прве земље социјализма“ на истоку Европе и Интернационале партија и покрета. Поједностављено речено, одговор буржоазија је био слично (недемократско) организовање. Није, после Првог светског рата, положај западних земаља био истоветан зато су и одговори били различити. Другачије су решење виделе поражена и унижена Немачка или победница Француска. На један начин је решење у виду тоталитарног система стигло у Италију, на други у Немачку, на трећи у Шпанију. (Овде се нећемо бавити иначе, у неким сегментима, незанемарљивим разликама и последицама између Мусолинијевске идеологије и организације и национал-социјализма.)

Фашизам постаје велики друштвени играч тек кад изађе из мишје рупе. Кад се маргиналне групе уједине око једног лидера и первертоване „социјалистичке идеје“ – која нуди једнакост, правду и занимацију. Слобода се суспендује док се заврши обрачун са непријатељима. Док је Хитлер говорио по минхенским пивницама, уз звекет кригли и мирис киселог купуса на који се стављају баварске беле кобасице, био је очајник кога је болео страшан ратни пораз у претходном рату. То је болело милионе Немаца, а на то се таложила беда, незапосленост и – хаос вајмарске демократије. Очај тражи решење. Али тек кад су Круп и крупни капитал препознали потенцијал који би могао да их спасе од беса гладних и неефикасности вајмарског система и да им обезбеди извесне послове – Адолф Хитлер постаје решење у капиталистичкој Немачкој. А и претња. Фашизам је велика опасност кад постане оквир за стварање „власти спаса“, која нема алтернативу.

Свет и данас углавном не сумња да о том покрету све зна на основу прича победника које су настале ‘45. И још увек се декламаторно заклиње да никад неће дозволити „повратак фашизма“. Као да је повратак неких друштвених неприлика питање нечије добре воље а не друштвено сврсисходног делања. Методе се мењају а и другачије је паковање (бар засад?). Криза демократије опет тражи решења. Они који су спремни за „ново време“ и знају „трећи пут“ крећу у офанзиву – и за почетак, за оне друге смишљају се оптужбе које значе екскомуникацију. „Пљуни први“, засад је најважније правило. При том „ваља се“ употребити речи које су се све донедавно држале у боци: фашизам, нациста, геноцид, холокауст, фирер, а о монструмима и терористима да и не говоримо, јер то и бебе у „кико“ колицима знају. Важно је имати средства да неког обележите (медији су ту бр. 1, полицијска структура и судски систем наступају одмах после медијске припреме), а онда на миру можете да радите с посрнулом демократијом шта вам воља. „Људи се застрашују; терор се оправдава борбом против непријатеља претвореног у жртвеног јарца; мање се обуздава пут а више потчињавају душе… памети се обликују да више не мисле: ништа нарочито ново осим паковања…“, описује Онфре стање у мастрихтској Европи.

„Издаваштво и штампа служе исту бљутаву чорбицу; политичари на власти, свеједно да ли левичари или десничари, бране исти програм уз лажне разлике усклађене ради представе; владајућа мисао слави мисао владара; тржиште је закон у свим областима – образовању, здравству, култури, наравно, али и у војсци и полицији; (…) странке, синдикати и скупштине учествују у олигархији и тако репродукују друштвено као истоветно; омаловажава се јавна употреба критичког ума у корист ирационалних логика комуникације – које финансијски конзорцијуми у монополистичком положају вешто претварају у позориште и за њих припремају сценографију“. Француски филозоф као да пише и о земљи „на брдовитом Балкану“ која покушава да се угура на пут за мастрихтску Европу. Још неколико речи: „Долази до свакодневне манипулације масама коју каналише телевизија; онемогућава се сваки мало јачи стваралачки покрет у корист религије потрошње, итд.“ Објави се пут „за бољи живот“, што није ништа друго него већ пожутела разгледница Европске заједнице и – тако се стиче право да нам се у име тог ради свашта. Тако оглашен пут, који се осветљава магловитим појмовима као што су „стране инвестиције“, „гринфилд пројекти“, „претприступни фондови“ – не сме се у јавности звати ни макјавелизмом. А камоли „либералним фашизмом“.

Али ни она оригинална појава фашизма у првој половини прошлог века није била одмах означена као нешто против чега се друштво „мора борити свим средствима“. Ево једне епизоде из тог доба: „Римски геније у лику Мусолинија, највећег живог законодавца, показао је многим народима како се може одолети претњи социјализма и указао на пут којим народ може да иде када је храбро вођен. Увођењем фашистичког режима, Мусолини је поставио смернице за све земље које се директно боре против социјализма“, говорио је фебруара 1933. Винстон Черчил. Али, не није он био усамљени љубитељ „римског генија“ у земљи колевци либерализма, подсећа Лучано Канфора, писац значајне књиге „Демократија – историја једне идеологије“. Стари Лојд Џорџ је знао да је државни апарат који је створио фашизам „највећа друштвена реформа савременог доба“. Ни лабуристи, тада у опозицији, нису били гадљиви према том „достигнућу“: „Ја видим само два начина борбе [против незапослености], а један од њих је већ осмислио Мусолини: јавни радови или помоћ […] Кад бих ја био диктатор урадио бих исто што и Мусолини“ (лидер Лабуристичке партије Лендсбери).

А готово да је заборављено да се модерни тоталитаризам у западном свету није прво појавио у Италији, нити у Немачкој, већ у Сједињеним Америчким Државама и то још током Првог светског рата. Јер „како би се другачије могла описати земља у којој је основано прво министарство пропаганде у модерном свету; политички затвореници су малтретирани, премлаћивани, шпијунирани, а хиљаде њих су биле утамничене само зато што су се усудили да изразе своје мишљење; национални вођа је оптуживао странце и имигранте да у амерички крвоток убризгавају ‘отров издајништва’; листови и часописи су били затварани због тога што су се усудили да критикују владу; готово сто хиљада владиних агената-пропагандиста послато је ‘међу народ’ не би ли канџијом изнудили подршку за режим и рат у који је тај режим ушао; професори универзитета су приморавали своје колеге да се заклињу на ‘верност домовини’; готово 250.000 професионалних насилника добило је законско овлашћење да застрашују и премлаћују незадовољнике и ‘колебљивце’; водећи уметници, писци и сликари посвећивали су своја дела прозелитизацији владе“ (по Голдбергу).

Наставак »