Наши су народни у Албанији после 74 године потпуне излолације , неким чудом опстали, уче матерњи језик, српску духовност и историју

Васкрсли из пепела и мрака !!

Отац Радомир погледом брижног духовника у исто време и служи и упућује оне жедне вере. У новоизграђеној цркви, на Духове, раме уз раме , православци, муслимани и католици. Моле се једном Богу. Призор за наук. Мука људе сједини под једну капу! Ова им је најмилија !

Све су им били одузели!И српско име. И презиме. Порекло. Корене. Историју. Језик…и веру. Сасекли у корену Србима у Албанији оно што наука, историја, данас зову националним бићем. Оставили су им пре 74 године само голе животе. Време страшног мрака, мука, политичке острашћености режима који су се смењивали, патолошке мржње за све што није било албанско. Срби и Црногорци у скадарској области, где их је сада око 20 хиљада, ходали су адом прохујалих деценија. У њиховим погледима још је пристутан, страхом. Као да је злогласна Енвер-хоџина сенка, ту негде. Препуштени су били једино Богу. Заборављени од својих сународника у матици, тадашњој великој Југославији. И, неким чудом опстали.

Скадар у свереној Албанији простире се дуж једног од најбајковитијх језера у Европи, које га је је са три стране опасало. Древни бели Скадар на Бојани, којег изградише у 14. веку Мрњавчевићи, доминира околином „Широ пољем”тако и сада зову Албанци непрегледну зелену долину накићену смарагдним рекама- Дримом, Киром и Бојаном. Само Срби знају право значење назива. Топоними насеобина, места, села, река,долина, све је српског имена и корена- Копљик, Каменица, Љеша, Пусто поље, Камени брег….У подножју, са десне стране стонога града Мрњавчецића, сада невешто дограђеног и претвореног у велики „ албански”- град- музеј виори застава црвена са црним орлом. У данашњем Скадару са преко 40 хиљада становника, живи око 2о хиљада наших сународника. Читајте, Срба, Црногораца, али на наше изненађење и муслимана, који се све чешће везују за српске корене. Они који су истргнути од 1934. године из свих нормалних цивилизацијских токова, сада су пресрећни. И њихова деца. До јуче нису смела ни себи да признају да су Православци. Сада сричу прва слова, уче речи, граматику, српске песме и поете. Враћају се исконској духовности. А, корени су у њима самима!!

Обећано испуњавамо. Дођосмо у посету нашим домаћинима- Удружењу Срба и Црногораца у Албанији„ Розафа” на чијем је челу адвокат и инжењер Павле- Јакоја- Брајовић. Човек , који је успео скоро немогуће. Од када су Србима пре скоро 8 деценија затворили све школе, установе , институције, корак, по корак враћа ускрећено. Наравно, све то уз помоћ матице, Министарстава за дијаспору, али и СПЦ на челу са црногорско-приморском митрополијом.

„Зидају Скадар”

После четири дана боравка, сусрета са полазницима мини- школе српског језика, свих генерација и њиховог лучоноше Светозара Ћираковића, професора српског језика и књижевности из Никшића, наших људи са којима смо сатима раазгорарали , са запрепашћењем смо схватили да се одједном лавина почела да обрушава низ високу планину. Бисмо затечени свим оним што доживесмо, видесмо, спознадосмо, научисмо. Испрелпетала се столећа, легенде, историја српска, она прастара,коју мало људи зна, па средњовековна, време Балканских ратова, Првог, Другог светског,савремене историје и данашњице. Схватисмо- стигли смо у пра-колевку српког рода. Дошли смо -на сам извор. Сада се овом темом озбиљно баве албански академици. Једни истражујући историју и аргументовано бране тезу по којој су Срби на овим просторима од памативека. До оних других, који пишу „ нову ”албанску историју, бришући сва туђа постојања. Срби се више ту не питају!
Од проф. Ћираковића добисмо на папиру епску песму „ Зидање Скадра”. То већ сва деца знају наизуст. Он.је за кратко време од 1.марта ове године, када је почела настава добио легендарно име – Учо.

–Сада сам прави Скадранин. Сваке седмице путујем, долазим неизиставно, а фонд подразумева три дана, и то са три групе, јер нећете веровати, на наставу сем наших голупчића дођу и најстарији. Радим са децом узраста од 8 до 12 година, затим сасредњошколцима, и оним страријим. Дође страрина од 65 лета, вели :„ хоћу да ме научиш језик мог оца и ђедова”. Срце ми је пуно. Овде су и муслиманска деца и њихови родитељи. Сви би да што пре савладају , да знају да разујему ,читају. Има деце која ни реч српског нису знала. Укључио се проф. физике из Скадра Зоран Ајковић, који им преводи са српског на албански. За сада има више од 150 полазника. Понекад их је толико, да у учионицу морамо да уносимо све столице Удружења- казује нам кршни Црногорац одлучног погледа.

