Глобализација је светски процес. Она је печат нашег времена, калуп у који се све калупи. Немогуће ју је обујмити и свеобухватно анализирати. Али могуће је спознати њену срж, могуће је знати из каквих је вредности никла и предвидети плодове које ће свету донети.

Тешко је бити хришћанин. Уствари, то је најтеже. Колико је то тешко врло добро знамо ми који волимо да се хришћанима зовемо, а сваки дан посрћемо и падамо у односу на Лик Богочовека Христа у себи. Ако после пада устајемо, добро је.

Али онима који живе литургијски и труде се, те нису хришћани само по имену, њима је све остало лако, и једноставно, и јасно. Њима је јасно и шта је то суштина глобализације и који ће бити њени плодови. Не знају финансијске токове светског капитала, висину пројектоване каматне стопе, ни стопе инфлације у некој земљи, не знају ни какве је услове од ММФ-а та земља добила, али ипак знају какве ће плодове народу те земље донети глобализација. Истински, искрени хришћани то непогрешиво знају.

Иза велике рекламе о свету свих слобода, слободном избору начина живота, слободном протоку људи, идеја, свету без граница и предрасуда, иза свих благодети које глобализација треба да породи, стоји поредак који није ништа ново. Тај поредак се зове капитализам. Глобализација је само капитализам на светском нивоу. Глобализација је капитализам без граница. Безграничан у смислу простора, времена и вредности.

Да би се знала природа капитализма, а тиме и глобализације, није неопходно познавати све могуће и немогуће економске теорије (мада је врло корисно). Довољно је бити сведок а тиме и познавалац друштва које капитализам ствара. То друштво је потрошачко. Потрошачко друштво у своме средишту, наизглед, има „његово величанство“ потрошача. Потрошач је човек сведен на једну димензију – на димензију потрошње. Зашто? Зато што је то тужан човек. Живот му се десио као несрећан случај. Нема снаге да га осмисли неким стремљењем, па и жртвом, нема вере да осети колико је тежиште и смисао овоземаљског живота изван и изнад њега. Тако уморан човек, тужни потрошач коме се десио напорни живот (треба некако издржати те деценије свакодневног живота и његових „бесмислених“ напора), сматра да је срећа у томе да се живот некако „ушушка“ тј. да буде комфоран. Њему је животна срећа изједначена са комфором. Да би му било комфорно мора да задовољи све своје потребе, углавном телесне (а и када нису телесне наизглед, онда су само путокази који опет воде до телесних). Да би задовољио своје потребе мора да троши производе, робе које ће, наравно, купити. И тако кроз сталну и све већу потрошњу производа обавља се промет роба, а то помаже капиталу да се оплоди те да свом власнику-капиталисти донесе профит који се претвара у друштвену моћ, а моћ (као и свака власт) сама по себи има жељу да се неограничено увећава. Зато потрошња не сме да стане!

Тако када потрошачи испуне све своје природне потребе треба им измислити нове – виртуелне, и ето нас у виртуелној реалности. А људи помислили да је то нешто ново, никад виђено пре глобализације. Замислите: виртуелна реалност!!! Сви се чуде и диве, а оно само мађије, уствари шибицарење на највишем научно-технолошком нивоу.

Пустиња посута шљокицама

Дакле, када пређемо са непрегледне масе потрошача који су на дну друштвене лествице, тренутно омађијани виртуелним потребама у виртуелној реалности, доћи ћемо до врха друштвене пирамиде моћи, изграђене на профиту који може да створи само капитал, капитал који се оплођује кроз потрошњу. Тај капитал који се најбоље и најбрже оплођује када је глобални тј. безграничан, зависи од обрта, од продаје роба у које је уложен, роба које су производи намењени куповини потрошача. Зато изгледа да потрошачко друштво (окружење које је створио капитал) постоји ради потрошача. Међутим, цела истина је да оно не може постојати без потрошача, али оно постоји ради капитала, при чему се мисли да је капитал ту средство које служи капиталисти да оствари своју друштвену моћ стицањем профита, да је сачува и увећа. Потпуна и цела истина је да је потрошачко друштво једно тужно и усамљено место, пустиња посута шљокицама. То је друштво у коме царује посвемашње отуђење. Нормално је да су потрошачи отуђени једни од других, од себе, од смисла живота и његове чаролије, када им је цео живот сведен на јурњаву за потрошњом, за задовољењем својих стварних и виртуелних телесних потреба или статусних симбола који им дају привид прихваћености и сигурности у окружењу. Зато су и сведени на једну димензију, јер би свако додатно развијање неке нове димензије у потрошачевом битисању могло да буде субверзивно за његов потрошачки менталитет. Могао би да осети смисао живота и његову чаролију, а онда пуца цео систем. То би био крај капитализма, крај глобализације, крај познатог света.

