Конкурс за „деспота”
Аутор: Драган Милосављевић, Објављено: 27. 02. 2010.

У последње време међу аналитичарима модерно је трагање за најмање болним обликом вазалства Србије. За политичким лидером, који би се, са минимумом штете по државу и углед народа, примио улоге новог Стефана Лазаревића.

Виђен као неизбежни партнер данас водећих демократа, ко зна, можда председник будуће владе или председник државе, све чешће се као кандидат спомиње преображени, сада проевропски атлантиста, Тома Николић.

На челу СНС он не крије да би „самопрегорно“ прихватио рашчишћавања згаришта транзицијом „спаљене земље“ Србије. Притом, он је у изјавама болно искрен. По његовом мишљењу, биће (непре)болних услова да доспемо на листу кандидата добродошлих у ЕУ.

То је, на првом месту признање Косова. Свакако да нија занемарљива, у том котексту, изјава садашњег председника Бориса Тадућа дата листу „Време“. „Трагамо за моделом који неће подразумевати имплицитно признање Косова“, цитира ПРЕСС.

Као да ће се баш то вруће угљевље наћи у рукама бившег радикала, што је само наизглед један од бројних специјалитета овдашње политичке кухиње последњих 20 година. Треба подсетити да су, уз захтев признања наводног српског геноцида у Сребреници, ових дана до макасимума од стране атлантиста и Вашигтона и Брисела и Берлина, појачани иначе врло груби притисци да се Београд мане флосукуле „и Косово и Европа“.

А не забравимо да је управо то онај слоган који је Тадићу, уз политичке уцене страних амабасада, донео победу у пузајућем удару на преговоре око састава садашње коалиционе владе у коју је „изненађујуће“ упао СПС. Сада је, према иностраним проценама, време да маске падну, а да Тадић, у најмању руку, подели одговорност за груби заокрет у досадашњем сејању магле и обзнани неизбежност директних преговора са Приштином.

Спомиње се и неопходност некакве „међународне конференције о Балкану“, о којој је париски „Фигаро“писао још пре две године, као неминовном „новом Берлинском конгресу“ прецизирања нових геостратешких интересних сфера на полуостраву, у затечном стању односа снага.

На тако нешто слути изјава Тадића, када, прихватајући „сугестије“ моћних суфлера, најављује почетак решавања „историјског конфликта Срба и Албанаца на рационалан начин. Управо од тога је Коштуница побегао пре две године, решен да за опоравак свог уздрманог рејтинга чека неко време где му губитак покрајине нико неће моћи да стави на терет.

Евентуалну нову политичку конфигурацију у Србији чека и притисак на Београд да после статута прихвати и референдум у Војводини. Шта је ту је. “Европа нема алтернативу“.Српске границе је, у том случају, нужно морају имати.

Према ставу Вашингтона, на првој страни то објављује „Политика“, „српске етничке границе нису у складу са оним геополитчким“, што је по ставу САД „узрок дестабилизација на Балкану“. Зато САД прекрајање српских етничких простора поздрављају као акт нормализације и „подржавају одвајање Црне Горе и Косова“.

Немачки амбасадор у Београду, то мало блаже формулише. „У ЕУ ће радо бити примљене и Србија и Косово“, каже у интревјуу. А британска баронеса, министар спољних послова ЕУ, управо је препоручила Београду „добросуседске односе“ са том новом државом и „нормализацију свих евентуалних питања“ са независним Косовом.

Хоће ли у те геополитчке маказе ускоро доспети Војводина, Санџак и југ Србије, па да се на крају баладе тим кројењем по америчко-немачком шниту коначно врати предкумановски дезен Србије. По свему судећи, „главни услов стабилности Балкана“.

За прихватање таквих консеквенци пута у Европу петоокотобарској елити заиста би добро дошао коалициони партнер из досадашње опозиције. А влада националне капитулације, глумила би владу националног спаса.

Са свим тим „демократским“ белајем, Тома, чистих руку и савести, боравећи у лагодној нирвани опозиције до сада није имао ништа. Али ни бенефиције власти. Чак се не може повезати ни са оним формирањем меке диктатуре, што нам је овдашња коалиција на власти „упаковала“ за нову 2010. годину. А парламент танко подржао.

Да подсетимо, то су тоталитарни закон о медијима, закон о саобраћају (кадија те тужи кадија ти суди), реизбор судиија, по „демократорским“ критеријумима. Ту је и прећутани извештај ревизора, проглашених за неуке и неписмене због њихових налаза да је огромни део новца за јавне набавке нестао. И то у живом песку корупције и буразерских приватизација.

Тај био салдо био моментално уваљен Томи, уз услов поделе сласти владања али и спремности на „патњу“ даљег замлаћивања Срба под још већим надзором ММФ, ЕУ и Вашингтона. Хоће ли он примити или не тај крст и ореол мученика за туђе „демократске“ грехе?

Уз њега су сложни и све бројнији напредњачки „покрштени“ радикали, а они староседеоци, пренеражени, остали су у мањини. Такорећи у ропотарници историје. Нема сумње и најновији ток збивања на Балкану узалуд подучава српске понављаче да је већина партија, и опозиције и позиције , уствари рођена као ванбарчна чеда или белосветских спонзора, или домаћих „служби“. Са таквим досијеима, који су и власништво гробара наше суверености , наравно, може се водити само вазална политика.

Чему онда толика бука око сваких избора, па и ових, могућих, ванредних, који се широм Србије најављују скупљањем потписа од стране активиста СНС и НС. Наводно милион само што није пукао.

Ако се узму у обзир америчке, британске и немачке поруке, које су уствари најава потпуног парчања државе, то ће бити избори за „деспотску“ варијанту преживљавања Србије, али ближе изнуђеној кооперативниости Недића, него сјају политичке мудрости и домишљености Стефана Лазаревића. Тако размишљају они добро упућени у сва збивања од Осме седнице, преко 9. марта до 5. октобра, који познају изданке ове политичке елите и лимит њених могућности.

У СНС , пред улазак у истроријску улогу власти, масовно се сливају, поред обичних вишепартијских прелетача, познати писаци, хумористи, пристижу и глумци …. песници. Ембахаде чекају.

Сви они снагом свог инстинкта верују да ће нова странка, магијом чудесног преображаја, нешто од плена резервисати и за њих. У таквој ситуацији тешко да ће потенцијални гласачи препознати припрему синџира за будућност вазалске Србије.

 
Двери продавница
НОВИ БРОЈ Двери
Двери продавница
© 2010 Двери српске