Где има хране за шесторо деце има и за седморо

На почетку ваља дефинисати шта је то породица. У школи су нас учили да је то најмања друштвена заједница, јао што волим овакве дефиниције… Верујем да је свима то остало у глави као и то како гласи Питагорина теорема или једначина идеалног гасног стања. И тако можемо у недоглед да преиспитујемо себе ко се чега сећа из школе и шта му је занимљиво или пак није. Одједном завршимо све те велике школе, факултете, магистратуре, па чак и докторате па чекамо да нам се деси живот. Онда неко каже ваља се женити или удавати зависи већ о коме је реч и онда шта? Толико чекани живот нам се деси и шта нам се дешава? Установимо да знамо да решавамо диференцијалне једначине, а не знамо да исецкамо црни лук као што раде они на ТВ-у, онако ситно. То подсећа на титоисте који су решавали проблеме на Блиском Истоку, док су нагомилане проблеме у кући званој Југославија, запоставили.

Да ли сви знају како се шири веш и како се скупља веш и како се пегла? Онај ко ово није радио сада се пита о чему ја то сада пишем? Па знате ако се правилно рашири веш и потом када се осуши пеглање се своди на играње које траје дупло мање времена, а троши се и дупло мање струје за исто. Шта желим да кажем?

Треба да се човек научи да ради и то послове који се свакодневно раде у кући. Молим вас мајке не правите разлике у васпитању сина и кћерке. Подједнако треба да се знају послови који се обављају у кући. Често се чује од неких мајки како причају када се син ожени ако он пегла шта ће да му ради жена?

Драге моје не стварајте од својих синова нераднике који седе у своје омиљене фотеље са даљинским у рукама и гледају ТВ. О штетности гледања телевизије зна се много, али ретко ко може рећи, немам тв у стану. ТВ је главни. Одемо код неког да разговарамо, а он гледа тв, и не слуша. И тако у Србији се гледа тв, и чекамо.

Шта чекамо? Научите своју децу да раде све послове које се тичу куће. Ту морам да поменем слику коју неки еволуционисти радо причају: жена је у пећини, а муж лови газелу. Пресликано данас жена седи кући и ради кућне послове, а муж иде на посао, иде у месару да купи неко месо. Многи и не примећују које све кућне послове жена одрађује. Ваљда нам је психа таква, зато нам Бог шаље некада веће проблеме да испаднемо мало из колосека па да размислимо где смо.

А где ми то идемо? Без породице ће нација да нестане. Јака породица са доста деце, јака држава. Шта нам се десило? На нашој територији Косову и Метохији засад демографски победила је друга нација. Да ли можемо да их кривимо? Мислим да не. Да ли можемо себе кривити? Мислим да да. Зашто се дешава да постоје дани у години када се у Крагујевцу на пример не роди ниједна беба. Има ли таквих дана у Приштини? Суочимо се већ једном са проблемом демографије. Не треба да се плашимо да ће нас неко окупирати, ми ћемо сами себе да уништимо. Јако пуно младих људи чека да им се деси живот, кажу немамо с чим, немамо где да живимо, а нећемо да живимо с родитељима. Заправо конфор је многима важнији од деце, од потомства. Многе лозе се гасе у Србији. Ко смо ми да НЕ ДОЗВОЉАВАМО деци да се роде?

Ко смо ми да обезљудимо Србију? Да су о конфору размишљали наши преци одавно Србије не би било. Рећи ће неко па то је тренд у свету, смањују се и други народи. Јесте има народа, пре свега европских, који навикнути на конфор слично размишљају, али има и другачијих примера. Шта фали Бангладешу или Индији?

Крените већ једном заједно да живите, немојте се забављати по 15 година тако што ће после сваког викенда свако отићи својој кући и у понедељак ујутру устати код маме и тате. Од такве везе нема ништа.

Треба провести са вољеном особом сваки дан, и понедељак и остале дане, и кишне и тмурне! Проблем заиста постоји, али само у нашим главама.

deca Онај ко жели да има породицу тај ће гледати шансе, добре стране, а неће тражити препреке и ситне изговоре зашто се не жени. Као ако се оженим за то треба пара, одмах ће доћи дете и шта ћу онда без пара, пошто једно дете захтева пуно пара! Да ли су се наши преци плашили многодетства? Па не. Били су верници и рекли су да колико нам Бог даје деце толико ћемо да имамо. Да ли су били срећни? Нема веће среће када ти се твоје дете насмеши. Причали су где има хране за шесторо деце има и за седморо. Да ли су имали сталан посао, животно осигурање, здравствено осигурање? Многи су живели на салашима где чак није било ни суседа.

Данас смо научили на комфор. Немој случајно да нас неко истера из наше собе ни на једну ноћ. Немој да одем негде другде, јер сам ја навикао да спавам у свом кревету. Морам да одгледам своју омиљену серију, пре него што заспим, јер ме то смирује. Живот је борба. Онај ко нема проблема тај и не постоји. Треба Богу захваљивати на проблемима, јер смо тако живи и решавање проблема нам помаже да будемо бољи и мудрији.

Шта је решење? Решење је у нама. Прво морамо да видимо да постоји проблем. Сваки човек би требао да размишља о својим прецима шта би они рекли када би знали да се са следећом генерацијом гаси нечија лоза. Да ли је то срамота за неког човека? Јесте. Препоручила би књигу Обломов руског писца Ивана Гончарова. Све може да се оправда, сваки неуспех, сваки непокушај, свако одлагање, или чак да се оптужи неко други за наш неуспех и то може и шта онда? Шта би наш деда рекао? Синко, па где су ти деца? А он је на пример, нашу мајку васпитао на салашу са још шесторо деце са женом, без сталног посла, без струје, без кола, имао је само земљу и своје две руке.

Преузето са сајта: www.pokretzazivot.com