Прво морамо схватити да само парадирање заиста није крајни циљ хомофилских организација. То је само успутна станица, одмориште за припрему за освајање еуропских, људскоправашких Монт Евереста у виду озакоњивања истополних бракова (можда чак и вишечланих заједница оваквих индивидуума, за шта у свету постоје примери) и допуштања истим да усвајају децу. У томе ће им здушно помагати овдашњи другосрбијански шерпаси.

Кад ово разумемо, јасно је зашто је толико значајно не допустити ништа од права која за себе траже хомофиличари. Ако бисмо рекли себи „Па добро, нека прошетају, то није тако опасно, не можемо више да се опиремо притиску медија и Европе, али нећемо им допустити да се венчавају.“ дошли бисмо у, само привидно релаксирано стање, јер би геј популација врло брзо дозволу да парадира својом настраношћу узела здраво за готово, као нешто природно дато или „на сабљу отето“ па стреловито јурнула у отимање нових и нових права.

Сличну тактику користио је велики књаз, Милош Обреновић. Чим би од паше добио било какву привилегију, није на томе стајао, већ је одмах тражио нове и нове повластице за народ и државу, те је после напорне борбе дошао до независне Србије. Немојмо допустити да нас педери победе нашим оружјем и нашом мудрошћу.

Морамо јасно, чврсто и непоколебљиво рећи „Не може ништа! Нити геј парада, нити било које посебно право које за себе траже промотери геј начина живота!“. Не због тога што мрзимо педере, што бисмо да их истребимо, прогонимо, малтретирамо… јер ми смо и према њима дужни да се понашамо хришћански, већ зато што се бранимо. Ми, чак и њихове најосновније и најбенигније захтеве морамо одлучно одбити зато што јасно видимо да су они само прикривање правих тежњи у смислу реченог прихватања геј бракова и усвајања деце у овакве заједнице. Таква деца би, ако и не постану педери и лезбијке, била природно склона да толеришу геј начин живота. Повратак уназад и оздрављење друштва више не би било могуће спровести.

Нико не сме да се заварава мишљу како би хомосексуалци икада рекли „доста је права“. Нико од нас не сме никада да поверује да би нас они, по добијању извесног степена геј права, оставили на миру, да живимо својим начином живота. Они ће увек још гласније и још агресивније захтевати нове и нове привилегије. Биће захтевано да се у школским програмима родитељи не смеју називати „мама и тата“, већ ће се тражити неки полно неутрални термини. Захтеваће се преференцијали приликом запошљавања геј популације у државне и јавне институције и предузећа. Овако нешто америчка пракса већ врло дуго познаје.

Ни у свом приватном свету нећемо моћи да живимо без уважавања „нормалности педерастије“. У овом смислу, већ смо много изгубили усвајањем Закона о спречавању дискриминације. Дословно тумачење овог закона може довести до веома тешких последица за сваког обичног човека.

Узмимо за пример претпостављену ситуацију у некој приватној фирми. На конкурс за упражњено радно место, рецимо комерцијалисте, јави се петоро људи. Један од њих покаже најбољи успех на факултету и најозбиљније дотадашње радно искуство, те бива примљен од стране власника предузећа. После извесног времена, покаже се да се ради о геј јединки, склоној да се облачи као жена. Оваква личност треба да представља фирму у пословима од којих зависи њен опстанак. Пословни партнери почињу да се оваквом ситуацијом саблажњавају, те да избегавају пословање са дотичним привредним субјектом услед чега трпи егзистенција власника фирме и свих запослених. Ипак, он не може да отпусти запосленог педера, јер ће доћи под удар закона о спречавању дискриминације.

У другој ситуацији, замислимо брачни пар који се разводи, јер жена открива да је лезбијка, те одлази да живи овим начином и ужива у сексуалној слободи. Будући да наши судови теже да децу поверавају на старатељство мајци, сем ако је она потпуно социјално угрожена или проблематична у смислу злоупотребе дроге и алкохола, услед постојања Закона о спречавању дискриминације, суд не би био у прилици да мајчин начин живота употреби као разлог за додељивање детета под старатељству хетеросексуалном оцу, што би практично било допуштање да деца одрастају у истополним заједницама.

