Мошорин? Да, баш се тако зове! Као Мошорин у српској Војводини!

Сигурно ће те се питати откуд Мошорин у Украјини, и да ли је то баш случајно да се тако зове? Наравно да није случајно, јер у животу случајности не постоје. Али није само Мошорин једино место у Украјини, које има свога града побратима у Србији.

У Украјини постоје и места која се зову: Сомбор, Суботица, Мартонош, Кањижа, Панчево… и други низ топонима који нас подсећају на нераскидиву везу наша два братска народа, српског и руског. И сада се питамо: да ли су у питању два народа или је то један исти народ? Као и кад два рођена брата живе у различитим градовима, а ипак су и даље рођена браћа.

Кренули смо из малог места у Бачкој, које се зове Бачко Петрово Село. Место у коме је рођен српски Патријарх Викентије (Проданов), који је на челу српске Цркве био од 1950.год.-1958.год, када је под, и дан данас неразјашњеним околностима испустио своју душу. Од људи блиских Патријарху, сумњало се да је смрт наступила због тровања, јер Партијарх ни под којим условима није хтео да пристане на нагодбу са комунистима и призна аутокефалност македонске Цркве.

Прво наше одредише је земља Румунија, народ са којима никад у историји нисмо ратовали. Коначили смо у чувеном румунском манастиру Ходош Бодрог. Манастир који је настао на месту где је један сеоски бик, у 11. веку копајући земљу својим роговима нашао чудотворну икону Мајке Божије у земљи. На месту где је бик пронашао икону, мештани су подигли малу црквицу, која је после прерасла у велики манастир, који је добио име по бику, који се звао Ходош! За нас је ово место посебно важно, јер је током два века ово место било седиште Арадске Митрополије којом су од средине 17. века до средине 19. века управљали српски Митрополити. Јако је повезан у том периоду био српски и румунски народ, тако да су бројни српски трагови у западном делу Румуније. И дан данас у манастиру живи један српски јеромонах Атанасије, који је и рођен у данашњој Румунији, а предак је бројног српског народа који је некад био већински на тим просторима. Са великом радошћу и гостопримством смо примљени у овом манастиру, али нас срце вуче ка великој и силној Русији.

Први већи град на који смо наишли у Малој Русији (Украјини) је мученички град Мукачево. Место у близини мађарске границе, које је платило велики данак у људским животима, због тога што се налази на самој граници према некада моћној и суровој аустро-угарској Царевини. Превелике су жртве биле на тим просторима кроз историју, али је нама испричана прича о великим жртвама за време Првог светског рата, када су војници аустро- угарске монархије направиле страшан покољ по руским селима, не штедећи ни старце ни жене, али је најтеже то што су убијали и децу, само због једног разлога: што су православне вероисповести! Предивни предели Закарпатја невероватно подсећају на нашу Шумадију. Пуно брежуљака и велике површине под виноградима. У овим пределима се завршавају карпатске планине. Баш у том Мукачеву је између два рата било седиште Мукачевско-Прјашевске епархије, која је после Првог светског рата потпала под јурисдикцију СПЦ, и где се велика борба водила да се унијати из Закарпатја врате у православну веру, а уједно и да се сачува постојеће православно становништво. У њој су Епископи били: др Дамаскин (Грданички), потоњи Свештеномучени Митрополит Загребачки Доситеј( Васић), Епископ Владимир(Рајић) потоњи рашко-призренски,а и Преподобни Јустин Поповић је био изабран за Епископа Мукачевско-Прјашевског, али се није могао прихватити те дужности. Један војник који чува Почајевску Лавру а који је родом из Мукачева, обрадовао се кад је чуо да смо Срби и рекао нам је, колики печат су оставили српски Епископи у Закарпатју, тако да народ у неким црквама и дан данас поји црквене и литургијске песме на српском језику. Дивно сазнање! Опет се питамо: откуда то, да баш српска црква добије управљање том територијом?.

