И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…
(Постања 1, 27,28)

Једно од горућих проблема у савременом друштву јесте питање абортуса. Он је, свакако, последица погрешних моралних схватања која се тичу човекове сексуалности – полности, породице и оног најважнијег – светиње живота.

У друштву које одише полном конфузијом или, штавише, полном злоупотребом, не стичемо неку нарочито лепу слику о њему. Не треба нам много статистичких података да бисмо доказали последице сексуалне револуције. Ко још није упознат са епидемијом малолетних трудница, полних болести, развода и, на крају, саме сиде? Наше друштво је подвргнуто брзој трансформацији полног понашања, и веома мали број људи је још увек спреман да тврди да ово води неком добру. Данас се велики број склопљених бракова завршава разводом. Милиони абортуса последњих деценија и брзо ширење сиде добар су показатељ да данашње друштво, заправо, има велики проблем са полношћу. У последњим генерацијама случајеви сексуалне активности ван брака, са свим својим пратећим последицама и проблемима, удвостручили су се, утростручили или још горе од тога, а последице су катастрофалне. Немамо посебан разлог да верујемо да смо до сада спознали све проблеме које овакав начин живота доноси. Статистика не показује све могуће болести и непријатности које доноси овакво схватање слобода.

У западним земљама се воде жестоке полемике око проблема абортуса. Код нас, нажалост, то још није случај, а чини нам се да у догледно време овај проблем неће ни бити решаван на неком озбиљнијем нивоу. Једино Црква, као глас вапијућег у пустињи, покушава да укаже на сву погубност легализовања абортуса.

Људски живот је дар Божији, а човек икона Његова. Душа људска је створена од душа родитеља управо као што је тело сачињено од тела оца и мајке. На овај начин родитељи саучествују у Божијем стварању сваког новог живота. Зато је зачеће свети дар Божији, и ко год то заборави или га прекине, крши Његов закон. Не заборавимо још и ово – да смо сви позвани, колико је то у нашој моћи, да задобијемо Божије подобије, да се обожимо и постанемо као што је Отац наш небески.

Абортус се може свести на једно једино питање: избор између живота и смрти. Сматрамо да су овде све полемике научника, медицинара, философа, легалиста и изношење силних доказа, свако са своје тачке гледишта, шта је исправно а шта не, сувишне. Јасно је да живот детета почиње са његовим зачећем и траје све до његовог последњег тренутка, до смрти. Користити израз абортус за прекид трудноће, као неког процеса који је започео, па се у одређеном тренутку нечијом жељом и свесним избором прекинуо да би се одстранило неко нежељено ткиво или наводни тумор, није ништа друго до јавно обмањивање. Прави назив за абортус је убиство или одузимање живота још нерођеног детета, без обзира у ком моменту од зачећа је то учињено. Они који то чине, или добровољно саучествују у томе, јесу децоубице.

Ако је и дошло до нежељене трудноће због једног греха, треба ли после тога чинити још већи грех?

Светињу брака треба неговати

Породица је основна ћелија сваког друштва. Ако је та ћелија здрава, онда је здраво и друштво и нација и држава. На здравим темељима породице све је засновано. Нажалост, у многим развијеним земљама Запада темељи породице су страшно уздрмани. Заправо, права, здрава и нормална породица се скоро и не препознаје. Свако ће у тренутку помислити да то није ништа ново и да су брак и породица увек били у кризи само што се то није јавно износиле већ прикривало. Лоших бракова, несрећних породица и развода је било и биће их. Међутим, проблем је томе што здрава и нормална породица, која подразумева мужа, жену и децу и њихову хармоничну везу проткану узајамном саможртвеном љубављу, није више идеал „слободног човека“. У питању је нови тренд који је погубан за целокупно човечанство. Зарад некаквих људских права и једнакости, а пре бисмо рекли због моралне посувраћености, друштву се намеће и некаква алтернативна породица. У наставном програму школског образовања и васпитања ових земаља деца се уче да породица не значи само мама и тата, брат и сека или само мама или тата, већ, Боже сачувај, мама и мама, тата и тата. Тако, деца која се у игри, неким случајем, наљуте једна на друге не смеју да кажу: „Рећи ћу те мојом мами и моме тати“, јер то вређа ону децу која живе у алтернативним породицама. За то могу чак да сносе и последице. Наравно, деца овоме нису ништа крива.