НВО из Београда „ЈАЗАС“, 2003. године, организовала је серију тродневних семинара у неколико српских градова, под називом „Да не суде предрасуде“. Полазници су били млади људи из политичких партија, студентских организација, невладиних организација и протестантских верских заједница. Тема је била борба против стигматизације и дискриминације особа које живе са АИДС-ом и геј популације. У оквиру семинара одвијала су се предавања стручњака са Београдског универзитета и из различитих невладиних удруга. Између ових просветљивачких причаоница, организоване су радионице у којима су едукатори ЈАЗАС-а објашњавали како би било неопходно више толеранције показивати према геј популацији, јер је она у ствари нормална друштвена група. У оквиру ових радионица, сервиран је и један упитник у који је сваки полазник требало да упише колико је процената он геј (sic!).

Пре попуњавања ове анкете, један универзитетски професор је одржао предавање о резултатима истраживачког рада с неког америчког института, по којима је само један проценат људи на свету 100% геј, а такође само један проценат 100% хетеросексуалан. Овлаш је напоменуто да су они који не спадају у поменутих један посто, а тврде да су скроз хетеро, заправо латентни хомосексуалци. Заплашени овим податком, млади људи су у анкетни листић уписивали одокативно одређене проценте сопственог хомосексуализма (2%, 7%, 18%, 24% итд.). наиме, иако никада нису имали хомофилских искустава, нити су о томе размишљали, после професорских теорема и доказа, нико се није усуђивао да себе прогласи припадником оног једног процента потпуно хетеросексуалних, како не би био изложен подозрењу едукатора да је латентни хомосексуалац! Овом манипулацијом, организатор је постигао да у свом поседу заима упитнике попуњене од неколико стотина младих људи из највећих српских градова, који листом показују извесну процентуално изражену, склоност педерастији. Овај се податак може лако злоупотребити да би се приказало да ако је нормално бити 16% геј, исто тако је нормално бити и 51% геј, што значи да нема ничег неприродног у хомофилском начину живота.

Западна друштва можемо користити као живе експерименте и јасне показатеље наше будућности у смислу положаја и статуса геј популације у нашем будућем времену ако ништа енергично не предузмемо да се самоодбранимо од њих. Нема у целој ствари никакве мистерије. На неколико хиљада километара од нас се живи ова опасност која се над нама надвила. Домаћи геј активисти читав сценарио борбе за своја „права“ преносе са запада. Немојмо поверовати да ће овде бити ишта различито од онога тамо. Ако тамо траже и добијају право да се венчавају, тражиће и овде. Ако тамо не стају на дозволи да се карневалски прошетају Берлином неће ни овде.

Осим педерастије, постоји још низ других сексуалних абнормалности. Неки људи уживају у општењу са животињама. Другима прија да се по њима уринира, јер тако постижу врхунац сексуалног узбуђења. Копрофази конзумирају измет да би се довели у стање екстазе. Има и оних који уживају да буду малтретирани или у сопственом понижењу, па онда су ту свингери који размењују брачне партнере итд. Ако допустимо геј параде, шта нам гарантује да за 20 година нећемо на својим улицама гледати фестивал у коме човек са кожном маском лиже чизме строгој, прешминканој госпођи која по њему мокри, а поред њих сподоба исколачених очију оргија са овцом, док његов сусед конзумира фекалије у току сношаја са неком перверзњакушом!!! Шта ћемо са некрофилима и педофилима?!

Као што таласи вековима неприметно спирају стене, геј покрет ће стрпљиво и упорно крњити спремност српског друштва да му се одупире. Зато је сваки педаљ одступања вртоглаво примицање коначном поразу српског културног модела и победи хомофиличарског стампеда.

Једини начин да се трајно заштитимо, јесте да натерамо нашу политичку елиту да промени законе, те врати одредницу „противприродни блуд“ за хомофилску „љубав“. То можемо само алармирањем сваког појединца у Србији. Морамо дићи свест код људи о угрожености њих самих, њихових породица и њихове деце од напада геј правашких организација.

Не може се бити мало трудан. Другим речима, ако им ишта допустимо, мораћемо да им допустимо све, а онда је питање шта ће они допустити нама!

Остоја Симетић копредседник УО УГ “Српски културни клуб” Нови Сад

Преузето са сајта Српске мреже