Неки родитељи трпе критике због васпитавања своје деце, поготово када су кћерке у питању, ако их годинама изолују од стварног света у розим сновима. Заиста је зачуђујуће докле досеже себичност таквих родитеља. Уместо да се тргну и сами дају одговор, зашто толико штите децу и у најгорем случају праве девијанте од нормалних и невиних бића. Питање је исто, каквог је квалитета било наше одрастање у погледу цртаних филмова, у којима се приказују искарикиране животиње. Иако се, правдамо да су тадашњи цртани ликови били много лепши и бајковитији од данашњих насилних цртаних ликова.

Памтим причу свог духовника, оца деветоро деце, о томе када су они ишли на једно летовање. Наиме, тада је била помама за лутком-роботом аткуелног цртаног лика, који се приказивао као јунак „великог срца“ и наравно, мајке су својим синовима куповали ту играчку, а мој духовник је свој својој деци купио ручно рађене дрвене летире на точку од трагача. Питао нас је, да ли знате зашто сам то урадио? Нисмо знали одговор. Објаснио нам је грешнима, да природне играчке још увек постоје и да управо то млади и неразвијени мозак тражи. Вишеструка је корист од дрвеног лептира него од робота. Као прво, дете ће боравити у природи, као друго, кретаће се, затим, шарена крила ће му развијати машту и тако даље.

Исто тако сам чула од једне девојчице, из нижих разреда, да се запрепастила и чак заплакала, када је видела призор после уприличеног маскембала у школи, поводом завршетка године. Група дечака у изузетно лепим и квалитетним костимима је брутално уништила скромну маску са лица једног Рома. И то само зато што је потицао из сиромашне породице. Просто се човек згране, када чује да овако нешто постоји, и то још у Србији, земљи која је од вајкада била позната по свом гостопримству и љубопитљивости.

Сматрам да је могуће васпитавати, па чак и нарушевинама. Ако, ако, нека макар оне постоје, јер од горег има горе. Шта би било да ни њих немамо, да су нам све одузели и сравнили са земљом? Верујем, да би се многи сложили, да би тек тада били изгубљени.

Говоримо ли баш о рушевинама, чији темељи су апсолутно уништени, можемо и ту потврдно да одговоримо, да, могуће је и на њима васпитавати. Али је ту опрезност кључ свега. Сваки корак мора бити промишљен, ни корак назад нити корак са стране није дозвољен. Веома је опасно васпитавати на рушевинама јер би дете могло бити мржњом задојено. Тек тада нема повратка или касније примене преваспитавања. Али ако су прилике такве да се не може бирати, понављам, треба бити захвалан што бар нешто постоји.

Свачији почетак може бити скроман. То је пожељно. То је врлина. То је на правди Бога. То рађа лепу реч која и гвоздена врата отвара. Рушевине сведоче да је постојало нешто значајно, а данас само скромно стоје пред нама као сведоци. Рушевине не морају (а могу) да представљају темеље затрпане од гарежи, а она се може уклонити. Само чврстом вером и вољом се све постиже и свуда стиже. Брижни родитељи ће са највећим стрпљењем и пробраним речима знати да створе праве људе од своје деце.