Године 1944. победници су били свесни да су социјални ломови проузроковани економском кризом из 1928. године довели до јачања и доласка на власт оних политичких снага које су биле дубоко антикапиталистички настројене, било у екстремно десном или екстремно левом смислу. Те снага су породиле Други светски рат и донеле разарања каква свет до тада није памтио. Дакле, мора се предупредити несавршеност тржишта, јер оно је алфа и омега западне демократије. И ту на сцену ступа британски економиста Џон Мејнард Кејнц који ће бити кључна фигура у Бретон Вудсу. Он је понудио једноставно али и данас исправно решење. Тржиште се састоји од понуде и тражње. Оно страда онда када понуда постане превелика а тражња мала. Значи, одсуство агрегатне тражње доводи до распада тржишта и то се кад-тад дешава ако је тржиште препуштено само себи. Међутим, држава и постоји зато да би спречила природну спонтаност која има тежњу да на дуги рок разори све што је створила људска цивилизација. Тако и у економији држава својом интеревенцијом може да спасе тржиште од спонтаног распада. Кејнц је ту интервенцију видео доста једноставно: када услед одсуства довољне агрегатне тражње дође до економског пада, влада одговарајућом политиком мера стимулише агрегатну тражњу. У случајевима када се монетарна политика испостави као неефикасна, влада мора прибећи фискалној политици, било повећањем свог трошења или смањењем пореза. Како овај захват у националној економији може да изведе влада те државе, тако исто то у глобалној економији мора изводити нека наднационална институција. И тако је настао Међународни монетарни фонд (ММФ), чији је првобитни задатак био да спречи појаву неке нове глобалне депресије која би могла да подстакне нови светски рат са несагледивим последицама. ММФ би тај захват изводио вршећи међународни притисак на земље које не дају свој адекватни удео у одржању глобалне тражње, допуштајући својим привредама да иду у рецесију. Тако је ММФ основан са уверењем да је потребна колективна акција на глобалном нивоу да би се одржала економска стабилност, исто као што је Организација уједињених нација (ОУН) основана ради очувања мира и политичке стабилности.

ММФ је јавна установа финансирана од новца пореских обвезника широм света. Ово је битно да се не заборави, јер се у међувремену десила својеврсна узурпација и приватизација ове светске јавне институције од стране финансијске и трговачке елите која је у потпуности изменила првобитну улогу ММФ-а. Сада ММФ комуницира само преко министарстава финансија и централних банака држава чланица, док у њему једино САД имају ефективни вето. То буквално значи да се у ММФ-у доносе економске одлуке које ће имати последице на живот многих милиона људи, а да се при томе ни једног тренутка не може чути и глас оних на које се те одлуке односе. Како су државе чланице заступљене преко министара финансија и гувернера централних банака, људи који су уско везани за финансијске и трговачке олигархије на националном и светском нивоу, то ће они заступати једино и само интерес тих олигархијских заједница. За свој рад они бивају награђени тако што после министарских и гувернерских мандата одлазе на доброплаћене положаје у истим тим финансијским заједницама, чије инетересе, уместо интереса свога народа, су заступали.

Таква узурпација је допринела томе да и у својој идејној поставци ММФ данас заступа економске доктрине сасвим супротне од изворних. ММФ који је настао као последица тржишне неспособности да само решава све своје проблеме и опстане, данас заступа идеолошки острашћено идеју о тржишној супремацији. Последица тога је да ММФ више не предузима мере притиска да државе чланице воде екстензивну економску политику (повећање потрошње, смањење пореза или снижавање каматне стопе) и стимулишу привреду, што последично повећава запосленост и диже животни стандард становништва, већ ММФ обезбеђује фондове само државама које водећи рестриктивну политику омогућавају редовно сервисирање кредита иностраним кредиторима, али себи сужавају простор за економску активност.

