Откривање Дискаверија

Захваљујући ”љубазности” српских кабловских оператера који нам преносе програм светских телевизијских мрежа и тако загревају наша промрзла ТВ огњишта, велики број нас је био у прилици да прати глобални ријалити шоу под називом: ”Jon & Kate Plus Eight” што би лирски посрбљено могло да гласи: ”Јован и Ката с`осам дуката”. Дакле у питању је једна, за данашње прилике, више него многобројна породица са осморо деце која свој живот износи пред његово величанство гледаоца/потрошача. Осим самог устројства ријалити програма, који по свом смислу не одудара од актуелне идеологије свеприсутности ”Великог Брата”, поменута емисија се у свим осталим битним сегментима у потпуности разликује од осталих ”ријалитија” и у својој поруци она је дубински замишљена као јак замајац и потпора породичним вредностима.

Поменути шоу је чедо ”TLC”-a (Travel and Living Channel), једног од 27 ”Дискавери” канала - колико поседује глобална нетворк компанија: ”Discovery Communications Inc”, која је од 1985. године до данас успела да их у том броју у себе интегрише или промовише и коју прати око 1,5 милијарди људи (!!!) на 35 светска језика у 170 земаља света.

За разлику од актуелних и културно-глобалистички пожељних ријалити програма који у први план истичу а самим тим и величају: индивидуалност (читај саможивост), сексуалне слободе (промискуитет и противприродан блуд), лидерство (гордост и сујету) и пратеће појавне облике – овај се серијал са својим ”досадним” породичним догодовштинама ипак наметнуо као остварив (исплатљив) јер је стекао и безрезервну подршку милиона гледалаца широм света.

Представљајући једну аутентичну оазу освежавајућег виђења породичних вредности у свету где пустиња телевизијских програма нуди за модел понашања живот без обавеза и одговорности (притом намећући то као ултимативни образац некакве ”слободе”), више и не чуди чињеница како је она постала то што данас јесте и зашто привлачи млађе породичне људе попут мене и много наших породичних пријатеља. На један природан и опуштен начин, професионално осмишљен и изведен, овај серијал својим гледаоцима нуди релативно ненаметљиво праћење живота једне, данас ”необичне”, породице са осам преслатких малишана. Тиме нам пружа могућност да мало, добросуседски ненавидно, гвирнемо кроз TV шпијунку и на тај начин барем назремо сву пуноћу благослова свештене заједнице брака и породице.

Српски ријалити

Више пута смо моја супруга и ја у разговору са породичним пријатељима на тему ”реактивирања” вредности многобројне породице - критиковали неумешност нашег националног сервиса ”од поверења” чија је уређивачка политика, поведена једном таквом племенитом побудом, ипак некако успела да направи један незанимљив а можда и контрапродуктиван серијал: ”Време је за бебе”, јер је млађим људима (значи онима којима је у основи и намењен) незанимљив, смешан, па чак и јадан. Не верујем да је разлог томе неинформисаност или нестручност оних људи који уређују и праве домаће TB програме. Пре ће бити да је то све, због непостојања јасног система одговорности за питања од нашег кључног народног интереса, опипљив плод једне небриге и одсуства савести.

У Србији се такви процеси углавном отаљавају и раде онако, к`о од беде. А све добро које се у том смислу понегде појави, своје корене вуче из надахнућа и труда одговорних појединаца који обично на грбачи вуку гомилу лезилебовића. Као да смо осуђени на некакву вечиту импровизацију за коју се некад и деси да упали али углавном уз непримерене и често непотребне жртве читаве заједнице. Јер за питање које је можда најбитније за српски народ у XXI веку, питање наталитета тј. рађања, не постоји никакав систем, никаква политика или план. Оно што се тим именом често назива пада већ на првом кораку испитивања сопствене остваривости јер и држава и медији, и политичка и плутократска и интелектуална елита, па и сви ми понаособ, искрено у то не верујемо нити имамо јасно изграђен осећај за националну (или грађанску - како је већ коме драже) одговорност, заједништво и неко опште добро. Сваком су битни само лични, себични, саможиви интереси и инстикти каквих би се скоро сваки инсект постидео. Јер се у заједницама и најпростијих буба питање личне жртве не исмева и не доводи у питање.

Због тога трпимо свеопште последице, па се по логици ствари и догађа да се и једна најпростија телевизијска емисија, добре и племените идеје, претвори у један стандардизовани неукус, у бљутаву шећерушу која просто нагони младог и бунтовног човека да из простог ината жели и проба нешто сасвим другачије. Јер просечан српски гледалац циљне групације свакако зна како се данас млади и упознају и заљубљују и венчавају. Већина њих зна и како се праве и рађају бебе. Али зато врло мало нас зна какво је богатство имати препуну кућу деце и како изгледа родитељ који на крају дана, иако понекад као пребијен, ипак са осмехом и ведрога лица, пун умиљења и испуњен - јер је свестан тог свог богатства – прича о својој деци и животу којег има.

