Да живот у транзиционој Србији није лак и није неко велико откриће, али стручњаци за душу тврде да смо после тешких година постали умртвљена нација. Др. Влајко Пановић, психотерапеут Војномедицинске академије у Београду, открива психолошки профил народа, одакле вребају опасности по нашу душу и шта је најбољи лек. А то сигурно није средство за смирење.

Да ли смо изгубљена нација?

-Својевремено један белосветски моћник дефинисао је однос према Србији “стратегијом контролисаног хаоса”. Свакодневни живот ту стратегију заиста потврђује, а примењује се на најсуровији начин. Уче нас да сами себи не дозволимо да се организујемо, да дефинишемо и циљеве и путеве изласка из хаоса.

Јесмо ли смо као народ погодни за такву манипулацију?

-Онај ко је сиромашан није у могућности да много тога дефинише. Као такви, погодни смо да непрестано живимо у наметнутом страху, неизвесности. А кроз то пролазимо јер су нам преко оног контролисаног хаоса дестабилизовали појединца, породицу и нацију у целини.

Због чега смо ушли у тај контролисани хаос?

-Предуго нам намећу промене и трпљење. Тако наш човек троши енергију да се прилагоди великим и брзим променама, на тражење одсутне радости у себи. А све то говори о колективној депресонализацији народа. Кад човек остане без радости, остаје без стваралачке енергије, али са неподношљивом тугом у себи. Тако унесрећеног лако га је увести у хаос.

А да ли су нас озбиљно притисле његове чељусти?

-То наше опстајање у хаосу највише се огледа у измењеном систему вредности и ритму живљења наше омладине код које је све окренуто наопачке. Дању спава, ноћу се проводи, потпуно супротно људској природи. Радећи то, она узалудно троши и најфиније ресурсе - хормоне, ензиме неуротрансмитере који се обнављају ноћу, а троше дању.

Каква онда сутрашњица чека таквог младог човека?

-Перспектива су му залудност, изгубљеност и лажна узбуђења која се преко медија непрестано сервирају. То су празна узбуђења којима се одупирао, веровали или не, Свети Сава. Овај мудрац и визионар записао је “Господе, научи срце моје да не лудује за шареним обманама људи и ствари”. А нама се преко медија нуди илузија непрестаног задовољства, лаког живота без рада.

Шта се тачно догађа у нашој психи?

-Све наше деградације изникле су из колективног стреса насталог из оног “конторлисаног хаоса”. Када се човек нађе у једном изазову и искушењу, онда активира сву менталну и физичку енергију за спасавање. Борити се или бежати! Но, када тај процес спасавања предуго траје или када човек процени да не може да се бори против недефинисаног противника, а не може ни да побегне, јер нема куда, онда упада у феномен умртвљења. А пошто нам данас нуде само празне фасцинације и лажна узбуђења, упали смо у замку разних “фарми” и ријалити шоуа, који су гутачи времена и произвођачи лажних илузија. Преко тих “фарми” нуде нам се лажне вредности.

Ипак смо постали гутачи тих вредности?

-Наш народ је умртвљен. Због ратова, губитака, падова дуго је живео неквалитетно, а покушава да се извуче неким узбуђењима. Тако рањиве дочекали су нас господари контролисаног хаоса са ријалити шоу програмима. Понудили су нам лажна узбуђења која воде у колективну заблуду и затупљивање. Ми сада подсећамо на дете које у почетку има само узбуђење и сензацију.**

У ком смо сада стадијуму?

-Пошто данас живимо у систему помешаних параметара и вредности, сада се налазимо у стању неиздиференцираних емоција. Отуда, ту количину непријатног примитивизма коју емитује ријалити шоу доживљавамо као нешто што је пријатно. У тој личној несређености, у тој замени дана за ноћ “фарма” нам дође као замена за духовност.

Јесмо ли у фази духовног, моралног и културног стрмоглављења?