Овај заокрет у економској доктрини ММФ-а није се случајно десио. Наиме, 80-их година прошлог века, догодио се чувени Вашингтонски концензус када су у ММФ, Светску банку и Трезор САД поново враћене „мантре“ о слободном тржишту као леку за све економске проблеме света. Теоретски овај концензус био је заснован на идејама Чикашке школе Милтона Фридмана, а политички је имао подршку Реганове администрације и владе Маргарет Тачер, који су већ тада кретали у крсташки поход против комунизма и свих левих и социјалних учења на Западу. Здушно и обилато су били подржани од светског корпорацијског и финансијског капитала.

У структури међународних економских институција дошло је до још једне узурпације. У почетку ММФ и Светска банка су имали строго разграничену улогу. ММФ је бринуо о стабилности глобалне економије, а Светска банка се трудила да пружи финансијску подршку развоју неразвијених земаља света. Међутим, током времена ММФ је узурпирао надлежност над програмом Светске банке. Данас не постоји могућност да земља у развоју добије кредит под повољним условима од Светске банке ако предходно није прошла оверу код ММФ-а. Тако о судбини најсиромашнијих у свету одлучују министри финансија и гувернери централних банака најбогатијих у свету. Колико они имају слуха за потребе сиромашних лако је претпоставити. А да се данас глас сиромашних у Светској банци чује, нема ни теоретске шансе.

Стиглиц се често кроз своју књигу пита, ни сам не схватајући у чему је проблем, да ли је овакво понашање управљача ММФ-а и Светске банке лоша, пљачкашка намера или само глупост. Овакво питање произилази из тога што је ММФ по напуштању Кејнзове доктрине развио један економски рецепт, до глупости једностран и ригидан, који увек изнова сервира као нужност земљама у развоју када код њега конкуришу за финансијску подршку. Стиглиц пише: „Фискална строгост, приватизација и либерализација тржишта представљали су три носећа стуба Вашингтонског концензуса током осамдесетих и деведесетих година 20.века“. То је уједно био и рецепт ММФ-а за пут у „врли нови свет“.

Наступајући са идеолошки острашћене позиције тржишног фундаментализма, економисти ММФ-а су обоготворили тржишне механизме тврдећи да невидљива рука тржишта све сама регулише и омогућава економски напредак који у крајњој инстанци решава и све социјалне проблеме једног друштва. Оваква економска теорија ММФ-а је у пракси довела до тога да се од влада земаља-дужника тражи да што мање интервенишу у социјалној сфери економије, тј. да се не интервенише друкчије сем борећи се увек и једино против инфлације. Владу земље-дужника проблеми као што је незапосленост, привредни раст и слични треба да интересују само као другоразредни, јер ће обарање инфлације, контрола буџетских расхода и рад тржишта све сами решити. ММФ тако захтева фискалну строгост која онемогућава раст тражње и уз ниску инфлацију а високе каматне стопе доводи до рецесије, тј. опадања привредне активности што повећава незапосленост и обара животни стандард народа земље-дужника. Међутим, то штити интересе страних кредитора којима ММФ полаже рачун преко својих представника.

С друге стране, ММФ се увек залаже за брзу приватизацију тврдећи да ће приватно власништво друштвених ресурса омогућити тржишту да што пре делује решавајући све проблеме у којима се конкретна економија налази. Међутим, брза приватизација без успостављања институција конкуренције и регулације привредне делатности доводи до тога да привилеговани појединци или владајући слој (олигарси који су увек у добрим односима са ММФ-ом) успоставе монополске позиције које ће им доносити екстрапрофит у будућности а посредно и огромну друштвену моћ. Често се оваквом приватизацијом (брзом) отварају врата иностраним монополима док цех плаћају домаћи потрошачи које њихова влада не сме и не жели да штити (било какву интервенцију владе ММФ би напао као онемогућавање тржишта да функционише).

Таква приватизација је најпогодније тло за корупцију коју потпомаже и инострани капитал. После овакве приватизације нови власници лакше се одлучују да „очерупају“ средства и ресурсе за производњу него да их употребе као основ за развој нове експанзивне привреде.

