Новац је од наручиоца, режима Либерије примила једна висока личност, чијег се имена Тејлор не сећа. Ни у Београду нико не памти ко би то могао бити. Нема ни података како је мимо устаљених, строго контролисаних канала за трговину оружјем, до испоруке овом крвнику уопште дошло .Не зна се ни где је новац, јавља “Курир”.

Заиста, тај новац, поготово онај од трговине смртоносним пуцаљкама , право је чудо. Налик понорници, ишчезне, на једном месту , као пропао у земљу И појави се опет , али на неком сасвим другом., најмање очекиваном.

Рецимо, у винограду, препуног сочног сортног грожђа. А оно се,( грожђе ), ако следимо ток даљих догађаја, у виду бистрог, питког и прозирног вина, опет може прометнути у новац. Мада, не мора.

Јер како би закључио Басара, данас је све симулакрум, па дакле и грожђе може рађати не само на чокоту, већ и на врби . Поготово ако га саде политичари. И још којекуде……где га раније није било.

Где год су власт и политика, има чуда. Ко не зна за легендарног лидера, чистунца револуције у Јужној Африци, који је успео, додуше уз пристанак светског дијаманстког лобија , да владу беле досељеничке мањине( Буре) , замени инсталирањем на власт својих другова из герилског ослободилачког АНЦ (Афрички Национални Конгрес).

Показало се то као глобални бинго.Комбинација црне, марионетке владе, која управо за масе прави светско првенству у фудбалу ( за тешко милијарде долара) и то у држави црначке сиротиње и масовне пошасти сиде и белог менаџмента мултинационале . Она у “демократској” атмосфери , за разлику од расизма Јана Смита, данас раби злато и дијаманте, уместо скрајнутих Бура. А њих ни Енглези и ни експертии за дијаманте из Амстердама ,никада нису трпели.

Раузумљиво да се у јако одмаклим годинама, обасут баш тим проклетим новцем , Нелсон Мендела се не сећа вечере на којој је његов гост, ноторни убица свог народа , купац калашњикова и тромблона у скраћеној Југославији, Чарлс Тејлор, најлепшој манекенки света, Номаи Кембел, поклонио један од највреднијих драгуља Африке.

Којим новцен је плаћено то чудо од лепоте и скупоће , питају се светски медији. Могло би се рећи да је то онај новац који увире прљав, а извире чист. Тај новац резервисан је за касту од посебног кова и заната, за политичаре и тајкуне, које се још зову опрани криминалци.

Они који су претурали по биографији недодирљивог Нелсона тврде да је његова званична биографија пројекат, да и није баш све време Мендела , тих 20 година робије, провео у ћелији затвора, већ на неком бајном острву у лепом друштву. И чекао тренутак да преобрази Јужну Африку од колоније белих досељеника, расиста, у глобални забран међународног капитала.

И заиста, не можемо превидети тај ферномен пројектованих сефова држава, ето и овде на Балкану и шире у Европи, које на врх таласа избаце или “догађања народа” или “ружицасте револуције” спонзорисане са стране , или штогод слично. И после тих “глобалистичких” револуција нимало случајно , све што те државе имају као национална блага и ресурсе или прозводе на добром гласу , претвара се у новац који понире. И извире на приватним рачунима , претвара се и у блистава блага , хацијенде.
Тако је и најатрактивнији афрички дијамант, данас међу дојкама најатрактивније манекенке света, такође африканке, а новинари тврде да је “окупан крвљу “, дуго био мета сензационалних рубрика о шверцу дијаманата из Либерије.

А тим шверцом , за потребе америчких мултинациналних компанија, управљао је купац оружја за потребе геноцида над сопстеним народом , Чарлс Тејлор.

Да ли је заиста свеједно, када већ износиш оружје на пијацу, коме га у које сврхе продајеш и како ће бити употребљено. То је питање оним незнаним који су извезли калашњикове у Либерију. А Слобу пре тога рушили као “ крвавог касапина “ и “ балканског Садама”.

Можда ипак октобарци нису знали да је председник , афроамериканац Чарлс Тејлор , “спаљивао трудинице” и “своје војнике терао на канибализам да уплаше непријатеље”.

Психопата Тејлор, уз сагласност Вашигтона, владао је Либријом целу деценију, све док није помрсио рачуне са газдама у дилу око дијаманата . Било је сувише касно када је схватио ко стварно управља судбином ове источноафричке земље.

Овај бивши дипломирани економиста, са коренима из Тринидада, прво баптиста, па припадник секте , па криминалац, по налогу ЦИЕ 1985., послат је из затвора Алкатраз из САД у Монровију да буде мешетар још једне од афричких “револуција из касарни”, а потом председник Либерије. Све док његову оставку није изнудио Буш млађи.

Светска јавност је то захтевала када су грозни злочини над либеријском популацијом у грађнском рату, зашта је Америка сносила посредну одговорност, превршили сваку замисливу границу. Тејлорови плаћеници пуцали су у жене и децу и оружјем увезеним не из Америке већ из постоктобарске Србије. Што је свакако брисање отисака пристију Америке са злочина почињених макар уз њену посредну одговорност.

