Пре нешто мање од једног века српски манастири на Косову и Метохији спомињани су у званичним дипломатским документима, тада победничке, српске Владе, упућеним великим силама, као један од кључних аргумената за право Србије да задржи ослобођене територије у Првом балканском рату 1912. године. Политика западних земаља није ни тада благонаклоно гледала на оправдане тежње и жеље Србије да територију ослобођену од Турака – Македонију, Рашку, Косово и Метохију – задржи под својом влашћу. У једном демаршу упућеном великим силама Никола Пашић бележи како се одузимају „земље и светиње Старе Србије да се уступе ономе, који их је до сада пустошио.” На жалост, Пашићеве речи нису ни данас, после толико времена, изгубиле готово ништа од своје ужасавајуће актуелности.

Православни Божић 2010. године српски председник дочекао је у манастиру Високи Дечани поред Пећи, задужбини српског краља и светитеља Стефана Дечанског, из 14. века. Изјава коју је са тог места упутио председник Тадић тицала се мира, жеље за потврђивањем идентитета српског народа као европског, указивањем на то да православна светиња у коју је дошао припада и светском културном наслеђу подједнако као и српском. Истакло се како је положај и статус српских манастира на Косову и Метохији „изузетно важан за очување српског националног идентитета”.

Ако изузмемо окупљање неколико стотина Албанаца испред манастирског комплекса и у центру Дечана, присуствовање празничном богослужењу био је и једини начин да албански сепаратисти у Приштини – које неки овдашњи медији, прилично уредно, титулишу као да су у питању представници земаља са којима Србија одржава нормалне дипломатске односе – не праве проблеме због доласка председника Србије. Гледано са стране српских власти, манастири Српске православне цркве једино су место, на одметнутом делу територије, које са добродошлицом може дочекати српског председника.

Неколико дана пре ове посете, јавности је представљена књига „Светска баштина Србија” у којој се налазе споменици српске културе, „увршћени на Унескову листу заштићене светске баштине”. Међу презентованим споменицима посебно место заузимају они са Косова и Метохије. Према речима министра културе и медија, Небојше Брадића, књига има за циљ да свет упозна са чињеницом да су најзначајнији споменици на Косову део српске културе средњег века. Овај пројекат је и први систематизовани и стандардизован напор, који је наша држава уложила у промовисању и заштити ових културно-историјских споменика. Жалосно је једино што је овај подухват државе Србије практично изнуђен, албанским покушајем фалсификовања православног српског наслеђа на Косову и Метохији у циљу његовог присвајања.

Значај Цркве за српску државност и национални идентитет поново је у пракси потврђен. Откривање Цркве као силе која обнавља свет и пројављује нов начин човековог постојања тек предстоји.


Аутор је уредник сајта Српске мреже

Преузето са сајта: www.srpskamreza.net