Двери српске

У Бирмингему, другом по величини граду у Великој Британији, само пре месец дана на једвите јаде окончани су крвави расни сукоби између различитих етничких досељеничких скупина. Према подацима које је објавила Фондација Ане Франк из Амстердама, само у протеклој години регистровано је више од 100 напада на локалне муслимане, њихове џамије и клубове у Холандији. Француска полиција недавно је саопштила да је од почетка ове године до дана саопштења регистровала преко 70 000 различитих јавних изгреда и случајева вандализма широм те земље, овде не рачунајући догађаје од последњих 15 дана. Слична улична насиља, инспирисана новом француском револуцијом, прелила су се и у Немачку, Белгију и друге европске земље.

За то време један непознати починилац написао је један графит, а други се побио у локалној кафани у Војводини, што је био озбиљан разлог да се Европски парламент забрине за стање људских и мањинских права у тој српској покрајини. У савременој Европи у којој је религија мултикултурализма дефинитивно умрла са последњим догађајима, измишљају се инциденти и декларације о једном од мултиетничких простора за пример у Европи, а то је свакако Војводина. За све то време широм Европе и Америке доносе се антитерористички закони који готово укидају људска права. Због активности сличних реакцији француске полиције поводом актуелних уличних сукоба у париским предграђима, ми смо пре 6 година бомбардовани. Као и наша некада на Косову и Метохији и француска полиција годинама није смела да уђе у дотична насеља. Све оно што се дешава у срцу Европе у последњих годину дана много драстичније и раније десило се на Косову и Метохији, уз велику подршку истих оних који сада много мање изгреднике од овдашњих аутоматски протерују из државе. Када пола Европе тресе муслиманска побуна и један огорчени антимуслимански талас, који сваког тренутка може да експлодира у неслућеном обиму, Косово и Метохија, као и Босна и Херцеговина, остају на путу исламизације са кога нема скретања.

У тренутку када се дешава једна таква промена етничке и културне слике Европе наши медији баве се појавама нацизма код српске омладине. У таквом европском контексту „српски нацисти“ су тема недеље у Србији?!? Да ли је могуће да је један обичан инцидент, каквих је на десетине хиљада у савременој Европи, само у српским медијима изазвао такву пажњу да је данима на насловној страни и да су му посвећене све могуће анализе? Овде уопште није проблем да се сви сложимо да је у питању недопустива ствар. Овде је проблем у томе што многе друге недопустиве ствари по интерес српског народа пролазе без икаквог коментара. Једногласна осуда по овом питању разумљива је, али не и чињеница да су за то време медији потпуно затворени за информације типа да у неколико села на периферији Бујановца и даље стоје демолиране српске цркве и гробља, а подигнути споменици ратним херојима шиптарске борбе за отцепљење тзв. југа Србије? С обзиром да се све то одвија не на Косову и Метохији, где немамо државну контролу, да ли треба да сачекамо некакав париски сценарио да бисмо разумели о чему се ту ради? Уосталом, у Великом Трновцу је недавно поново бачен не молотовљев коктел на аутомобиле као Паризу, већ бомба на полицијски пункт, који се, иначе, налази у близини нове и велике сеоске џамије подигнуте средствима Европске уније. Постоји ли стварно проблем нових нацистичких испада у Србији, или се ради о само још једном у низу елемената виртуелне реалности којој припада серија догађаја као што су антисемитски графити у Београду или међуетнички инциденти у Војводини?

Погледајмо ствари са чисто здраворазумске стране: може ли припадник српског народа који је тешко страдао од нациста у Другом светском рату бити пронацистички опредељен? Може ли припадник једног од словенских народа бити следбеник идеологије која је, између осталих, желела уништење и Словена? Да ли је природно да тој идеји следују унуци првих устаника против немачке окупације у поробљеној Европи 1941. године? Има ли ту ичега нормалног? Наравно да нема и да се ту ради о једном социјалном и психолошком ишчашењу. Који би били разлози за овако парадоксалан идеолошки избор једне крајње мале и маргиналне групе младих људи у Србији?

