Поздрављајући, на првом месту, изузетно велики, ако не и епохални, значај Прве конференције српских националних организација, вредно је напоменути раније покушаје нечега сличног, притом констатујући тужну и подједнако трагичну чињеницу да корпус српских патриотских иницијатива још увек нема добро развијене конкретне облике међусобне сарадње и стално координационо тело, упркос свим огромним историјским изазовима у којима се Српство нашло у последњих 20 година и још увек се налази.

Наиме, 17. марта 2007. године, поводом трогодишњице од шиптарског погрома Срба са Косова и Метохије, у великој сали Дома синдиката у Београду, у организацији Српског сабора Двери, уприличен је Први сабор српских невладиних организација из Србије, региона и расејања под називом ВРЕМЕ ЈЕ ЗА КОНТРАНАПАД. Уз присуство и обраћање неколико десетина у том часу водећих патриотских организација, говорило се на тему одбране Косова и Метохије у саставу Србије и ширих унутарсрпских повезивања која би требало да дођу на прво место националне спољне политике, далеко пре било каквих других интегративних процеса. Из овог Сабора изнедрила се идеја Српске мреже, чији је Српски сабор Двери оснивач и координатор, са циљем да се ови расути национални организациони потенцијали саберу у једну мрежу, која би се у потребном тренутку могла преобразити у све оно што је српском народу данас потребно: у хуманитарно-социјалну, духовно-мисионарску, медијско-информативну, културно-просветну, или економско-пословну мрежу.

За ових неколико година постојања Српске мреже учињено је доста да се разбијени српски национални НВО корпус међусобно најпре упозна, а потом и повеже, размени искуства, договара око најважнијих националних тема и спроведе велики број заједничких акција. Показали смо, дакле, да морамо и можемо да радимо заједно и постижемо много веће резултате него што то тренутно чини свака од наших организација појединачно. Све ово посебно добија на вредности када се узму у обзир све наше националне поделе и неслоге, као и вишедеценијско систематско цепање Српства на локализме. Српска мрежа не само да је издржала тест историјског оптерећења него се на делу показала као готово једина свежа и оргинална национална идеја гледано неколико последњих деценија уназад. На горенаведеном списку потенцијала Српске мреже није се нашао још један веома важан правац у коме би се наше умрежавање могло одвијати, а за који итекако има потребе. У досадашњем историјату Српске мреже имало је више и таквих заједничких активности, али се са овом Првом конференцијом српских националних организација отвара прави простор и начин за координирано деловање. У питању је Српска политичка мрежа, као нека врста политичког крила Српске мреже, које би се бавило кључним темама српске националне политике, ван дневне политике фокусирано на статус српског народа у Српским земљама на Балкану и у Расејању данас, кроз заштиту српског националног идентитета и националних интереса у целини.

Српски народ данас

Племе моје сном мртвијем спава – била би сасвим одговарајућа песничка дефиниција актуелног духовног и националног стања српског народа. Са једне стране, огроман историјски умор који се рефлектује у свим животним сферама: од духовности и морала, преко демографије и културе, до економије и државотворности, а са друге стране неспособност интелектуалне и политичке елите за било какву националну визију и програм. Једина константа последњих више од пола века јесте дезинтеграција српског народа, и то по свим шавовима језичких, културних, црквених и етничких територија, као и одсуство националног плана и стратегије.

Растурање српског националног идентитета у његовим елементарним категоријама вере, језика, писма, историје, културе и државности не престаје и можемо рећи да живимо једно време новог титоизма као духа времена који је препознатљив управо по обрачуну са српским националним идентитетом. У брозовској парадигми, која се поново враћа на велика врата на Балкан, треба сломити српски народ, окупирати његову елиту и националне институције и његове идентитетске територије поделити између суседних нација и држава, међу којима је неколико потпуно непостојећих у суштинском смислу, пошто немају другог идентитета изузев конвертитског. Посебну студију, без које се не може разумети историја Балкана, требало би посветити стварању одређеног броја новобалканских нација на одрицању од српског националног идентитета, односно на тој необичној чињеници да се нови идентитет гради искључиво на рату против старог, српског националног идентитета из кога се потиче и који је напуштен милом или силом у протеклих неколико векова, а посебно у последњих 100 година.