Баш те просторе Закарпатја, као и област која се зове Бојкија, многи историчари, међу којима и византијски Цар Константин Порфирогенит, у својим делима помињу као прапостојбину Срба. Од извора реке Тисе подно Карпата до њеног улива у Дунав, све је то био простор на коме су се до 10. века настањивали једино Срби. У 15. веку ове просторе Бојкије са главним центром Мукачевом је контролисао и владао над њима Свети Деспот Стефан Лазаревић , син Светог Цара Лазара. У архивама и данас постоје подаци да је Мукачевом владао Никола Расцијан ( Расци- Срби) властелин код десопта Стефана Лазаревића. Велики простор од данашње границе Украјине и Мађарске па кроз Румунију, до данашње Србије, је контролисао српски владар Деспот Стефан, а касније и Деспот Ђурађ Бранковић. И данас постоје у западној Украјини око града Мукачева топоними као што су: Топлица, Дубрава, Ломница, Мајдан, Луково, Лукавица, Слатина, Каменица… Да ли је и ово доказ о једном истом народу који је живео на просторима од Кавказа до Јадранског мора? О Србине, вековима мучен и прогањан, колико си пута доживео Егзодус и судбину као што је доживео јеврејски народ у Египту? То само Бог зна и земља, ако би могла да проговори. Али ми Срби што због своје небриге, а и особине да се не хвалимо са својим страшним страдањима, остали смо ускраћени да данас више знамо о своме народу.

После Закарпатја и Мукачева стижемо у велику Почајевску Лавру. Велика светиња. Место где се налази стопа Мајке Божије у камену, која показује где је крочила Богородица и показало место, где ће после много година изнићи једна од пет великих руских Лаври. Кроз историју стециште монаха, али и центар ослободилачког покрета, како у времена Татара, а тако и у времену католичког прозелитизма, који и данас покушава да уништи Украјину и одвоји је од Русије. Овде нећемо говорити о Почајевској Лаври и о њеним великим подвижницима као што су свети Јов Почајевски и светац наших дана Свети Амфилохије Почајевски, јер све то можемо видети у предивном и професионално урађеном руском фиму „Почајево“. Ипак би се више задржали на српским траговима у овој великој земљи. Нисмо успели да сазнамо, да ли је и у овом великом манастиру било српског утицаја, али не сумњамо да је било, јер је Почајево увек био центар на путу, кроз кога су пролазили сви Срби који су вековима ишли ка Кијеву, Москви и Петровграду: Свети Петар Цетињски, Карађорђе и многи други.

Једна ствар која нам је запала за око, а коју не можемо изоставити, је огроман труд данашњих властодржаца, да покажу како је украјински народ посебан народ и како ни какве везе нема са руским народом. На аутопутевима где се налазе билборди доминирају поруке типа: „Ми имамо свој језик и своју културу“, „Нас нико не може да контролише“, „Ми припадамо европским народима“… Пошто су тренутно у Украјини припреме за председничке изборе, који се одржавају средином јануара ове године, видимо да су ови слогани слични и код проевропских снага у Србији и Црној Гори, и долазимо до закључка да су они прављени у једном истом центру, а ради стварања нових нација. Код нас су већ делимично успели у Црној Гори, али надамо се да то у Украјини неће проћи, иако је кампања жестока, а у западној Украјини чак и силом отимају православне храмове и убијају вернике. Баш кад смо били у Почајеву, расколници су у једном месту упали у храм, и из Почајева је један аутобус козака и богослова са верним народом кренуо да брани храм. „Муж је бранич жене и детета, народ бранич цркве и племена“. Зар се ово нама већ не дешава у Црној Гори. Још једна ствар која нам је запала за око је, да се на украјинској телевизији преводе руски филмови и да у доњем делу екрана иде титл на украјинским! Ево једне добре идеје за властодршце у Црној Гори, да и они крену у овај пројекат на својој телевизији!

Ипак, и поред свих ових искушења, уверили смо се да је украјински народ дубоко свестан свога идентитета, а хвала Богу, Руска Црква се чврсто држи, као и сав клир, тако да је број расколника јако мали, мањи од 5%, али они и даље раде свој посао, за који су сигурно добро плаћени.

Напокон стижемо у Кијево-Печерску Лавру, највећи манастир у Руској Цркви, место које је Мајка Божија узела себи за удео, поред Свете Горе Атонске, Грузије и манастира Дивијево. Центар из кога је кренуло руско монаштво по свој Васељени. Немогуће је описати лепоту и грандиозност ове светиње. Једино можемо да потврдимо речи великог Владике и песника Петра другог Петровића Његоша, који је видевши Кијев, Москву и Петровград рекао да ни један Србин који види Царску Русију, више никад не може остати равнодушан према мајци Русији. Кроз историју нема Србина који је долазио у Русију, а да није дошао да види кијевске пештере у којима почивају стотине читавих тела ( моштију) монаха који су победили овај земаљски свет, својом љубављу и подвигом. И данас овде на Теолошком факултету студира двадесетак наших теолога, који ће се вратити у своју земљу када заврше факултет, а неки од свршених студената су са собом повели и своје дјевушке, тако да данас у Републици Српској имамо десетак попадија које су из Русије и Украјине. Ето најочигледнијег доказа о повезаности наших народа.