Легендарни Учо

Ћираковић и сам преживљавау голготу . Један је од 26 професора никшићке Гимназије који су се супроставили актуелној власти у Подгорици, демонстративно негирајући постојање „црногорског” језика. Због тога је остао без посла у отаџбини, а његова тужба сада је пред Међународним судом за људска права у Стразбруру, који ће „случај ”професора и разрешити.

–Свако зло, има своје добро. И овде радим исто. Учим децу писмености. Само што у Скадру, сем класичног педагошког, има много већи значај, смисао . Непроцењиву. Можда и епохалну. Видите, из пепела су изникли, попут феникса,сами. Нико им није помогао, чак су у одлукама били храбри, јер такав захтев може да има кобне последице. Али храбре, срећа прати. Долазе деца по киши, снегу, сад, по жеги и из далеких села. Жељни знања.

Упознајемо се са Емилом Лекићем. Седи у десној клупи до зида. Има 12 година. Ту је и годину млађи Денис Мусић. Казујемо му да носи славно презиме сестрића цара Лазара. Одговара да зна , ђедо му је о томе приповедао. Падесетогодишњи Бојан Брајовић и Недељко Ајковић…Јован Томашевић, , Енис Пиранић, и Ани Брахими.Сви они имају 14 година. Анабела Мусић је најмлађа, Има осам година. Несигурно изговара речи, али када смо је питали шта највише воли, без размишљања је рекла :„Десанку Максимовић. Како су лепе њене песме.„ И Змаја.Јован вели да је лепо када им учо чита и објашњава Ракића, Његоша, Шантића, Јакшића.

У вечерњим сатима, после наставе у клуб Удружења дође и тредедестогодишњи економиста Бледар Башановић. До јуче исламизовани Србин. Однедавно се вратио вери дедовској и од кршетња је Марко. Марко је студурао у Нишу и везан је за Сбију. Памти време кадасу само могли о томе да сањају.

Не поновило се !

Павле Брајовић угледни је интелектуалацу Албанији, изнад свега, борац за свој народ. Напомиње да само тражи она права за Србе и Црногорце која им по свим законима о националним мањинама припадају.

– Имама троје деце. Суприга је католкиња. У кући живимо сложно отац и мајка, мој брат Божо, професор физике, његова деца ,Ивана и Игор, снајка. Свако на свом спрату, али ту је брат и отац, кад затреба.

У лепом , складном модерном дому Брајовића дочека нас старина Данило који гази осму деценију и његова Јана, од Поповића је. Обоје из Враке, надалеко познатог српског села, које је кроз вековну историју било верски стожер.

– То је место где су се за празник Св. Торијице окупљали сви православци из околине. Тако је то било до 1934. И онда нам затворише цркву. Сад је руина. Али, вазникла је нова, већа. Само да још добијемо нашег свештеника који ће овде живети- казује бака Јана. У наручју држи најмалађег унука Игора, од 20 колико их имају.

Деда Данило је старог кова, комуниста, који је радио на пољопровредном газдинству. Пензију зарадио у пољу, као тракториста.

– Имао сам 9 година када су ми оца убили. Остао сам нејак са мајком, али те живот не пита, кад те шамара, јеси ли јак, или ниси. Вукао сам терет ко матор човек. Млад сам формирао породицу и зарекао сам се да ћу све дати да моји синови и ћери буду школовиан људии. Скоро сви имају макар по једну факлутетску диплому. Нека буду честити, учени и часни.То је у животу најпрече. И да никад никога не мрзе.Видите, овде лепо живимо са муслиманима. Ни једног нећете наћи који вам неће рећи да зна да је његов предак био Србин. Ми се слажемо као браћа. Тако сами децу учио. А, била су пасја времена. Када је Албанцу био дражи пас од нас. Када сам стрепео за фамилију, за браћу, сестре. Нисмо смели ни радио на српском да слушамо. Нисмо могли из земље никуд ! Не поновило се!

Најлепше су српске песме

Тређе јутро добродошлицу нам пожели Гано Мучић. Муслиман, има троје стасале деце и унучад. Плавок вискок, витак човек густе проседе косе.