Управо ту плодотворну поруку, у недостатку аутентичних примера данашњице, пружио нам је и поменути серијал, показујући нам скоро непосредно и богатство и радост таквог породичног живота.

А како је све почело?

Џон и Кејт Госелин (Gosselin), просечан амерички брачни пар, желећи децу а лечећи се од стерилитета, Божијом милошћу а на своју велику срећу добија девојчице близанце: Меди и Кару. Вођени великом жељом да имају још једно дете они истим третманом након пар година добијају овога пута шесторке! Љубазно одбијајући ”понуду” да се лише вишка(!?!), Кејт и Џон добијају још три дечака и три девојчице (Ејдена, Џоела, Колина и Алексис, Хану и Лију). Мени непознатим стицајем околности поменути ТеВе канал ”TLC” препознаје могућност добре приче. Уговором осигурава релативну економску безбедност породице Госелин а за узврат има право да снима њихов реалан живот, скоро свакодневно.

Размишљајући ”тржишно логично” Госелинови на то пристају како би материјално обезбедили будућност своје деце. Џон ради као програмер, а Кејт, некада медицинска сестра, се у потпуности посвећује својој деци. На неколико ожежућих питања данашњице (абортус, економска егзистенција, каријера жене насупрот мајчинству) су нам понуђени одговори. Изабрана варијанта је скоро у потпуности исправна са гледишта православне хришћанске етике. За нас, већу вредност томе даје и чињеница да су у питању припадници друге нације, просечни американци, нормални породични људи. Јер у богатству понуде секси-град варијанте, наша омладина погрешно перципира обећану западну цивилизацију и не схвата да су праве вредности свуда и увек на цени код људи који желе и воде нормалан живот.

Кејт и Џон у загрљају Великог Брата

Моћна медијска кућа је наравно учинила све да живот поменуте породице идеализује и потом га понуди свом конзументу као готов производ. Јер данашња инстант-цивилизација управо тако и функционише. До свега се може доћи куповином из фотеље. Потребно је само имати неколико кредитних картица и исправан даљински управљач. Првима се купује смирење а другим врше промене у животу једноставном променом канала.

Тако се и ова породична прича одвија(ла) баш онако како то треба да изгледа на ТеВе-у. Средства за њихов релативно удобан живот су обезбеђена од јаких спонзора а и пост-хуманистички креатори морала су се по обичају потрудили да се њихови гледаоци/потрошачи не осећају бескорисно, те да имају могућност и да дечици шаљу поклоне а родитељима писма дивљења и подршке.

Иако су добили веома условну кућу, те имају и одређену помоћ дадиље и пар пријатељица које им често помажу, Кејт је врло самостална и одаје утисак једне скоро савршено разборите и организоване мајке и домаћице која целу кућу и све који живе у њој држи у пожељном реду и поретку. Може се слободно рећи да је она одличан пример данашњим женама које не успевају да одговоре обавезама које се пред њих у браку постављају али и добар подстицај онима које на то и не помишљају. Пронашавши сву унутарњу радост које само мајчинство може да пружи једној жени, Кејт просто зрачи и својом, рађањем обновљеном, лепотом показује и данашњим ”савременим” женама шта је прави смисао њиховог живота. Врло је духовита и ведра особа, упорна и разумна ”домаћица средњег америчког Запада”, која иако не претерано образована, има јасна и здраво изграђена животна начела те и довољно мудрости да распозна све потенцијалне животне странпутице. Стиче се утисак да је она све то примила и усвојила још у својој породици што итекако потврђује тај непроцењиви и незаменљиви – одистински основни начин образовања. Моја оволика прича о њој само показује колики је стуб и ослонац сваке породице – жена. То је лако уочљиво и једноставно – нормално.

Са друге стране - њен супруг, Џон, симпатични Американац корејског порекла, као да по неком свом генетском устројству просто показује сву недореченост и противуречност сопствене природе. Иако се не може рећи да је инфантилан или несигуран, или можда недовољно ”мушкарац у кући”, ипак се стиче утисак да је он у дубини свог бића једно велико и непризнато дете које Кејт као да гура у живот, ако не неким смерницама а оно мотивацијом и правилним поимањем истог.

Свака од приказаних епизода је увек другачија у образовном или у вредносном смислу. Њима никада није досадно па макар и цео дан седели кући. А то није тако чест случај, јер су се спонзори потрудили да их проведу уздуж и попреко државе њихове поносне нације. Гледајући их и просто уживајући у њиховом животу, скоро да смо сви поверовали да је такав живот сам по себи могућ само бригом и старањем неког брижног спонзора, једног старијег и великог, доброг брата, а не и личним трудом, залагањем и жртвом. И баш овде долазимо до почетних реченица овога текста које су одражавале вишемесечну бригу Госелинових фанова за опстанак њиховог брака.