У Кијево-Печерској Лаври смо упознали јероманаха Јована, који је био пресретан кад је срео поклонике из Србије. Његове везе са Србима су јако велике, тако да нам је пружио велику пажњу, говорећи нам о овом великом манастиру и о стању са правослаљем у Украјини. Са њим је била и његова бивша супруга, која је данас монахиња у једном женском манастиру у близини Кијева.

Један монах, чији живот и дело, нас Србе посебно треба да интересују је Свети Нестор Летописац. Ученик Светог Теодосија Печерског. Писац чувеног Кијево-Печерског Патерика. Ипак, његово највеће дело је Повест времених љет или Историја старих времена, прва књига о историји словенски народа, писана крајем 11. века, а уједно и прва књига о историји руског народа. Зашто је за нас Србе ова књига толико важна? Зато, јер је Свети Нестор Летописац записао, а он каже да је то чуо од својих предака, да су Словени насељавали цео простор од Кавказа до централне Европе и све од Балтичког до Јадранског мора, и то пре Христа. Он је први историчар који је рекао да су потомци кијевских Руса дошли из Илирикума (данашње области Јужне Србије и Црне Горе). Он је за Србе рекао да су древни словенски народ, који је био најмоћнији народ у Европи почетком новог миленијума. Још је писао да је на ушћу Волге у Каспијско Море у првом веку постојао велики град који се звао Сербија, а за Русе и Србе каже да су из једног великог словенског народа, настала два; Руси и Срби! Ето најочигледнијег доказа ко смо ми!

Ово су непобитне чињенице, да смо ми одувек живели на овим просторима, и да смо аутохтони народ овде у Србији. Такође ово казује, да смо ми и Руси један исти народ, а и Свети Петар Цетињски каже за нас : да смо јединородни и јединоверни народ. Зато и није чудо зашто нам се историја толико преплиће , почевши од руског монаха и Светог Саве, до дан данас. Кад је Русија била слаба у 13. веку, тада су их помагали Немањићи. Кад смо ми пали под турско ропство, тада су нас помагали руски Цареви Рјуриковичи и Романови. Па све до Првог светског рата и Цара Николаја Мученика и Краља Александра Мученика, који је примио избегле Русе, а уједно и добио три највеће православне светиње: руку Јована Крститења, делић Часног Крста и икону Мајке Божије Филермосе, као последњи истински православни монарх тог времена. Дали је то случајно? Случајности знамо да нема. Тако да, иако неки мисле, да брат без брата може, Бог мисли другачије и његове намере су за нас непознате. Али оно што ми данас у 21. веку видимо и чега смо сведоци је, да је Русија наш највећи пријатељ у свету, а да су Срби како каже руски писац Јерофејев: једини народ на свету који заиста воли Русе!

А то ће будућност која је пред нам показати и доказати, јер су свети људи предвидели и записали о будућој слави Царске Русије и Царске Србије, па ко има очи нека види, а ко има уши нека чује!

После Кијева смо се упутили ка селу Мошорин, 300 км јужно од Кијева. Зашто баш у Мошорин? Зато што је са нама на путу био и наш духовник, протојереј у пензији Стеван Крунић, који је рођен у бачком Мошорину, где су рођени и Исидора Секулић и народни првак Светозар Милетић. Иако је у позним годинама, близу осамдесет лета, њему није било тешко да седне у ауто и превали преко 4000 хиљаде километара, да види његове бивше земљаке који су пре 250 година пошли за Царску Русију. Само због једног циља; да се збратиме два Мошорина, онај у Украјини и овај у Србији!

Откуда Мошорин у Украјини? Давне 1751. године за време Царице Марије Терезије, да би избегли губитак свога идентитета и своје православне вере 200.000 Срба из Потисја и Поморишја, одлази из неколико сеоба у Царску Русију и насељава се на пограничним областима стварајући области који су се назвали Нова Сербија и Славено Сербија. Руска Царица Јелисавета им је дала све могуће привилегије, а Срби су јој то узвратили тиме што су се истицали као најхрабрији ратници, тако да је чувени Српски Хусарски коњички пук који је бројао преко 10000 хиљада коњаника, извојевао победе у најодлучнији биткама за спас Русије. Велики је број Срба који су се истицали у Руској Војсци и који су добијали највеће војне и државне почасти од Руских Царева и Царица.