Непобитна је сличност у распиривању међуетничких сукоба и уклањању афричких “потрошених лидера , којима је јужно од Сахаре прусуствовао овај хроничар, са потоњим “ружичастим револуцијама”, у инсталирању нових америчких марионета у Европи, а почело је, присетимо се, на Балкану смакнућем Шаушесуна.

Зато је , својевремено , овај новинар своје путописе у књизи Харматан, многе бележене на стратиштима афричких међуплеменских ратова, завршио речима “Све нам се већ догодило у Африци”. А репортажа, којој се враћа, описује заузимање и паљевину парламента и напад на председничку плату у Монровији 14. априла 1980. коју је обавио Тејлоров предходник, Самјуел До.

Сличне акције изведене су у педесетак успелих афрчких пучева, увек инспирисаних споља, а да се ништа није суштински променило за народ. Неко би рекао да се исти синдрим појављује и овде после паљевине скупштине у Београду уз претње дугих цеви и ванредну живахност отпора.

И у Монровији “промене без промена” изведене су у сарадњји “организованог отпора” , демонстрација обучених либеријских студената , “стипендиста”, па придруженог дела оружаних снага, под воћством наредника Доа, уз рушилачко учечће масе , позваних на улицу. .

Гневнима и гладнима, поклоњена су два дана пљачк. Само у Африци не иде без преког суда и јавних погубљења пред, неколико десетина хиљада присутних у арени “револуције“ . Прво ликвидирају председника, па понекад и целу владу.

Био сам непосредни сведок овог либеријског Термидора , егзекуције председника и 11 министара, окривљених за корупцију. Први у свет, као дописник Танјуга, послао сам са лица места опис извршења “преке правде”. Само суђење, дан пре стрељања, било је полусатана формалност за новог председника наредника Доа Тако, уосталом, тако бива у “револуцијама “. Тејлор, Доов министар осам година касније лично је ликвидирао Доа, како је то и наредник урадио са председником Толбертом. Све на очи присутне гомиле жељне освете над корумпираном политчком елитом .

Министри на бандерама

Монровија, 14. априла 1980.

Када сам слетео у влажну и врелу измаглицу тропске Монровије, био је то последњи лет пред затварање аеродрома. У граду су, тог 14. маја, 1980. већ беснели нереди, предвођени студентима. „Непознати извори“ су их покренули тврдњом да је „председник у земљу убризгао око пет милиона фалсификованих долара, а исто толики пазар склонио у породични трезор“.

Авенијама града, увученог у лавиринт лагуне Атлантика, тумарале су гомиле људи који су, по истом сценарију какав је виђен годину дана раније у Акри (Гана), разбијали излоге, односили преосталу робу. Тротоарима су се вукли белези од проливеног зејтина, расутог брашна и шећера, који је извлачен из магаза трговаца. У председничкој палати се пуцало. Ту је наредник Семјуел До, са 14 другова, по кратком поступку пресуђивао председнику. Имао сам част да лично будем представљен Виљему Толберту, годину дана раније када је на самиту Организације афричког јединства неопрезно пледирао на своју црну браћу да се „одупру америчкој појачаној хегемонији“. Тако је, одлуком Вашингтона, добио за вратом наредника Доа.

Овај је, уз логистику амбасаде САД, највеће на територији Африке, заузео радио станицу, позвао трупе на побуну против корумпиране власти и тиме дао знак за хаос. Поновила се, као и у Гани, бежанија деморалисаних генерала, пуковника. Политичари су више веровали у нерањивост армије од оних који су ту армију предводили. Видео сам како са највишег спрата председничке палате, доле у масу хиљада људи, окупље-них да овацијама поздраве завршни чин „револуције“, пада тело. Био је то председник, већ распореног стомака. Његови остаци, неидентификовани, наравно, јер је био линчован, сахрањени су дан касније у заједничкој гробници коју су, после смиривања не-реда, затрпали булдожери. Председника је од учкура до бијела грла распорио и бацио унезвереној гомили потоњи диктатор – полуписмени наредник. Већ сутрадан, нас неколицина новинара, дописник АНСЕ, АФП и РОЈТЕРС-а, пуштени смо у салу за суђење, где је за непуних 45 минута на смрт осуђено 12 министара. Цела Толбертова влада. Било је ту лопова, што је нормално очекивати, али и по који честит човек, рецимо, министар иностраних послова, припадник једне угледне породице црнаца повратника из САД, који су основали прву независну афричку државу, Либерију. Запањени и унезверени министри, извучени претходне ноћи из постеља, неки у пижамама, неки голи до појаса, довезени су одмах по-сле суђења на стратиште. Седели су прво везани за седишта у једном малом аутобусу, неких сат и по, гледајући како војници укопавају стубове за које ће бити везани. Било је десет стубова за њих дванаесторицу. Руља је поломила прозоре камењем и бокори руку су захватали косу, очи, носеве, уши осуђеника, који су без крика, тихо ропћући, подносили ову тортуру. „Хоћемо крв, хоћемо крв“, урлале су масе које су измилеле из својих плеханих буради, страћара, рупа у песку, проститутке, просјаци, лучки радници. „Хоћемо правду“, захтевали су, сматрајући да се само ту, на блиставом песку, и то одмах, мора исписати сублимат правде. Стрељањем.