Што се тиче либерализације тржишта која се захтева од земаља-дужника ММФ ту тражи да се отклони владино уплитање у функционисање финансијског тржишта, тржишта капитала, као и да се склоне све баријере за трговину. Стиглиц овде потцртава лицемерје западних земаља које у либерализацији тржишта инсистирају да се уклоне баријере у трговини за оне производе и услуге које оне извозе, али не и оне баријере које штите њихове привреде од конкуренције из земаља у развоју. Ту либерализацију тржишта капитала коју од земаља у развоју траже да учине одмах, иако им је тржишна привреда у повоју, земље западне Европе су учиниле тек 70-их година 20. века, после два века интензивног развоја своје тржишне привреде.

После теоретског приказа модела који се у пракси намеће земљама-дужницима Стиглиц креће у опис примера како је ММФ у историји светске економије оставио потврду о свом штетном деловању. Кроз приказ две велике економске кризе којима је ММФ кумовао Стиглиц сликовито приказује катастрофалност ригидног модела: 1997. године у Тајланду започела је економска криза која је опустошила Источну Азију, а 1998. године велика економска криза захватила је Русију и тако показала сву „величанственост“ мера које је ММФ до тада спроводио у овој земљи.

Најзначајнији узрок Источно-азијске кризе је пребрза либерализација тржишта финансија и капитала коју је ММФ захтевао од земаља Источне Азије. Пре ове кризе регион Источне Азије је 40 година бележио изузетан економски раст. Источно-азијско чудо економског раста било је остварено само зато што су се те земље понашале супротно правилима ММФ-а и Вашингтонског консензуса. Владе ових земаља су интервенисале на тржишту кад год је то било потребно да би заштитиле своју привреду. Те владе су финансијско и тржиште капитала либерализовале постепено (а не брзо како жели ММФ). Што се међународне трговине тиче оне су прво унапређивале извоз па тек онда уклањале препреке за увоз. Такође су силну енергију употребљавале у избегавању социјалних раслојавања, као и да би одржале социјалну кохезију која је предуслов климе за инвестиције и раст.

Криза је почела у Јужној Кореји онда када је она под притиском САД ослабила контролу свог финансијског тржишта. Влада је дозволила домаћим предузећима да се задужују у иностранству, чиме су се изложила ћудима међународног тржишта. Било је само питање тренутка када ће се Јужна Кореја наћи у невољи због ускраћивања финансијске помоћи, што се и десило 1997. године.

Други је на удару био Тајланд који је, због исте либерализације свог финансијског тржишта, пао под удар шпекулативног капитала. Шпекуланти са свих крајева света тих дана су се окомили на Тајланд како би уграбили свој део плена.

Источноазијска криза је скинула многе маске „добронамерности“ ММФ-а. Док су владе Јужне Кореје и Тајланда покушавале да интервенцијама на тржишту спасу економију својих земаља, из ММФ-а и Трезора САД долазили су им налози да то не чине. Стиглиц овде, као учесник догађаја, без увијања пише да су тада ММФ и САД отворено радили на остварењу интереса финансијског лобија са Волстрита, и по цену да то сахрани привреде Јужне Кореје и Тајланда.

Затим се криза прелила у друге земље региона и Источно-азијска криза је добила своје име, димензије и последице по светску економију. Стиглиц пише о мерама које је Трезор САД у овој кризи захтевао од земаља региона, а исте те мере је одлучно одбијао у сличним околностима у погледу привреде САД. Голо лицемерје на којем је било и екстрапрофитирања.

У том погледу је занимљива и епизода у вези са предлогом Јапана да се оснује Азијски монетарни фонд, који је дошао у време најжешћег пустошења привреда Источне Азије услед кризе. Ова институција, коју је Јапан био спреман да подржи са 100 милијарди долара, била би истински ватрогасац пожара економске кризе који је захватио Источну Азију. Једноставно нашло би се новца који би у облику повољних кредита зауставио рецесију и оживео привреду угроженог региона. Међутим, ММФ и САД су се жестоко успротивили, из простог разлога што би Азијски монетарни фонд био конкуренција ММФ-у, омогућио би економску независност Азије (поготово ако би се уз Јапан ту придружила и Кина), а САД у тој институцији не би имале право ефективног вета које једино оне имају у ММФ-у. Овај поступак у односу на предлог Јапана је до краја скинуо маску са неоколонијалне природе ММФ-а.