За нас Србе, православне хришћане, породица је светиња – мала, домаћа Црква. То се најлепше потврђује прослављањем крсне славе – светитеља, то јест, сећањем на дан породичног крштења као најзначајније породичне светковине, заједничком молитвом у кући, постом и заједничарењем у Светој Тајни Причешћа. И сви хришћански домови украшени иконама и кандилима, окађени тамјаном и смирном на то подсећају.

Светињу брака треба неговати и чувати јер оно што је Бог саставио човек да не раставља. Свето писмо нас овде посебно учи и упозорава на грех прељубе. Многе пословице и велике мудрости разних народа строго осуђују прељубочинце. Већина супружника је очајна сазнањем да њен или његов супружник чезне за неким другим бићем. Верност је основа за стварање искрених и постојаних односа који су колевка свих других добара која би требала да проистекну из брака.

Обећања дата при склапању брака постоје због тога што смо и ми сами спремни да врло лако одустанемо када дођу тежа времена, када спознамо да у нашим животима, како се то у народу каже, не тече увек „мед и млеко“. Нажалост, проценат развода, који је у сталном порасту, показује нам да модерно друштво не схвата озбиљност брачних обећања или да брачни парови последњих деценија нису спремни за брак нити за битније жртве, које би тај брак одржале. Заиста, бракови су слаба тачка друштва у целини.

Последњих двадесетак година млади се, пре него што ступе у брак, све чешће обраћају свештеницима и духовницима за савет. Питања су разноврсна, али се најчешће своде на једно: како и кога изабрати за животног сапутника. Само разговор са својим свештеником пре брака неће никога припремити за брак. Ова припрема је много сложенија и требало би да почне много пре ступања у брак. Млади људи воле да праве листу главних карактеристика или особина које би волели да њихов будући супружник има. Било би много боље, па чак и практичније да праве листу својих особина, које би им помогле да постану и остану добар супружник. Требало би да размишљају о својим очекивањима у браку и да своја очекивања не заснивају на себичности. Већина младих размишља само о томе како ће им супружник удовољавати захтевима и учинити њихов живот срећним, а само мали број размишља у обрнутом смеру – како ће и колико од себе дати и учинити да живот свога супружника буде лепши и срећнији.

С обзиром на то да брачни живот захтева драгу, верну, нежну, стрпљиву, скромну, мудру, несебичну особу (листа је заправо много дужа), млади људи би требало да теже да задобију овакве и сличне особине и врлине. Сигурно би била лудост тражити толико савршену особу која већ пре брака има све ове карактеристика, а нико од нас их нема све.

Брак је пут ка савршенству.

Искуство подизања деце

Брачно искуство само по себи несумљиво помаже, нарочито када дођу деца, да се код супружника учврсте врлине. Мноштво деце у браку је на много места у Светом писму приказано као знак напретка који показује посебну наклоност Божију. Бог је тако уредио овај свет да и родитељи и деца требају једни другима. Искуство подизања деце, као и брачно искуство, захтева и усавршавау многе врлине. Само постојање деце у једном браку како деци, тако и родитељима даје много добара – усавршава њихове врлине и умањује њихове мане. Процес учења живота са својом децом има исте предности и доноси човеку исте добре особине као и процес прилагођавања брачном животу. Људи су приморани да у том прилагођавању живе бољи живот, који је пре свега пун љубави према другима. Ноћна бдења због болести деце, бављење њиховим свакодневним радостима и тугама, сазнање да си им сам увек најбољи пример – много доприноси сазревању људске личности.

Хришћанима је доступна ова мудрост. Зато се морају трудити да склапају бракове и заснивају породице у којима обитава Љубав, која је увек била на добробит овог пролазног друштва, и његова основна – здрава ћелија, али и залог вечног спасења.