„Пастирски рок“, како је музику „Бијелог дугмета“ крстио Дражен Врдољак, чинили су упорни покушаји да се у систему у коме су настајали 70-тих што боље заплива, а сналажљивост и мајсторство да лепо упакован производ добро и прода рођеног лидера групе, какав је без сумње Горан Бреговић, довели су до њеног великог успеха.

О тој вештини уклапања, говори и учешће читаве групе на радној акцији „Козара 76“, са које су се вратили окићени ударничким значкама, јер требало је некако доказати оданост и одбити од себе критике о прозападној оријентацији.

Зато је, у то време, од било какве музичке награде, била значајнија плакета коју је на Деветом конгресу Савеза социјалистичке омладине Босне и Херцеговине Бреговић примио у име групе. Чак је и избацивање из Савеза комуниста Југославије, због нередовног присуства састанцима, дошло некако у право време, када је идеја комунизма била на заласку, па ни чланство у Партији више није могло донети користи које је до тада доносило.

Уз неке изузетке и утицаје за које су заслужни повремени чланови групе, попут Милића Вукашиновића, који их је за тренутак одвојио од комерцијалног тренда, Бреговић је све држао у својим рукама. Зато је тешко Бијело дугме назвати групом, јер је то био Бреговић и музичари- најамници који су се смењивали по потреби, док су се уклапали у његову изврсну представу о шоу бизнису коме и данас врло самоуверено припада. И то је у реду, док год се то не назива музиком због које се вреди сећати времена које је за нама.

Начинивши од себе бренд, Бреговић је остао доследан фолклору чије је допадљиво шаренило увек умео добро да уновчи. То му се такође не може оспорити, као ни умеће да све добро упаковано одлично прода. Отуда је у ту сврху, на омоту албума „Бијело дугме“ репродукција слике „Косовка девојка“ Уроша Предића, иако је музика покретала онај бљутави талас југословенства. Тако ће албум „Пљуни и запјевај моја Југославијо“ заувек „красити“ песма „Падај сило и неправдо“ коју пева партизан и народни херој Светозар Вукмановић Темпо! О њему су писали други, нема потребе да га се присећамо, јер то по добру не можемо чинити.

Без намере да заличи на естетску надобудност или атак на нечији укус, ово је покушај да се ипак бар на трен, у забораву правих а радом присећању свих такозваних вредности, направи мало реда.

ЗАШТО НИСМО СЛУШАЛИ БИЈЕЛО ДУГМЕ

Јер је наишао Нови талас.

Можда Бијело дугме нисмо слушали јер се у то време, кад је Бреговић снимао „Милиција тренира строгоћу“, већ увелико слушао, по многима, најбољи рок албум свих времена „Одбрана и последњи дани“ групе Идоли, „Филигрански плочници“ Азре, легендарни „Пакет аранжман“ и многи други.

Или зато што је ипак било лако препознати искрене тражитеље и у овој уметности која по себи није имала већег смисла осим да нас доведе до неког већег смисла. Нови талас је значајан јер је безрезервно подржао трагалаштво младих и навео их да се у много што-шта упусте „без задршке“, иако је доста њих ту решеност да истраже до краја платило главом. Њихове песме и данас се слушају на журкама оних који су се тек родили када је та музика настајала.

Онај ко је икада био истински запљуснут његовим смислом, духом и атмосфером којима је заједнички био бунт без компромиса, када је то био једини начин да у једном тоталитарном режиму будеш личност, веровао је у искреност тог трагања за дубљим смислом који није налазио у комерцијалној музичкој понуди Бијелог дугмета.

БРЕГОВИЋ-МАЈСТОР ЗАНАТА

Ипак, феномен Горана Бреговића је неоспоран. За њим су остале многе песме које су постали музички традиционали. При том не мислим на Бијело дугме, већ управо на њега који је добро знао да направи хит, и који то и данас савршено ради, користећи богатсво етно музике. Без обзира волели или или не Бијело дугме, морамо признати да је Бреговић промовисао балкански етно у свету, и да ћемо атмосферу многих домаћих филмова памтити и по његовој музици. Такође, задивљијући је осећај којим је обрадио или потпуно новим начинио народне мелодије и стихове, и поново их вратио народу из кога су потекле.

БИЈЕЛО ДУГМЕ – ДАНАС

Пастирски рок, како су некада звали музику Бијелог дугмета, био је покушај да се дефинише музички израз у време када се још није назирао настанак турбо-фолка. Али ако сада упоредимо песму као што је рецимо „Липе цвату“ са неком из миљеа турбо фолк музике, нећемо моћи да направимо неку битну разлику.

Истовремено, они који се са гађењем одричу такве музике, са великим одушљењем праве промоцију Бијелом дугмету, истичићу га као културни догађај. И док концерти Бреговића заиста то јесу, концерт Бијелог дугмета није ништа више културни феномен од концерта било ког турбо-фолк певача.

Иза свега се поново појављује иста идеолошка матрица у медијима који су, величајући југословенство Дугмета, меко, сентиметнално и труло, са истим интезитетом склони да ниподаштавају све што је српско.

Ипак, некритички однос према једном делу прошлости, у свему па и у музици, лако им је дао оправдање да је концерт на Хиподрому нешто за шта вреди одвојити толико медијског простора. Нико није поменуо значај празника на који се концерт одржава, намерно или не, јер Видовдан је за те исте медије већ одавно постао стидљиви остатак нечега локалног што треба сакрити од света коме хрлимо.

ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

„Одбрана и последњи дани“ је албум групе Идоли, проглашен за најбољи домаћи рок албум свих времена. У њему је наговештена, у мери у којој је 80-тих то смело да се ради, потреба за идентитетом који је био православни и српски. Тај израз је истовремено савршено уклопљен у форму поткултурног модела рок музике и тиме препознат од младих људи који су трагали за истим, искрено и без остатка.

Било је и оних коју су ту музику слушали јер је било у тренду, који у њој нису налазили дубљи смисао. Они данас могу без проблема стајати у гужви на Хиподрому враћајући се у прошлост са југоносталгичарском сентименталношћу. Баш због уметности коју су за собом оставили новоталасни бендови стварајући у исто време када и Бијело дугме, Брега и екипа не заслужују пажњу која им је дата.

Они пак који никад нису калкулисали ни у музици као ни у животу, који су свирали музику коју су живели, као и они који су на њиховим концертима ту искреност знали и сами да препознају, они данас подижу Ђурђеве ступове. Концертима и албумима, као што је албум „Изнад истока и запада“, на коме су музику на стихове Владике Николаја компоновали неки од музичких група тог периода, као што су Партибрејкерси, али и они млађи који су на музици Новог талас градили свој укус, попут Дарквуд даба, 357 и других, показују да трагање за смислом и истином и даље траје на овај или онај начин, у овим или оним годинама, све док боготражитељ у њима ослушкује Његов призив.

Зато заглушујућа „бука ни око чега“ и реклама Кока-коле приде, можда зна да „погоди жицу“, али никада не погађа циљ. Зато је Бијело дугме увек више било бренд него бенд.