Чудно је, међутим, да Стиглиц и после овако прецизног сведочења о понашању ММФ у Источно-азијској кризи не верује да се ради о некаквој злој намери ове институције, већ то пре приписује неспособности. Он, истини за вољу, помиње да је ова криза опустошила један од привредно најуспешнијих региона који је опасно конкурисао америчкој економији. Такође, пише и о томе како су „ајкуле“ са Волстрита прилично профитирале на шпекулацијама које су изводиле на тржиштима Источне Азије у јеку кризе.

Други пример који сликовито осветљава штетно деловање ММФ-а је криза у Русији 1998. године. Ова криза је била индукована чувеном „шок-терапијом“ која је на руску привреду била примењена под притиском ММФ-а и Трезора САД. У Русији је спроведена брза и дивља приватизација без икаквих правних и других регулативних институција које би успоставиле здраву конкуренцију, те тако спречиле освајање монополских положаја на тржишту. Монополи на тржишту и у руској привреди који су потом настали створили су олигархе (са којима се, уз тешке муке и повику са Запада, и данас обрачунава Путин). Уз савезништво са Волстритом и кроз контролу медија олигарси су успели да узурпирају сам врх државне власти, корумпирајући Јељцина и његов режим. У међувремену, брза приватизација и свеобухватана либерализација тржишта смрвиле су руску привреду.

Све је то изазвало тектонске поремећаје на социјалном плану. Средња класа је збрисана, а сиромаштво је пробило све границе из доба комунизма. Остварени капитализам у Русији био је гори од најцрњег предсказивања комунистичког агит-пропа у време СССР-а. Русија је добила најгори од свих могућих светова: огроман пад производње и огроман раст неједнакости.

Тако је и кроз руску кризу ММФ показао да успешно штити интересе локалне олигархије, међународних приватних кредитора и лобија са Волстрита. Међутим, ММФ је међународна јавна установа која је основана да штити стабилност светске економије, а тиме и интересе народа чије државе су чланице ове институције.

Занимљиво је Стиглицово навођење примера успешних транзиција Кине, Индије и Пољске, земаља које нису дозволиле да им ММФ креира динамику транзиционог преструктурирања. Оне су поступале скоро сасвим супротно од „генијалног“ рецепта Вашингтонског консензуса. Доносећи самосталну стратегију развоја, вукле су постепене потезе и оствариле привредни раст. Тако су Индија и Кина, у јеку Источноазијске кризе, остваривале завидан привредни раст: Индија преко 5%, а Кина близу 8% на годишњем нивоу.

На крају књиге Стиглиц даје и низ предлога за коректније понашање ММФ-а и Светске банке. Наравно, после овако упечатљивог сведочења о томе како изгледа доношење одлука у врху глобалне економије и каквим су интересима оне мотивисане, сасвим наивно звучи Стиглицов апел моћницима ММФ-а, Светске банке, Трезора САД и Волстрита да узму у обзир интересе народа земаља у развоју. Стиглиц верује да је хуманија, алтер-глобализација, „глобализација са људским ликом“, могућа, и тако остаје заточеник глобалне утопије, али његова књига, као непристрасно сведочење, разоткрива ружно лице ових процеса.

Ова књига ће постати незаобилазно штиво будуће српске елите. Међутим, како ће то бити елита народа који више нема права на грешке, заношења и утопије ако мисли да опстане, то ће им бити обавеза да ни једног тренутка не поверују у глобалну утопију.

Глобализација јесте наша а биће још више њихова стварност. Против тако моћног процеса тешко је борити се, отворено скоро немогуће, али са свешћу да су неке земље нашле свој пут којим су се сачувале, треба тражити место за свој народ и под тим „сунцем“. Док не дође до неке промене која ће поново отворити простор за слободу.

први део…