„Српски нацизам“ није никакав наш производ, већ субкултурна секта која нам је дошла са Запада. У нашој историји и предању немамо ту врсту учења и праксе, тако да новопечени следбеници Хитлера у Србији немају ама баш никакве везе са Српством и потребна је крајња злонамерност да им се припише српски карактер. Многи се радо користе оваквим више него минорним појавама за европски просек управо да би изнова доказивали теорију о непоправљивом српском шовинизму. У том кључу тек је разумљиво зашто овакве теме добијају насловне стране. Међутим, без обзира на све, остаје питање откуда овакве групе?

Прво, не постоје следбеници нацистичких идеја старији од 30 година. Да је у питању озбиљан продор једне идеје у српско друштво она би била заступљена у свим старосним добима. Јасно је да је она екслузивни изум врло младих људи и да се у тим годинама и завршава њено трајање. Шта их привлачи томе? Ту, најпре, има оне дивље и контрапротивне побуне младог човека који воли да проба нешто необично, прокажено, забрањено. Националсоцијализам је довољно упорно и жестоко негиран да би постао занимљив за подражавање. Психолошки то младима значи као идеја која их издваја из досадне свакодневице. Када се томе придода потреба младих навијача да имају и идеолошко-политичку позадину у свом хобију, ето добре забаве за доконе тинејџере и студенте. Најзад, национално и верски неписмена омладина, која ни у породици ни школи нити у медијима није могла ништа правилно да научи о темељима свог националног идентитета, тако духовно осиромашена може лако да националсоцијализам поистовети са себи блиским схватањем родољубља.

У питању је једно обично непознавање и српског родољубља и идеје нацизма. И либерализам, и марксизам, и фашизам, и нацизам, нису словенски идеолошки производи, већ најдубља мисао Запада који се одрекао хришћанства. Када је Европа уместо Богочовека решила да слави неке друге вредности убрзо је те нове култове почела да обоготворава. Тако је настало обожавање човека-грађанина и његових права у либерализму тзв. просветитељства Француске револуције, обожавање једне класе и потреба за њеном диктатуром у марксизму, обожавање паганске римске државе у фашизму и обожавање расе, крви и тла у националсоцијализму. У свеопштој духовној пустињи која влада на Западу пошто је Бог проглашен мртвим, лако се рађају сличне секте као псеудозаједнице и сличне идеје као нова божанства.

На другој страни, српско родољубље није напустило Богочовека као мерило свих ствари и појава, и директно је супротстављено свакој идеологији која уместо хришћанства поставља Европи друге темеље. Српско родољубље је на првом месту врхунска етика – чојства и јунаштва у служби Богу и своме роду. Постоји ли народ на свету који је у свој морални кодекс поставио правило заштите другог од себе? То је дубоко хришћанска поука и јасно говори о коренима те непревазиђене верске и грађанске коректности која је одувек красила наш народ. Како и где је све ово могао да научи млади човек у Србији? На којим идеалима је он одрастао? У духовној и моралној пустоши савремене Србије треба имати много среће па пронаћи оазу Цркве и спасити се од најразличитијих искушења, од којих је нацистичка екстраваганција кап у мору.

Сви социјални ломови које данас живимо погодно су тло за омладинску побуну и сваку врсту моралне и физичке пропасти, али излаз се не налази у безличном новоговору толеранције и безграничних људских права, већ у традиционалним заједницама љубави: браку, породици, парохији, патриотским удружењима и свим оним вредностима које животу дају виши смисао. Не треба испустити из вида ни чињеницу да се овај народ већ 15 година налази на стубу срама, да се и напољу и унутра о њему може изговорити највећа могућа увреда и лаж, да нема краја притисцима и уценама спрам њега, и да негде мора да проради и побуна против толиких понижења. То не значи да та побуна треба да узврати истим средствима. Напротив, најбољи одговор је укорењивање у своме идентитету који је заправо највећа сметња онима који клевећу српски народ. У том смислу, једини лек и за превенцију обољења српске омладине од субкултурних вредности ове врсте јесте у бољем познавању узрока и последица тих култура, али још више у дубоком и опитном упознавању вредности своје вере, духовности и културе.