У најновјој фази прекомпоновања простора бивше Југославије, када се и Турска убацује као муслимански медијатор у наставак Бутмиских преговора о даљој судбини БИХ, а Русија настоји да парира, макар једно постаје јасно. Босна је у политичком хаосу веома налик оном пред избијање првог светског рата.

У новим околностима погађања око судбине Босне, жртва непринципијене западне колиције треба да буде њихово сосптвено чедо, Дејтонски споразум. Уз, за сада дискретну подршку Москве, премијер Додик најавом референдума проДејтон, покушава да очува постојање РС, окоснице овог споразума , већ дубоко нарушеног политиком САД и ЕУ на штету православаца у муслиманско католичком окружењу.

Та антисрпска стратегија реализована је на радост НАТО експоненета у Сарајеву , иначе обелодањених домаћина исламског фундаментализма у Босни, видно оличеног експанзијом вехабизма.

Управо ових дана, преко полуга босанских власти задужених за хапшење и истраге, запад покушава да своје бивше савезнике из антирспског рата спречи да БИХ претворе у антиевропску терористичку базу. Ићи ће тешко, као и са тероризмом Бин Ладена, такодје “патентом” америчке антируске политике.

Одмах на Додикову најаву битке за спасавање Дејтона, а тиме и РС, огласила се ЕУ подршком већ одмаклом процесу рушења споразума променом устава зарад “ фукционалне државе “ Саопштењем и језиком политчке акробатике , уствари супротно суштинском интересу ЕУ ,у потпуности су стале иза деструктивне антирспске политчке праксе америчко британског губернатора у Босни, Инцка и свих његових предходника.

На све то најстарији лист на Балкану цитира београдског политиколога. “ Парадоксално Србија ситуацију у БИХ може да побољша само уколико и сама престане да изиграва резервну отадзбину за Србе ван Србије”., вели паметњаковић, какавих је на линији некритичке проамеричке политике тушта и тма на београдском универзитету. То су они експерти које државне телевизије редовно позивају у студија када треба подржати неки од подрепашких потеза завничног Београда , према Вашигтону.

Иде се и корак даље у минирању споразума који је обезбедио опстанак Срба у претежно муслиманској Босни. Врши се снажан притисак на Београд да се одрекне своје позиције гаранта Дејтона и да кроз све очигледнију кукавно одступање политчког врха и дипломатије од одбране РС, на које их јасно и пуноправно овлашћује Милошевићев потпис..

Аболирање срамне капитулантске политике према интересима Срба у БИХ осмишљено је наметањем резолуције о Сребреници, која , како тврде западни извори мора бити усвојена у српском парламенту. Иначе, губи се место у влади. Тек у минут до двнаест, одлучно и презизно огласио се победник над Милошевићем, политцар кога смо неко бреме гледали право у очи, Војислав Коштуница.

Сасвим исправно рекао је да Србима не треба ни једна ни две резолуције о Сребреници, већ резолуција о Јасеновцу где геноцид јесте почињен и то против његовог народа . А наметање греха Сребренице српској нацији управо је покушај светског политчког и медијског олоша да овај народ жртву њихове политике и деструкције Балкана, преименују у дзелата, на тапету осуда гнушања 21. века. Намера је, да бар наредних 1оо година у репутацији “геноцидног народа” Срби смене Немце, милитантне расисте, који су ту ту репутацију оправдано носили кроз 20. век и две светска рата која су започели.

А за то је неопходно, преко изнудјене и поткупљене посланичке већине и беспомоћност народа српског и ропско прихватање колективне одговрности за сренренички ,( од стране НАТОа организован и инсценирани) масакр. Свакако да је у том котексту помало чудно да највеца апозциона партијуа СНС , скупља милион потписа за нове изборе, уместо да изведе милион градјана пред скупштину на дан када би на дневни ред парламента , супротно вољи српске вецине , требало да буде наметнута као тачка дневног реда резолуција о Сребреници. Формулација се , како јавља провладина стампа “још крчка у политичком лонцу.”

Ова иницијатива запада, члији је терет свих ужасних консеквенци олако на себе преузео председник ( очито да мора ), спада у нека од најбизарнијих поглавља српске историје. Србија ,дакле, у догађајима око Босне, треба, сведена на улогу кривца покајника, да игра и улогу статисте, да буде НЕМИ посматрач трагедије својих сународника , потпуно истоветне оној на Косову. А сутра сведок истог сценарија и у другим деловима Србије, који су запали за око самопрокламованим газдама њихове судбине.

А увелико , од смрти Броза , у тајној дипломатији, Срби и њихпове тероторије предмет су стављени су на тендер, предмет су погодби такмаца, који се очас, то историја доказује, зависно од околности, могу престројити из противника у партнере и обратно.

Да су Срби боље одмерили прави однос тежине , на једној страни своје духовне лењости осмишљене у синтагми , да „правда сама по себи тријумфује“, а на другој очеличене воље и праксе оних , који за потребе глобалистичке финасијске корпоративне интернанационале медијским ратовима и за њен интерес рашчичшавају просторе и сламају унапред сваки озбиљнији отпор , не би били тамо где јесу.

Педест година некритичког поиситовећења са политиком Броза, који је као лидер несврстаности, заправо, био мешетар за коцкарским столом истока и запада, сада стижу за наплату Србима Најпре од стране оних које је Броз директно поткачио наоружавањем сецесија.

Признање Косова од стране доброг броја држава али и наредба да се не мешамо у сдбину браће у Босни заправо је сада против нас окренута прича о помагању сецесије Бијафре, Западне Сахаре за прикључење тог дела теритотрије Марока Алжиру, ту је и Еритреја, оцепљена од Етиопије , па и данас спорно питање стварање државе Палестине.

Па чак смо тако посрћући на Титовом путу и де Гола и целу Француску заувек изгубили као савезника, транспортујући оружје у Алжир. Тада је то био прагматизам међублоковске берзе. Али, камате су, гле, приспеле на једну адресу. У Београду оне су реализам у који се куне наша елита, али без подсећање на чињеницу да је то резиме политике управо њихових билошких и идеолошких левичарских отаца, Титове политчке војне и безбедоносне гарде. Оне која је пловила Галебом око глобуса, али бежала од Европе у лагодно лидерство Трећег света.

Да ли је разлог, што се олако прогнозира пролазак резолуције, то што популационо осакаћени и тотално бомбама НАТО и санкцијама запласчни и измождени Срби никада као народ до тих трагичних догађаја нису плебисцитарно затражили истину о стотинама хиљада својих побијених. Од Шумадије до Срема, од Јасеновца до Голубњаче и Јадовна.

Све би то, а не кајање за пришивени злочин у Сребреници морало је да исплива на таласу поскомунистичке катарзе ,али је народна енергија изманипулисана кроз будалаштине квази патриотских партија и покрета од којих се неки сада посипају пепелом. Зато сада у демократорском тоталитаризму, победнику над симулакрумом четништва и роајализма, царује ефикасност и продорност порука спин доктора који нам урушавају остаке достојанства У Београду, за то време, комотно роваре посадјене кртце, које и данас контролишу српске архиве , медије, бизнис па и политику .

То што су за улогу добровољних извршиоца казне обучени и именовани и људи чланови бивше титове номенклатире, или њихови казви критичари, лазни дисиденти, који данас поучавају новодемократе тоталитаризму, а можда и меркају на Сави и Дунаву голооточке аде, за оне који су спремни да кажу НЕ Ујка Саму, спада у домен античке трагедије.