Стигавши у Мошорин имали смо шта да видимо, на гробљу које се налази на брду баш као и у српском Мошорину, много српских презимена Бабич, Милошевич, Боркович, Малешевич, Миркович… У спомен соби погинулим борцима у Другом светском рату преко 100 људи са српским презименима. На сред села, теча мала река која се зове Бешка, баш као и град у Срему. Све српски топоними. Цела та област чији је центар велики град Кировград обилује са српским местима: Суботица, Сомбор, Вршац, Кањижа, Мартонош, Зрењанин, Кикинда… А људи?

У Мошорину су нас дочекали сви водећи људи у месту, почевши од свештеника, општинских власти, директора средње школе, професори, народ, ђаци…

Прва реакција, запрепашћење и чуђење кад су чули да долазимо из Србије. Поготово кад су видели нашег старог проту. Не могу да верују да смо превалили пут од 2000 километара само да видимо Мошорин. Међутим одмах после пар минута, запрепашћење прераста у једну велику братску радост, где нам домаћини говоре о историји села и упознају нас са самим местом. Ни једног тренутка нисмо осетили неку отуђеност. Једино што мало боли, је то што ти наши земљаци који су се ту населили пре 250 година нису успели да сачувају свој српски језик. Кроз разговор су нам рекли да знају да су дошли давно из Србије и чак су нам показивали старе књиге о сведочанству тих сеоба. Али разлог због чега су заборавили свој језик не знају. После смо читали да су се Срби добивши све могуће привилегије од Царице Јелисавете, осећали као у својој земљи и да баш због те апсолутне слободе и аутономије, нису осећали претерану потребу да кроз борбу сачувају своје обичаје, јер су се осећали као у својој кући. Домаћини су нам рекли да у неким областима постоје људи, који су сачували српски језик и народне ношње српске, али за то би свакако било потребно више времена да се све то истражи. Свакако да постоје људи који су се интересовали за ову тему, и међу нама и међу Русима, јер постоје и многе књиге написане о овим Сеобама. Али би сигурно наши научни радници и држава, конкретно Министарство за дијаспору, више времена требала да посвети људима који су некада отишли у Царску Русију, јер је и то наш народ и наша дијаспора.

После предивних тренутака проведених са овим људима, наздрављајући уз домаће косовско црно вине из Велике Хоче, које смо свугде делили по Украјини, договорили смо се да следеће године један аутобус са њиховом омладином, члановима спортских клубова и културног ансабла, буде наш гост у Србији и да кроз братимљење два Мошорина дамо свој мали допринос у приближавању два јединородна народа. После незаборавних тренутака и братског поздрављања крећемо назад за Србију, уверени да је ово тек почетак једног дела, које ћемо сигурно остварити, а уједно и следећим генерацијама оставити путоказ куда треба ићи.

На сам дан Ваведења Пресвете Богородице, стижемо у чувени Немировски манастир, где је наш духовних отац Стеван, иначе Призренски богослов, на молбу тамошњих јеромонаха и свештеника, поздравио окупљени народ, одржао говор, поделио ЦД-ове о Косову и Метохији и иконе светог Владике Николаја Жичког и Лелићког. После његовог говора цела црква на челу са предивном игуманијом Херувимом је плакала, жалећи за судбином нашег српског, а њиховог братског народа на Косову и Метохији, упоређујући је са судбином руског народа у Чеченији и на Кавказу.

Једна ствар која нас је јако обрадовала, је то да је током целог пута верни руски народ говорио, да је чуо за смрт нашег Патријарха Павла и да се моли за спас његове душе. Каква брига руског народа! Почевши од високих црквених великодостојника до обичног народа.

Враћамо се у нашу милу Србију, преко Румуније, славног манастира Њамц, целивамо мошти Светог Пајсија Величковског, Руса, који је обновио општежиће у манастирима, вративши се са Свете Горе Атонске почетком 18 века у Кнежевину Молдавију и тај се пламен после пренео преко чувених Оптински стараца у Русију.

Током целог пута нисмо имали ни један проблем са милицијом и цариницима ни у Румунији , ни у Украјини. Невероветна пажња према српском свештенику и према српском народу. То је једина истинска Унија која је могућа. Унија православних Земаља на челу са Русијом, о којој је не тако давно говорио Свети Владика Николај Велимировић, а и многи пре и после њега. Верујемо да ће се то у блиској будућности и остварити.

Вративши се у Србију, неки посебан осећај туге и радости нас је обузео. Туга што смо напустили тако велике светиње и тако велику и дивну земљу, а радост што и ми можемо да исповедимо после многих наших светих предака од Светог Нестора Летописца Кијево Печерског, Светог Петра Цетињског и многих других, да су Срби и Руси заиста “ Један народ са два имена“.

Иван Костић, Врбас