Па ево да почнем од водитеља емисије.
Персона која се назива водитељем једва да се састави са неартикулисаним изговором и лошом дикцијим српског језика, а да не говорим о томе да о теми емисије зна само онолико колико да постави диригована редакцијска питања.

Професор”филозоф” са затегнутим,бледим, хладним лицем, без душе и емоција клонирано је понављао олињале дириговане фразе које су се већ много пута чуле.

Професоре “филозофу”, филозофија и психологија су били моји омиљени предмети у гимназији, јер сам их заволела управо због дивног професор, матурирала из тих предмета и данас сам врло присно дружим са овим наукама, али да сте ви били , не дај Боже, мој професор,ове науке никада не би биле присутне у мом животу. На срећу Србија је некада имала ПРОФЕСОРЕ.

На факултету су ме ПРОФСЕСОРИ учили када гледам позоришну представу треба да уочим шта је добро у њој и да то образложим, јер оно што је лоше то аналфабета може да види. Не заваравајте се, препознаје се из које сте “боце” ви излетели.

Па зар не нађосте и не изговористе ни једну једину реч, да не кажем реченицу, позитивну о Спској Православној Цркви, о нашим црквеним великодостојницима, о нашем народу, али зато се усудисте да каљате свето име нашег недавно упокојеног Патријарха Павла. Каква “филозофска”дрскост. Запамтите, где год ми Срби живели, поносни смо да смо имали таквог Патријарха и дирајући у нашег Светог Павла ви дирате у срца свих нас који мислимо својом главом и осећамо својом неклонираном душом и срцем.

Госпдине “филозофу’ да се ДОБРО препозна, организује и умножи треба много рада, мудрости, памети, а зло се само по себи организује и мултиплицира. И зато страхујем.

Али гле чуда, можда и нема разлога за превелики страх. Јер насупрот комплетној атрофичности , појави се млад и леп човек, духовно јак, физицки здрав, просветљен и посвећен, Хришћанин, интелектуалац, а уз то гле чуда и Србин. Зна ком народу и којој вери припада, зна у шта и коме верује, зна где се налази, зна итекако о чему, како и с`ким говори, једноставно млади човек ЗНА. Његово лице се на моменте грчило, црвенело, рука му је била немирна, ио је видно узбуђен. Усудио се да покаже да је човек и да га боли лаж, неправда и напад на све што је православно и српско, али зато му је свака мисао била јасна и бритка, зналачки аргументована, говор артикулисан. Његова вера у свој народ и своју цркву, његово изузетно знање и истина комплетно су поништили режирану кострукцију емисије. И мој страх полако поче да нестаје и осветли се пут НАДЕ.

Хвала Господу Богу да се на небу Србије појављу овакви млади људи.

Хвала Господине Обрадовићу и свака подршка Вама , вашим сарадницима и свима који су уз ВАС.

С ВЕРОМ У БОГА!

С поштовањем!


Жана Јовановић, Њујорк


У ОДБРАНУ ЦРКВЕ: Двери у Стању нације на ТВ Б92