На импровизованој трибини, са кратким мачем у једној руци и токивокијем у другој, стајао је омалени наредник. Његово наређење пренето је команданту стрељачког вода. Из полуауто-матских пушака израелске производње „узи“ разлегли су се рафа-ли. Из груди министара шикнули су млазеви крви, дебели као палац.

Мозак се расцветавао као пивска пена из лобања расцепљених куршумима. Та егзекуција је трајала… Живи зид десетина хиљада црних тела, обливених знојем, дошао је у међувремену до самог стрељачког строја и почео да га, заједно са нама, потискује према стубовима. Опасно близу. Војници су кренули према, већ давно мртвим, министрима не прекидајући паљбу, док се око по-зорнице стезао обруч „напаљених“ гледалаца.

Извештач Би-Би-Сија, који је минут пре егзекуције, сваког министра понаособ, интервјуисала питањем „како се осећа“, хистерично је плакала и вриштала у магнетофон: „Овде све плива у крви“. Затим, притисла је дугме и потпуно сабраним гласом, сво-јим мушким колегама камерманима, којима су се видно тресле руке, наредила: „Сачекаћемо мало, да укокају још ону двојицу, то снимите, па онда трк на пошту. Стартујемо у исто време. ОК?“

Преостала два министра поваљена су у масакрирана тела и локве крви и из близине убијена, без команде. Семјуел До је већ напустио стратиште. Јурнули смо према таксијима који су нас, новинаре, упаљених мотора ишчекивали. „Сто долара да стигнеш први“. Колега из „АНСЕ“ вришти: „Чекај!“ „Имаш среће јер сам за ферплеј“, кажем му. „Ушао си у мој такси, побркао си возаче, јер су сви црни“, тврди задихан, док се смешта на задње седиште. У пошти, док узалуд покушавам да смирим прсте на диркама једног праисторијског телепринтера, колега из „АНСЕ“ стрпљиво ми ша-пуће: „Слушај, ако не можеш да се сабереш, пусти мене“.

ТАНЈУГ је, ипак, први јавио свету о погубљењу у Монро-вији. Увече, одлазим у „Ранч“, ноћни клуб опремљен седлима, узенгијама, кајасима, који држи Звонко из Загреба. Својевремено бежећи од Тита, препливао је Копарски залив, обрео се у Итали-ји и на крају, скрасио у Монровији.

Позвао ме је под шанк, да наздравимо. Тамо је са унутра-шње стране прилепљена Титова слика. Помирио се са Јожом у ме-ђувремену. Како и не би када цела Африка слави Броза као свог некрунисаног краља. Поред Јоже је и фотографија бујне црвено-косе, са којом ме је дан касније упознао амбасадор из Акре, Ласло Бала. Испоставило се да је дама бивша супруга Титовог сина Жарка. Удата за немачког бизнисмена настањеног у Либерији. Свет је мали.

Објектив аматерске камере забележио је, дванаест година касније, сваки детаљ у коме је последње секвенце свог, насиљем обележеног битисања, одиграо председник, бивши наредник Семјуел До.

Разбијеном флашом ошишали су разбеснели становници Монровије Доову главу. Практично га скалпирали; затим су му ножевима дубоко засекли образе, тако да се гушио у сопственој крви, која му је обилато текла у уста. Пошто је са хуком дувао, настојећи да млазеве спречи да продру у грљкан, један од војни-ка, мислећи да умирући призива Џуџуа (духа), сасуо је у њега ра-фал. Тако му је, и не хотећи, ипак помогао да најзад умре. Био је то крај црног кондукатора, који је до председничке столице до-шао закорачивши преко још врућег леша жртвованог Виљема Толберта, такође понуђеног гомили. Тај исти народ, који га је по-садио у председничку фотељу, дохвата се и мртвог Доа, да би пљачкан, масакриран и изгладњиван деценијском револуцијом (чије је конце одмах после пуча дохватила ЦИА), наплатио бар део рачуна.

На сцену је ступио нови вођа „револуције која траје“, у лику председника Чарлса Тејлора*, некадашњег затвореника Алка-траза, па „инсајдера“ у Доовој влади. Он је из заседе оборио свог доброчинитеља да би, неколико година касније, на захтев оних који су га послали са „мисијом“ у прву слободну афричку земљу, побегао у избеглиштво у Нигерију.

Репортажа је пренесена из књиге Драгана Милосављевића

Дневник српског журналисте
Балканизација Африке
Африканизација Балкана



Може се наручити на телефон: 066/5131443
Књига је гратис на располагању и у виду електронског издања на сајту “Видовдана “