Бреме славе, удобно испрограмираног живота и одсуство осећаја за жртву код једног од њих, довело је ову идиличну породицу до њеног раскола. Недозрели и налењичави домаћин је временом ”схватио” да ”живот” може још што-шта да му понуди, те је сликовито речено - дигао сидро и повукао се у једно момачко стерео тиховање. Џон је увидео да му треба мало самоће и мира да добро размисли о својој будућности а Кејт се неочекивано мирно са тиме сложила иако је било очигледно да јој се добар део света распао.

Медијска хистерија која је по различитим светским медијима пратила ову породичну трагедију није ни мало помогла да се њихови проблеми превазиђу. Изгледа да је почетни мотив јачања породичних вредности поклекао пред једним простијим, силнијим и очигледнијим – мотивом зараде. Некадашњи пар је дао специјалну изјаву на матичном каналу и свом сајту да се заиста растаје како би прекинуо све махинације и вероватно пад нечијих деоница на већ и онако уздрманој берзи. На интернету су се појавили читави форуми који су послужили свима и свакоме да износи неки свој став и виђење. И буквално ово није био само проблем породице Госелин. Милиони људи (рачунајући ту и мене) су се на неки чудан начин осетили изданим, изневереним, усамљеним.

Стварали су се фронтови оних који подржавају једног или другог некадашњег брачника. Наравно да је било више оних који су изражавали солидарност са несрећном Кејт, ”мајком Америком”, која ће сада морати да удвостручи своје ионако огромне обавезе и одговорности. Можете само замислити ликовање феминисткиња које су сигурно одувек знале шта мушка сподоба може да учини једној несретници. Такође и лицемерне јадиковке оних који се боре за права деце. Машина за прављење новца илити шоу бизнис, се по очекивању прилагодила још у ходу. Тимови адвоката су рашчистили имовинске односе а серијал ће у новој сезони носити назив ”Kate plus Eight”. Џон ће се појављивати само повремено, да попуни сценографију и да себи потврди улогу родитеља. Show must go on … о томе више и не вреди расправљати.

Ми

Многи од нас су били скоро невероватно сложни у занимљивом закључку да они просто нису имали права да се разведу. Причам о људима са којима се дружим, људима који су у црквеном браку и који схватају (не)специфичну тежину такве хартије која се не може напросто поцепати.

За оне, ”грађански-либералне”, за које је наводна слобода изнад свега, па макар и изнад истините личне и породичне среће, овакво мишљење може изгледати најблаже речено чудно. Њима је нажалост, појам личне жртве бесмислен и стран, скоро огаван и она се не разматра као смислен или сврсисходан чин. Једино што је данас битно јесте удовољити себи, својим поривима и нагонима, свему на шта помислиш – јер ”Ти” на то имаш право, ”Ти” то заслужујеш – како нас опет ”љубазно” подучавају рекламе. То је данас наша ”слобода”. Зато је и поистовећују са хировитом саможивошћу, комплексашком неиживљеношћу и млохавим и кукавичким суочавањем са различитим искушењима које нам доноси наша страсна природа. Таквима и сама реч ”страст” не звучи упозоравајуће и опасно, већ уз помоћ своје духовне диоптрије у њој виде неки одсјај свог романтично и авантуристички пројектованог алтер-ега који их чини пожељним у очима сличних. Када би они чули и видели и поверовали да је брак светиња и да у њој двоје постају једно тело, где муж воли и чува своју жену, жртвује се за њу баш онако као што и Господ воли, чува и жртвује се за своју Цркву, а где жена слуша и поштује свога мужа, онако као и Црква свог женика - Господа Исуса Христа и да је она Његово тело, баш као што су и муж и жена једно тело – када би бар пробали да то разумеју и да се према томе определе и у томе потруде – било би тада и људи и деце, много више него сада, који би се могли осетити достојним свога позвања и заиста назвати срећним.

У сваком случају, идеја са којом је овај серијал започет, јесте била једна позитивна идеја, једно духовно батргање средњег грађанског сталежа некада обећане земље са жељом да наново фундира темеље породице и учврсти их за будуће родитеље. Рушење ове медијски експлоатисане породичне грађевине само треба да потврди да је породична срећа много више од комфора и материјалне обезбеђености. Да је за њу потребна жртва, одрицање и труд. И наравно једина и истинита Љубав која нам за све то и даје снаге. Војнички говорећи, породица је наша сигурна база из које свакодневно треба кренути на животни фронт у коме ратујемо са својим и туђим страстима. Та ”мала Црква” како је наша Православна вера истинито назива, потребује и према њој наше адекватно опхођење и поштовање. Та светиња живота која ствара и у живот шаље нове људе, мора остати чиста и благословена, чувана и сачувана изнутра и од споља, да би добар род донела а себе оправдала. И само се тако може говорити о истинитом напретку и будућности човечанства.

Преузето са сајта: www.pokretzazivot.com