Као што то често бива, они који највише причају, на крају ураде потпуно супротно. Такав је случај и са претпостављеном декларацијом о злочину у Сребреници. Сама чињеница да је неко стрељао ратне заробљенике је ужасна и трагична. Такође, чињеница да је неко клао децу својих комшија зато што су српске националности је ужасна и трагична. Да ли оправдавам освету? Никако, не желим да се спустим на ниво крволока.

Са хришћанске и хуманистичке тачке гледишта жртва је жртва, које год националности да је била. Како каже стара изрека, у смрти су сви исти. Или можда нису?

Драга господо предлагачи резолуције, драги председниче ове несређене и недефинисане земље, мртви су ипак мртви, ту је националност од секундарног значаја. Ако је злочин против човечности убијање због националних разлика, какав је тек злочин понижавање настрадалих жртава? Против човечности? Ако има већа мера, и против ње.

Прича се да ћемо декларацијом о Сребреници потврдити своју проевропску оријентацију. Ако је тако, изгледа да се у Европу улази једино својеврсном сегрегацијом мртвих, једним дубоко антихуманистичким и антицивилизацијским чином. Уосталом, шта помислити о политичкој елити која своју правоверност доказује понижавањем жртава сопственог народа? Ко су ти владари из сенке којима таква потврда треба?

Ако српски народ ичега треба да се стиди ових дана, то је његова политичка елита. Уколико у њој и даље постоји трунчица савести, нека помисле шта раздвајање жртава значи онима чији рођаци су поклани јер су истински веровали у јединство Југословена.

На крају, није лоше подсетити се племенитог Котарског предстојника Салиха Реџеповића за кога је жртва светиња, па је ризиковао сопствени живот, спасавајући Србе од усташког ножа. Он жртве није раздвајао по националности за разлику од наше квази-елите која мисли да је сегрегација мртвих пут у демократију.