-Трпимо терор најнижег колективног духовног стања из којег има излаза. Имали смо га и током Првог српског устанка. Треба да поново дефинишемо моралне норме. Опоравићемо се враћањем достојанства породичног живота, а мораће прво да крене културни опоравак. Морамо престати са оваквим “фармама” и узалудним забавама које деградирају човека и његове потенцијале. А то ћемо моћи кад препознамо подваљивачке намере пројеката који нам долазе са стране.

Који су то страни пројекти?

-Видите, у Србији тренутно има око 1.000 пројеката који се баве ненасиљем. И ту лежи та опасна замена теза која сугерише да смо насилан народ, а нисмо. Ови пројекти бавећи се ненасиљем сугеришу да га у нашем човеку има на претек. Аутори таквих пројеката бавећи се ненасиљем у нашем човеку, намерно занемарују да у њему постоји и доброта. А доброта је својственија човековој природи. То је смишљена перфидна замена теза којом се жели оправдати геноцидност која нам се намеће. Хиљаду пројеката о ненасиљу су, у ствари, бачена удица.

Како се од тих опасних подвала одбранити?

-Морамо прво да престанемо да се бавимо оним што и није својствено нашој природи. Бавећи се добрим у човеку помоћи ћемо појединцу да из себе извуче оно најбоље, да развије своје потенцијале, а да при том развије и вештине преживљавања, развије однос према другим људима. Јако је важно сазнање - кад волимо себе, волимо и друге.

Зашто смо упали замку деградација?

-Због наметнутог оквира који смо прихватили. Велика понуда је свега и свачега, а са друге стране наше традиционалне вредности су разваљене. Због одсуства чврсто организованости друштва и породице, од нас се стално траже неке реформе школства, судства. А то раде да би људи имали мање поверења у државне системе. А кад немате поверења у државу, исто је што и немати поверења у оца. А отац је симбол ауторитета који помаже својој деци да се оријентишу према другом човеку. Ако мајка даје топлину и сигурност, отац је представник спољњег света.

Шта нам се све сервира?

-Наметнули су нам плурализам свега и свачега. У исту раван стављени су магија, враџбина са званичним системима лечења. Буквално, имамо двојно школство, судство, здравство.

Инсистирате на породици, а она је у фази распадања?

-Не излази ми из главе цртеж кошнице једне девојчице. Објаснила ми је да њена породица функционише баш тако. “Ми по цео дан зујимо само се увече у њој нађемо”, објаснила је. И ово дете је приметило да имамо разбијен ритам живљења у коме нема разговора, отуда нема ни могућности да једно друго разумемо у породици. Данас имамо парадоксалну ситуацију, имамо технолошки развој, а на другој страни скоро колективну депресију.

Притисло нас је и море насиља.

-Годинама нисмо градили здрав систем вредности, нисмо помагали човеку да одреди шта је то достојанствени живот. Са друге стране, нудили смо му преко медија насиље, агресију и брз живот. Те поруке са ТВ су неприродне и ремете људски природни ритам. И човек је постао жртва превисоког адреналина, жртва узбуђења. Инсистирајући на императиву победе над другима, наш човек је упао у непрестано стање стреса. Смањио му се праг толеранције, постао је нервозан, отуда толико суровости и агресивности.

Развијамо ли агресивни модел још од раног детињства?

-Мој унук који има три године дошао је из обданишта и почео да удара баку и мајку. Дошао је до мене и рекао: “Ја сам велики ратник”. Затим се зауставио, мало поћутао и питао ме: “Шта си ти, деда?” Одговорио сам да ја сам лепи деда. Остао је збуњен, јер у његовом систему вредности који се изграђује у вртићу “лепи деда” се не уклапа у “моћан, јак, свемоћан”. Сами закључите шта се догађа и у нашим васпитним установама.

На крају, где смо и куда идемо?

-Морамо сачувати децу, породицу, културу и веру. Вратити достојанство животу који се није превише ценио. Шта човек прво тражи од Господа “Дај, Боже, мира души мојој”. Иако немамо рат, имамо насиље у сваком другом облику, преко медијских концепција, нелојалних конкуренција, суровог такмичења. Потребна нам је вера која оплемењује и шири љубав. Помагала је човеку да преживи у најсуровијим временима.

Извор:www.vesti-online.com