Ипак, чудно је када исту ту отуђеност уочите и на врху пирамиде моћи која почива на манипулацији потрошачким менталитетом. Природно би било, тј. то је у основи сваке господарске злоупотребе несвесности оних којима господари, да, користећи благодети онога што је добио на штету потрошача, капиталиста (господар са врха пирамиде потрошачког друштва) омогући себи ону чаролију и животну радост која је робовима са дна пирамиде ускраћена. Међутим, то се не дешава. Власник капитала користи капитал да би стекао профит који му повећава друштвену моћ, али он у суштини служи том капиталу, а не капитал њему. У непрекидној јурњави за још профита, још моћи, он се удаљава од суштине свога бића, од смисла живота и његове чаролије. Он постаје роб своје моћи као што је потрошач роб своје потрошње. Зато је потрошачко друштво место општег отуђења и усамљености. У таквом свету живот и његове чари бујају само на маргинама, тамо где сува рука тржишта, потрошње и капитала још није стигла. Међутим, глобализација има задатак да стигне свуда, да окупира и последњи кутак на планети где су људи слободни да бирају начин живота. Њени плодови ће бити страшни на крају.

Хришћани знају да сваки човек у себи носи Икону Божију, али само у оној мери у којој је Личност, тј. непоновљива и конкретна Особа која кроз живот напорном борбом и жртвом да се приближи Богочовеку Христу постиже заједницу са другим човеком, другом Личношћу. Сусрет између два човека, две Личности, је увек конкретан и непоновљив, и они себе потврђују као Личности у мери своје љубави, односа који се између њих успоставља на Слободи. За хришћанина његово је само оно што је у животу дао другоме, а за потрошача „други, то је пакао“, јер је могући конкурент у потрошњи. Хришћанин себе као личност потврђује очима друге личности и ту почиње чаролија живота која је у љубави, а да би било љубави она мора бити искрена и рођена из слободе. Хришћанин зна да је живот пун чаролије, да је он дар од Бога, иако је у њему (ако је аутентичан) мало места за комфор. Потрошач често оствари комфор у животу, онда осећа празнину умртвљености чула ушушканих оствареним потребама, али чаролије нема и никад је неће бити. Господар капитала, опет, читав живот осећа страшну тежину моћи да може одлучивати о судбинама других, да може кад год пожели уништити неког човека или чак народ, па и читаве цивилизације. Али лакоћу с којом се прима и даје искрена љубав он губи оног трена када у руке узме моћ над другим човеком, јер од тог тренутка никада више неће бити сигуран да ли други грли њега или његову моћ.

Ћутња о погубности глобалне потрошње

Свако друштво које по сваку цену жели да укалупи све односе међу људима, да их сведе на уговор, робује „златном телету“ и у својој основи није хришћанско, а по својим плодовима је антихришћанско.

У том смислу потрошачко друштво робује златном телету капитала (који масе потрошача омађијава потрошњом а малобројне господаре јурњавом за профитом) и глобализација је његов последњи тоталитарни стадијум, поход на цео свет и потреба да се све што је спонтано, слободно и нерегулисано уговорним односом, доведе у ред. Ред гробља на коме живе они који још не знају да су већ мртви.

И то је истина о глобализацији, њеној суштини и њеном корену, истина коју сваки хришћанин наслућује у мери у којој није само хришћанин по имену. Али хришћани нису некаква секта „изабраних“, премудрих који имају право да с висине посматрају своје савременике, своје ближње у њиховој омађијаности светом глобалне потрошње. Ми имамо одговорност за своје ближње и немамо право да се гордимо и удаљујемо од њих ни на који начин. Морамо да сведочимо истину коју знамо! Ми смо одговорни за своје ближње, а наши ближњи су Срби на прагу XXI века.

Мало је народа данас који имају толико права да буду „уморни“ као што то имају Срби. После XX века који су једва и физички преживели, Срби су заслужили да се бар мало одморе од великих битака, од одговорности да истину и правду бране од читавог света. Сада, мало нека то раде други народи. С пуним правом Срби могу да очекују да их Историја остави на миру, да одсад неки други јуначки и поносит народ зачикује светску империју и мења глобални поредак. И онда буде ружно, па чак и бљутаво, сваком хришћанину, да међу Србима обзнањује истину о потрошачком друштву и лажи глобализације. Како Србину рећи да пљуне на потрошачки менталитет када не може да достигне ни потрошњу на нивоу основних потреба?

Дакле, иако нам је јасно каква је лаж глобализација, остаје нам да ћутимо о погубности глобалне потрошње.

Није ово први пут да се хришћани налазе у оваквом положају. Слично се дешавало и са почецима комунистичке утопије. И тада су искрени хришћани по духу који су носили комунисти осећали суштину комунистичког зла. Али ближњи њихови били су људи сурово израбљивани од тадашње капиталистичке елите. Њима је комунистичка утопија изгледала као рај на земљи и храбри корак ка успостављању светског друштва социјалне правде и једнакости. И опет је било тешко и неумесно говорити против комуниста ономе ко је грцао под капиталистичким дерикожама. Истинским хришћанима остајало је само да ћуте и чекају да комунисти плодовима покажу природу своје утопије.