Тек уз помоћ познавања инспиратора, реализатора и резултата свих научних, културних, духовних и политичких експеримената урађених у овој лабораторији нових идентитета, можемо разумети актуелни балкански моменат, из чега тек може уследити предвиђање будућности овог политички увек трусног региона.

Регион данас

Регион у коме Срби живе најтачније би се данас могао дефинисати као амерички протекторат који тежи ка учлањењу у Европску Унију. Узимајући у обзир сада већ опште познату чињеницу да, са једне стране, Америка и Европска Унија постепено губе геополитичке позиције и имају све мање снаге да задрже пресудан утицај на регион, потребно је уочити да, са друге стране, расту амбиције одређених старих балканских завојевача, као што су Ватикан и Турска, или младих нација и држава у успону, као што је шиптарска или хрватска. Постаје видљиво да регион чека прерасподела геополитичког утицаја страних фактора и преоријентација домаћих елита ка новим центрима моћи, међу које свакако треба рачунати и Руску федерацију која се такође, посебно на привредном плану, увелико вратила на Балкан. У свему томе лако се може поставити питање одрживости новијих државоликих творевина какве су бивше југословенске републике и покрајине као што су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија или Косово.

Питање свих питања јесте, дакле, да ли ће наш регион остати под америчким протекторатом, постати Европска, Ватиканска, Шиптарска, Хрватска, Турска или Руска Унија, или ће бити подељен на неколико сфера утицаја између ових великих сила и њихових нових/старих сателитских држава на Балкану? У овом колоплету интереса кретаће се и решавање судбине српског народа, а свакако ћете приметити да у овом часу, упркос тужно-смешним покушајима државе Србије да се представи као лидер у региону, у свим овим геополитичким комбинацијама нигде нема спомена Срба и српских националних интереса.

Шта год да буде будућност региона, она ће изнова бити исписивана на живом ткиву српског народа широм Балкана, и на српским вековним етничким територијама.

Српске земље и Срби у региону данас

Ред би био да анализу статуса српског народа и државе на Балкану почнемо од прве српске државе после 1918 – Републике Српске Крајине. Ове године обележавамо 15 година од Олује, највећег етничког чишћења у савременој Европи после Другог светског рата, када је неколико стотина хиљада Срба у срцу Европе протерано са својих кућних огњишта, а да се у њих до дана данашњег није вратило. Срби у Независној држави Хрватској и даље су грађани другог реда, а повратак, враћање станарских права и запослење су људска права која су им онемогућена на систематски начин од стране хрватске државе. Историјско памћење и политичко подсећање на постојање РСК до само пре 15 година, када је угушена здруженим злочиначким дејствима хрватске војске, а уз логистичку помоћ НАТО пакта, готово да је избледело и престало. Скупштина и Влада РСК у изгнанству није призната ни у Београду, а камоли да је помен РСК присутан у међународној јавности и политичким институцијама светске заједнице. Хрватској геноцидној држави мора се признати успешно обављен посао за који није била до краја способна чак ни првобитна НДХ која је имала потпуно одрешене руке од стране Хитлеровог новог европског поретка у коме није било места за Србе. Поставља се онда питање у каквом новом европском и светском поретку живимо, кад је у њему било могуће оно што није било могуће у Хитлерово доба, и да ли то значи да у овом поретку за Србе има још мање места?

Посебно је и најдраматичније питање шта у том контексту већ 20 година ради Бивша југословенска република Србија, која је у потпуности заборавила да без превенције геноцида кроз сећање на страдања у Јадовну, Јасеновцу, НДХ у целини, па све до Олује, нема опстанка српском народу? И шта је та иста БЈР Србија у последњих 15 година урадила да се пред светом и у Независној држави Хрватској постави питање Републике Српске Крајине и до 1991. године српског конститутивног народа у БЈР Хрватској?

