Из ове перспективе, тешко је навести релевантне књиге домаћих аутора. Као и претходних година, већина књига из теорије културе дошла је из пера тзв. Друге Србије, што их, нажалост, дисквалификује са становишта објективности.

Ипак, појавила се једна књига која не само да је објективна, већ ју је немогуће сврстати нити у један тренутно завађени табор. У питању је нова књига др Мише Ђурковића Слика, звук и моћ: огледи из поп-политике.

Крупна књига, мали издавач

Прво што пада у очи је издавач. Ову врло квалитетну књигу штампала је релативно мала издавачка кућа, што само говори о недостатку адекватне културне политике. Ипак, најбитније је да је књига одштампана.

Такође, оно што је потписника ових редова пријатно изненадило је прва фуснота преговора, у којој пише: „Књига је резултат рада на пројекту 149026Д који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.“

На страну осуде које ће ова фуснота произвести код острашћених идеолошких критичара, потрудићу се у овом приказу да укажем зашто су новци које је министарство потрошило на ову књигу једна од најбољих инвестиција Владе републике Србије протекле године.

Од чланака до књиге

У овој књизи прикупљени су огледи које је др Ђурковић писао претходних неколико година. Неки од њих доступни су на интернету, поглавито на сајтoвима vidovdan.org, standard.rs, nspm.rs, као и desnica.rs. Ипак, скупљени у једне корице и проширени синхроном анализом која надомешћује потенцијални недостатак настао услед протока времена (неки текстови оригинално су написани 2003. године), ови бриљантни аналитички радови постају сведочанство кретања културе у периоду после доласка ДОС-а на власт.

Књигу отвара предговор Питање моћи у популарној култури у којој је аутор даје теоријски оквир за своја проучавања. Осврћући се на потребу поновног проучавања дискурса моћи и доминације у политичкој теорији, Ђурковић је навео низ кљичних европских и америчких аутора који су се бавили тим питањем: Џејмс Хантер, Мишел Фуко, Семјуел Хантингтон, Алан Блум, као и незаобилазног Џозефа Наја и његово капитално, нажалост непреведено на српски, дело The Soft Power.

Већ из овог летимичног списка аутора чије методе Ђурковић укључује у своју, види се широка теоријска заснованост и кредибилитет ове књиге. Без обзира на то што неки од поменутих аутора (Блум, Хантингтон…) припадају конзервативцима, Ђурковић не бежи ни од основних аутора левице, попут Тедора Адорна или Антонија Грамшија.

Дијапазон проучаваних феномена у овој књизи је врло широк, и никако се не да свести само на феномене србијанске (мислим на територију државе Србије) културе.

У првом делу књиге, где се проучава поп-култура у слици, обрађене су телевизијске серије у Србији од 2000 – 2005. године, ратни ангажман Волта Дизнија, серија Лисице као визуелни израз културне политике режима ДОС-а, али и планетарно познат феномен Борат, на чијем примеру је уочена еволуција савременог хумора.

Део под називом Звук доноси анализу знатно пријемчивију ширем аудиторијуму, пошто је тзв. турбо-фолк сигурно био предмет већег броја анализа, него неуспешни ситком Лисице. Ипак, оно што овај део књиге чини посебно важним је анализа дискурса са којих је турбо-фолк тумачен и анализиран. Истичући како иза идеолошких осуда поменутог феномена стоји суштинско неразумевање друштвено-тржишних услова његовог настанка, Ђурковић је истакао како и иза недавне аболиције овог жанра (нпр. текстови актуелног директора Музеја савремене уметности) такође стоји накарадна и неоснована примена идеологије политике коректности.

Проматрајући однос моћи и доминације у култури, аутор је у трећем делу књиге дотакао питање деснице у српској култури. Овај појам, забашурен вишедеценијском доминацијом левичара у администрацији, поново је добио на актуелности у протеклој деценији. Осим деснице у култури, Ђурковић је, на трагу процвата имаголошких (и пост-колонијалних студија) крајем прошлог века, испитао однос ароганције и идентитета у Бугарској и Србији, као вековним политичким антиподима.

Занимљивости

Неколико момената чине ову књигу посебно изазовном за читање. На правом месту, то је изразита објективност. На пример, у чланку у коме анализира домете научног дела Ивана Чоловића, Ђурковић успева истакне значај неких Чоловићевих дела (чувена Дивља књижевност), али и научни суноврат уредника библиотеке XX vek услед политичке острашћености.

Упркос чудноватости, Ђурковић врло успешно образлаже тезу да је фолк био једина изразито субверзивна музичка појава у СФРЈ. Иако се ово чини невероватним, ипак је тако. Осим тога, анализе рада Владе Георгијева, Лепе Лукић, Секе Алексић и Бијелог Дугмета спадају међу најозбиљније увиде у динамику токова поп-културе крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века у Србији. Зашто је тако?

Уколико прочитате ову Ђурковићеву књигу видећете како шунд и кич (ружичаста телевизија) могу бити политички коректни, како Сека Алексић зарад афирмације такође постаје модерно подобна и зашто је за комунисте Девојка из града била подједнако опасна као и црни талас у филму.

Списак се овим не завршава… Коначно, никоме после читања ове књиге неће промаћи чињеница да поражена струја са чувеног Конгреса КПЈ из 1988. године данас влада српском културом.

Најновија књига др Мише Ђурковића је неопходан приручник за свакога ко жели иоле озбиљније да разуме дешавања у популарној култури Србије, али и дешавања везана за борбу око српског идентитета. Ширином теоријског апарата, као и очитом објективношћу, ова књига ће, без обзира на њен статус наредних година, сигурно остати као једна од најбоље написаних теоријских књига на српском језику 2009. године.

Уколико сте у прилици, набавите је, не може да шкоди.