Али пре тога десило се нешто врло значајно.

Појавили су се дисиденти међу комунистима. Дисиденти нису они који су одувек били противници система. То су они који су веровали у систем, били његов део, па су се у тренутку суочења са његовом наказношћу одважили да подигну глас против тога и по цену да изгубе све привилегије. Тек глас ових дисидената на најсликовитији начин описао је како изгледа голотиња живота под „црвеним сунцем“. И онда су многи који би били глуви за хришћанску истину поверовали истини бивших комуниста о реалном животу у комунистичкој утопији.

Данас, глобалистичка утопија обећава свима који се на време укључе у тај поредак, изведу брзу и успешну транзицију и прихвате правила игре глобалног тржишта да ће добити право на уживање у делу колача великог потрошачког друштва. Неће бити дискриминације, свима су дате једнаке шансе на добитак, само нека заиграју.

Хришћани знају да је дух глобализације накарадан. Али кога је брига за дух глобализације ако су јој плодови, на материјалном плану, тако издашни и свеобухватни? Сви који буду послушни добиће све што им треба за успешан развој и укључење у глобалне токове! То је срж глобалне пропаганде промотера глобализације.

Наша прича о љубави, личности и слободи као чаролији живота изгледа хришћански наивно и незанимљиво за исцрпљене савременике, поготово у Србији, међу Србима данас.

Али оно што је погрешно у духу, не може бити исправно ни у плоду који ће изнедрити!

О томе како изгледа врх глобалне пирамиде моћи, како се и какве одлуке тамо доносе, и како наказно изгледа светски поредак који је у завршној фази успостављања, најупечатљивије сведоче нови дисиденти глобалне утопије. Они до гола свлаче мотиве и указују на дубоку неправедност поретка кога управо утемељују глобални господари. То ће бити поредак суптилне али ефикасне експлоатације целокупног човечанства од стране малобројних привилегованих господара глобалног тржишта.

И ту долазимо до значаја који за отрежњење од мамурлука глобалне утопије за наше ближње, наше савременике данас, има књига-сведочење ако не првог а оно свакако најважнијег дисидента глобализације – Јозефа Стиглица.

ПРОТИВРЕЧНОСТИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ од Јозефа Стиглица

Књига је написана 2002. године а код нас из штампе је изашла 2003. у оквиру библиотеке „Економија трећег пута“. Аутор Јозеф Стиглиц је добитник Нобелове награде из економије 2001.године. Од 1993. до 1997.године био је члан, а затим и председавајући Већа економских саветника председника САД Била Клинтона. Одатле прелази у Светску банку где постаје главни економиста и виши потпредседник. Сада је професор економије и финансија на Универзитету Колумбија у Њујорку, саветник неколико влада, уредник више часописа, предавач по позиву на низу универзитета у свету. Члан је неколико академија наука.

Што се самог издања „Противречности глобализације“ на српском језику тиче, није безначајно напоменути да је поговор делу писао господин Јоже Менцингер, садашњи ректор Универзитета у Љубљани, а иначе духовни отац и економски идеолог словеначке транзиције која је успела Словенију да сачува од пљачке, социјалних ломова и глобалних грабљиваца, тако да је Словенија данас једна од успешнијих чланица Европске Уније.

Враћајући се на дело Јозефа Стиглица и његову биографију види се да је он 90-их година прошлог века, у време када се процес глобализације убрзано и врло јасно зацарио на целој планети, био у самом средишту, у месту где се доносе најважније одлуке за светску економију. У Вашингтону, као саветник председника једине преостале суперсиле, затим као функционер Светске банке и најзад увек у најтешњој сарадњи са главешинама из ММФ-а, имао је јединствену прилику да посматра како се „месила“ глобализација на крају прошлог века. Зато је његово сведочење толико значајно и има велику тежину.

Своју књигу Стиглиц почиње поглављем под називом „Обећања глобалних институција“, разматрањем онога што је била некадашња намера људи који су утемељили глобалне институције.

Наиме, Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка потичу из Другог светског рата и резултат су Међународне монетарне и финансијске конференције у Бретон Вудсу у америчкој држави Њу Хемпшир, јула 1944. године. Свесни да је тржиште нека врста магијског средишта англосаксонске капиталистичке цивилизације, а сведоци колико је Други светски рат лако могао да се оконча друкчије и да означи крај тој цивилизацији, велики западни мислиоци тог времена решили су да све будуће претње својој цивилизацији превентивно отклоне.

Велика економска криза 1928. године разоткрила је да тржиште није савршени механизам који сам по себи решава све текуће и развојне проблеме западних демократија. Последица његове несавршености је Велика криза 1928. године. Она је имала катастрофалне последице на светску економију која је већ тада имала глобалне карактеристике, тј. велику интернационалну повезаност. Та повезаност је довела до тога да се криза са берзи западних метропола као епидемија рашири целом планетом.

други део…

Двери српске