– Знам шта мислите! Сви кажу да личим на Немањиће. Са овим обрвама и српским ликом. Пореклом сам сигурмо Србин. Отуда моје срце заигра кад чујем српску песму. Најлепше су на свету.- запева … Де си душо, де си рано… Обрзо дође и Расим З, па Ибрахим Т, па Симо Ајковић, председник Удружења Свети Јован Владимир.Објашњава да су династија Бодин, краљеви српски Јован Владимир, Владислав, држали у 9. веку територију данашње Албаније, и да у Елбасану- у средњој Албанији, постоји православни храм Бодинових- св, Јован Владимир. Крећемо према Скадарској тврђави. У центру града сусрећемо бициклисте, мотиристе, старце на коњу, коњским запрегама, на магарцу, али има и луксузних аутомобила. Нема семафора, нити пешачког прелаза. Ни саобраћајних ознака.Тек по који полицајац. Неким чудом, нема ни удеса! Смењивало се сунце и ветровити налети са кишом., који су свуда ширили мирис Скадарског језера.

Пењемо се старим каменим путем. Ходамо стазама далеке историје. И схватамо, што се више приближавамо срцу српског града, којим су пет векова управљали српски деспоти и краљеви да смо стигли на наше врело. Одатле воде све остеле српске бујице, потоци и реке- сеобе ратом изазване, миграције, збегови. Реке без краја у стотине прваца. Павле и Марко објашњавају на којем месту је у прохујалим вековима највише Срба и Црногораца страдало бранеићи град. Уједном боју чак 20 хиљада ратника. Показују огромне камене кугле, којима су Турци гађали и рушили, до тада ,неосвојиву тврђву. На 20 метара од Велике капије налази се место, где је према песми и предању зазидана у темље Гојовића млада. Ту легенду су сада преузели Албанци у покушају да фалсификују историју, па су све српске великане, краљеве или преузели, дајући им албанско порекло, или их избрисали. Њихова историја каже да су три брата Албанца овде градила град, а на том месту је зазидана млада Албанка. Чак се пре неколико годима један њихов вајар потрудио да то у музеју дочара.

Црква као сведочанство

Све пада у воду, јер се на врху страрог града од белог камена налази црква, и већ на први поглед се види да је православна. Покушали су пре три века српску светињу да претворе у џамију па су минарет изидали поред олтара. Сада је зуб времена срушио минарет од цигала, па подсећа на звоник.Гледамо темеље порушених оружана, коњушница, а огормна камена зграда, казује Павле, са леве стрене до јужног зида, била је војно седиште Мрњавчевића. Кустос, у музеју прича о историји, али не српској, него истој, али албанској. Показује нам витешке оклопе, стеле, секире, сечива, мачеве, заставе, новац. Видесмо и новац Бодина и Мрњавченића, Балшића. Обишли смо троспратни музеј од белог камена слушајући младог човека који монотоним гласом понајвише убеђује себе у „историју”. И испод белог Скадар-града пукао поглед на три реке- Дрим, Кир и Бојану, које нежно опасују и чувају тврђаву.

Дође и за све Србе Албанији, Скадру, велики дан- Св. Тројице, или Духови. Престала је и киша. У порти новоизграђене цркве посвећене овом празнику, помало несигурно, окупља се народ српски. Обичаје давно заборавили. Велику улогу на себе је преузео протојереј Радомир Никчевић, из седишта црногорско-проморске мотрополије, који подбудним оком митрополита Амфилохија Радовића, несебично помаже , учи их вери, молитви, значају кршетња… долази и служи на велике празнике. Са њим је отац Љубиша, сестринство манастира крај Мораче и млади калуђер Јован. У походе браћи у Скадар стигао је и песник Будимир Дубак …У Враку, старо српско село, дошао је и отправник амбасаде Србије у Тирани господин Југослав Ђорђевић. Отац Радомир погледом брижног духовника у исто време и служи и упућује оне жедне вере. А у новој цркви изграђеној на иницијативу СПЦ, уз подршку Православне албанске цркве 2000. године , раме уз раме , православци, који се тек уче како да се прекрсте са три прста, муслимани који с великим поштовањем стоје и католици. Крсте се шаком. Сви се моле једном Богу. Призор за наук и за неверовати! Мука све добре људе сједини под једну капу! Ова им је најмилија.

Крај нашег бораква крунисан је посетом манастиру који је у средњем веку саградила Јелена Балшић. Налази се на ободу средње Албаније, поред самог Дрима. Пођосмо сви, али пошто је пут био тешко проходан, до краја пута стигосмо нас деветоро потрпани у велики џип Митрополије. Од манастира остао скоро нетакнут спољашњи темељни зид- да пркоси времену, као опомена, или зов из далеке историје. А, Дрим је незадрживо журио да се сретне са Бојаном.

Биљана Живковић

Порука Скадрана

Хвала што не издадосте, и што нам дођосте.Поздравите нашу браћу и сестре у Србији и Београду.Реците им за нас.Да постојимо.Да смо прошли све буре.Можда им то да снаге за садашња искушења.Само слога чуда чини- рече на растанку помало сузних очију Павле Брајовић

Двери српске