Већ месецима слушамо притисак у српском претис лонцу, који достиже максимум. Гледамо како се незадрживо приближава тачки у којој ће или имплодирати унутра, као бомба у рукама минера, или ће се разнети напоље, силином коју можемо само да слутимо. Овај други сценарио је реалнији и њега би требало да се плаше сви они који „располажу туђом муком”. Јер како је Штулић лепо рекао, то није мала зајебанција.

Људи широм Србије су обесправљени, опљачкани, осиромашени до крајњих граница. Није то случај само у приватизованим па упропашћеним фабрикама у Куршумлији, Баточини, Новом Пазару… Слично је и у Нишу, Новом Саду, Београду. Свуда где је радник претворен у обичан број, без права на цивилизоване услове рада, у страху, остављен на милост и немилост махнитим газдама, који за једини циљ имају остварење што већег личног профита. Тим упегланим скоројевићима муке обичног човека су стране као пустиња Аризоне. Демагогија ових беспризорника вређа интелект и зове на побуну.

Иако се све чешће говори о радничким протестима и захтевима, јасно је да синдикати у Србији лоше раде свој посао. Као да их нема. Јер како другачије објаснити ситуацију да фирма не дели плате и по 12 месеци, да се власник уопште не интересује за пословање, а запослени тек тада одлуче да дигну глас, па блокирају пругу или магистралу. У одлучан протест се креће много раније. Чим крене кршење основних права радника.

Предузеће може да буде у власништву појединаца, али је оно потпуно безвредно без оних који унутра раде и нешто стварају. Умртвљени људи, преплашени и навикнути да трпе неправду, не могу да очекују бољу судбину од ове коју су им наменили послодавци. Неће нико са стране да дође и решава њихове невоље. О томе треба хитно мислити.

С друге стране, мотивисан и задовољан радник је много већа вредност за сваког газду од било каквих машина, столова и компјутера. То је оно о чему власници морају да мисле. Јер овако неће моћи још дуго. То је јасно као бели дан.

Гнев се скупља и већ га има превише…

Преузето са сајта: www.pressonline.rs