Република Српска, друга српска држава после 1918. године, успела је оно што РСК није успела – да преживи и претраје. Постојање РС гарантује Дејтонски споразум и она је ове године постала пунолетна, што представља највећу српску историјску победу у последњих 20 година, као и доказ да је могуће очувати српске државотворне капацитете и у најтежим историјским околностима, када су нам све велике светске силе биле ненаклоњене и када смо били изложени санкцијама, бомбардовању и отвореној помоћи свим другим странама у ратном сукобу на територији бивше Југославије. Међутим, данас се Република Српска налази пред сталним оптужбама да је геноцидна творевина и плановима да је треба укинути, а Србе утопити у вешташки унитарну БиХ.
На другој страни, Срби у Федерацији, дакле, у другом ентитету БиХ, као и на нивоу заједничке државе, трпе дискриминацију која је посебно изражена у немогућности повратка Срба у Федерацију, као и неравноправности сва три конститутивна народа приликом запошљавања у државној управи и на највишим државним функцијама.

Српски народ у Црној Гори живи у својеврсном апартхејду: негира му се елементарно национално постојање и укида језик, писмо, историја, култура и обичаји, а СПЦ се и даље прогони и уместо ње намеће полицијска секта самозванаца који носе назив Црногорска православна црква. Грађанска права за Србе у Црној Гори готово да су потпуно суспендована: Србину је немогуће да се запосли у државној управи, ограничени су сви други економски, медијски, културни и политички токови, а на делу су и други облици неравноправности грађана који чине најмање трећину становништва Црне Горе. Најизразитији пример овог насртања на српски национални идентитет у Црној Гори представља укидање српског језика и увођење црногорског као службеног језика, иако се на последњем попису становништва 63 процента грађана Црне Горе изјаснило да говори српским језиком.

Статус Срба и СПЦ у Бившој југословенској републици Македонији сличан је црногорском случају, јер су обе ове новоформиране државолике творевине, настале по авнојевским границама које је исцртала терористичка организација тога времена - КПЈ, заправо продукти истог титоистичког модела производње нових нација и република. Иако Македонци, такође у одређеном проценту пореклом Срби, и исте вере, као и БЈР Македонија, која почива на српским црквиштима, гробљима и историјским споменицима, немају нити један разлог да са Србима немају најбоље могуће односе.

Коначно, треба поменути и тихо гашење присуства некада бројних српских националних заједница у Албанији, Бугарској и Мађарској, о којима нико не брине и које постепено губе национални идентитет и утапају се у земље домаћине.

Као посебан случај треба истаћи једну земљу из Европске Уније – Словенију, у којој је статус српске националне мањине такође нерешен, а људска, грађанска и национална права угрожена. Као најорганизованија српска национална заједница у окружењу истиче се српска заједница у Румунији, тако да њихов пример културно-просветне аутономије треба проучити, мада новији процеси говоре да је такође доведена у питање будућност тамошњих генерација и њиховог останка у српском националном идентитету.

Србија данас

Србија, након 20 година историјских пораза, наставља да понире у даљу пропаст великим корацима. Само у последњих годину дана у Србији су се одиграли следећи опасни политички процеси: нови статут Војводине, заокруживање шиптарске државности на територији Србије на Косову и Метохији под патронатом ЕУ и НАТО, медијска парада хомосексуализма, скупштинска резолуција о Сребреници, Истанбулска декларација, регионализација Србије, избори за мањинске националне савете, продаја Телекома, Закон о електронској комуникацији… Када се погледа брзина и ширина ових друштвених процеса, у којима се огледају размере и политичке и државне и економске и безбедносне пропасти, долази се до само наизглед парадоксалног закључка да Срби у Србији више нису државотворан народ, да све више подсећају на националну мањину и да у властитој држави тек треба да се изборимо за сопствена национална права и интересе. Јер, по ономе што сада имају и што ће тек имати националне мањине у Србији кроз регионализацију и функционисање националних савета, Србима би било боље да постану национална мањина и почну да користе све културно-просветне, медијске, политичке и друге законске могућности за неговање сопственог идентитета - које у овом часу немају у држави Србији, која је само на уставном папиру држава српског народа, док је у пракси грађанија којом све више влада диктатура мањина: од верских, преко сексуалних до националних.

Српска унија - 2. део