Погледајмо:

«« Докази које је тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука. Ово су истинске сцене из пакла, писане на најмрачнијим страницама наше историје »».
Две године након тог саопштења, у Београду ће једна књига у издању Радија Б92 („слободна“ и „невладина“ наравно) под називом „Сребреница“ имати на насловној страни цитат наведених речи судије Ријада.

Ове реченице ће, такође, поновити Генерални секретар ОУН Кофи Анан у извештају који је поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. на основу резолуције истог форума бр.52/35 из 1998. којом је добио мандат да сачини извештај о Сребреници.

Обратимо пажњу да је прича о Сребреници, са потребом да шокира и застраши, припремила и пратила излазак НАТО снага ван граница у којима је био пола века, а што је свакако требало објаснити јавном мнењу великих земаља. Такође је и агресија на Србију и њена потоња окупација била праћена холивудском причом о геноциду.

Тачно десет година касније, 16. новембра 2005. године, «Центар за истраживање злочина над српским народом» је, тражећи ревизију свих пресуда у којима је овај лажов судио, издао саопштење на основу својих истраживања:

• Измишљен је деда који је присиљен да једе јетру свог унука; нема деде, нема унука, нема догађаја.
• Измишљено је убијање деце пред очима својих мајки; ниједно дете није убијено, нити пред мајком, нити без мајке.
• Измишљено је да су мушкарци и жене сакаћени и поклани: нико није сакаћен, нико није заклан; осим тога, од око 2000 ексхумираних тела страдалих само једно тело је женско тело.
• Измишљено је закопавање живих људи: не постоји ни један једини пример закопавања живих људи, а камоли више стотина.
• Вишеструко је увећан број мртвих мушкараца. » (Љубиша Ристић: Република Српска и оптужбе за геноцид)

У забитим селима око Сребренице реч «морално» се често користи са значењем да нешто мора да се уради. Например, «ја ћу да насјечем дрва ако је морално». Надам се да БорисТадић користи реч «морално» у овом значењу, јер би се у противном распала и логика и морал иницијативе о сребреничкој резолуцији. Јер, ако је неко заврнуо руку Председнику Србије, па он мора да донесе ову резолуцију, (с)лажемо се да је ово питање стварно «морално».

«Иницирао сам резолуцију о Сребреници јер сматрам да то питање није ни страначко нити политичко, већ вредносно и морално.» (Борис Тадић, Политика, 13.01.2010. подвукао Љ.Р)

Може се о моралу говорити и без чињеница, али се не може о моралности конкретног догађаја говорити без позивања на чињенице. То је већ неморално. И ненормално.

Које чињенице има у виду Скупштина Србије у односу на које се морално одређује? Да ли је формирана Државна комисија Републике Србије да утврди чињенице о ратним злочинима? Да ли је у «преломљеним мозговима» наших посланика само «истина» непријатеља? О чему ти људи уопште причају?

Оставићемо на страну морално претешко питање зашто се о једном злочину (над православним хришћанима) ћути а о другом злочину (над муслиманима) дере из свег гласа. Поставићемо питање о чињеницама које ће бити вредноване у Скупштини Србије када се буде говорило о догађајима у сребреничком крају током јула 1995.године? Где је списак жртава босанских муслимана и опис околности под којима су страдали?

«Тај масакр је био толико стравичан да је бесмислено било шта даље о томе говорити». (Александар Вучић, Политика, 21.01.2010)

Ова злокобна реченица је образац српске судбине у припреми: лажљиви морални став убија питања о чињеницама! Свако даље истраживање догађаја из јула 1995. године биће заувек спречено, «негаторе геноцида» чекају затвори. Остаће вечита истина о деди који је натеран да поједе џигерицу свог унука!

Некада се са сасвим малом децом разговара на овакав начин : «Да ли ти знаш причу о страшном Вуку!? Да ти причам? О, то је страшно, то је тако срашно да не смем ни да ти причам!»

Како је могуће да се и о најважнијим питањима, оним која се тичу судбине народа, српска политичка елита понаша као да забавља сасвим мало дете? Да ли је то, најблаже речено, неморално понашање?

Пре било које расправе о моралном питању сребреничког злочина, потребно је утврдити чињенице о којима се заузима морални став. То може да учини само Државна комисија Републике Србије и нико други.

Спорних детаља је бескрајно много. А за почетак би било довољно да нам се наведу имена људи који су живи закопани. Или да нам се каже бар име деде који је натеран да поједе џигерицу свом унуку.

Ако би се показало да је изјава хашког судије само детаљ удруженог злочиначког подухвата којим је разбијена СФР Југославија тада се морални став показује у свом драматичном изразу: имамо ли моралну снагу да моћне гледамо у лице и кажемо истину? Или је за нас «морално» само оно што мора да се уради?

Љубиша Ристић

Преузето са сајта: www.serb-victims.org