1.ОБНОВА СВЕТОСАВЉА

Наш национални програм тражи утемељење у Светосављу.

Срби данас лутају у времену и простору зато што су заборавили шта је Светосавље. Оно мора ући у сваку пору нашег бића и учинити нас достојним да се назовемо потомцима Светога Саве. У тајни његове личности крију се и тајне наших живота.

У сваком, па и у 21. веку, Срби у свет могу са поносом да изађу са својом православном културом. А Светосавље није ништа друго до у српско рухо обучено Православље. Хришћанска, православна, светосавска, једном речју, заветна свест српског народа правих је димензија за око, срце и душу Србинову.

У Срба је заветно опредељење почело да се остварује са просветитељским радом Светог Кирила и Методија, а потпуно се остварило са Светим Савом. Косовски завет није ништа друго до на делу и највећом жртвом осведочен Светосавски завет. Крстоносни Вожд Карађорђе само је наставио крсноваскрсну битку Срба за заветно опредељење. Сматрамо да је наше позвање и дужност да не изневеримо ово опредељење наших предака.

Ако ли добро упознамо Светосавље, Србима ће се национални програм указати сам, јер из светосавске философије живота проистиче и светосавска философија друштва. Нама треба друштво у коме се личност и заједница допуњују, у коме расту једно кроз друго, једно помоћу другог. Нама треба друштво у коме већи служи мањему, јер ко хоће да буде први нека свима служи, речи су Господње.

Из светосавске философије живота проистиче и светосавска философија културе. Ако ли хоћемо у најкраћем да изразимо шта је светосавска култура онда треба рећи да је она на делу показано и доказано ЗАВЕТНО ОПРЕДЕЉЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО. Ово опредељење не значи одрицање од земаљске Србије и њених интереса, већ њено мерење небеским мерилима. То заправо значи да наш живот и рад није бесциљан и бесмислен, да у нашем животу и раду није све дозвољено, већ да се управљамо према духовним и моралним законима наше вере који нам дају путоказ. Завет је сећање на ту обавезу и следовање том путоказу. Ово наше опредељење, дакле, није мит и самозаваравање о Србима као народу најстаријем и небеском, већ пракса свакодневног сведочења духовних и моралних вредности нашег народа и одбране његовог опстанка на вековном животном тлу.

Објективно преиспитивање културне историје Срба и повратак Светосављу

Два велика симбола српске културе су бекство младога принца Растка у манастир и бекство раскалуђера Доситеја из манастира. Ова два бекства су се почетком 19. века тако јако сударила да се од њиховог потреса српски поглед на свет још увек није искристалисао. Због тога се већина Срба налази на својеврсној културолошкој раскрсници и још увек не зна којим путем треба ићи.

Српска омладина се након два века потуцања по туђем културном муљу враћа на свој, светосавски пут. Истичемо да се не одричемо оних позитивних ствари које је Доситеј урадио, свесни да се путеви Светога Саве и Доситеја Обрадовића не потиру потпуно.

Залажемо се за критичко и објективно преиспитивање и проучавање свих посленика у историји српске културе, са једноставним циљем да оно што је добро прихватимо, а да оно што је лоше одбацимо. На првом месту, потребно је непристрасно сагледавање духовне револуције Доситеја Обрадовића, језичке револуције Вука Караџића, политичке револуције Светозара Марковића и културне револуције Јована Скерлића, као личности које су направиле највеће друштвене промене. Њихова лична ванзаветна скретања и лутања нису била и њихова ванзаветна опредељења; о томе нам најбоље сведочи крај њиховог живота и Доситејева Велика школа на челу са Богословијом, Вуков превод Новог Завета, Марковићево причешће пред смрт и Скерлићево разобличавање лицемерја Западне Европе према српском народу, иако је у ту Европу пре тога слепо веровао… За нас је ово историјско самопреиспитивање важно да бисмо пронашли упоришта у истинским ауторитетима, а избегли утицај револуционара и њихових настављача који су непрестано радили на деформацији и измени српске духовне суштине а потом и читавог друштвеног живота.

Истичемо да се не одричемо и не одбијамо нити једну позитивну тековину српске, европске или светске културе, ако она није у супротности са светосавским духом и ако нема за циљ потирање нашег идентитета. Напротив, српска традиција нас учи о увек присутној спремности нашег народа да учи од других и о плодним симбиозама српске и страних култура. Србима као народу ксенофобија је увек била страна, али нисмо спремни ни да се одрекнемо себе и свога у име ма које идеологије или новог вредносног поретка.

Наше је уверење да се данас главна битка води у одбрани идентитета. Ако сачувамо свој национални идентитет можемо полагати наду у обнову свих порушених српских националних институција. Ако изгубимо идентитет никакви успеси од овога света не само да неће бити важни, него неће бити ни могући. Зато је Светосавље темељ српског националног програма у 21. веку.

2.ОБНОВА ДОМАЋИНСКЕ ПОРОДИЦЕ

У Србији данас влада бела куга. Годишње немајке у Србији убију око 200.000 нерођене деце. Наведена два податка показују духовни пад српског народа у протеклих 60 година. Уместо бриге за потомство изабрали смо самољубље. У комунистичком времену неко је конструисао културни образац по коме је Србе требало да буде стид ако имају више од једног или двоје деце.

Српски национални програм 21. века каже: свака српска породица, без обзира на материјалну ситуацију, нека се труди да има најмање четворо деце. Ниједна нација у историји није очувала свој дом искључиво правом и тапијом, већ вером, људством, насељима и борбом. Пример Косова и Метохије нам све говори.

Када буде вере биће и људства; када буде људства биће и насеља; када буде насеља, биће и опстанка, и Срби ће поново у Призрен доћ.

Без снажне и здраве породице нема ни снажне и здраве нације. Без поимања светиње брака нема ни снажне и здраве српске породице. Када су породице у Србији биле јаке и Србија је била јака. А хришћанског брака нема без заједнице хришћана. Дакле, на првом месту духовна и морална обнова, па тек онда на тим темељима ново осмишљавање свих друштвених заједница (породице, нације, државе).

Равноправан положај жене се ни на који начин не доводи у питање, јер нас управо наша вера учи да жена није подређена. Нема пречег посла ни каријере ни за мајке ни за очеве од обнове брака, породице и нације. Са подједнаком снагом одбијамо антихришћанске тековине и феминизма и мушког шовинизма.

Свака српска хришћанска породица представља племићку породицу. У таквом дому славска икона је, у ствари, хришћански племићки грб. У мери породичног хришћанског живота налази се мера племићког достојанства.

3.ОБНОВА СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ

У Срба влада једно погрешно мишљење да је отац српске просвете Доситеј Обрадовић, а да је отац нације Добрица Ћосић. Истина је, међутим, да је највећи српски просветитељ и свети отац нације једино Свети Сава. Он је највећи српски просветитељ јер је највећи српски светитељ. Ова духовна перспектива је потребна за ваљану реформу просвете.

Српска школа мора бити вежбаоница у врлинама јаког карактера, вежбаоница у употреби стеченог знања – на добро своје и свога народа. Српска школа треба омладини да пружи знање, али исто тако и да је одучи од његове злоупотребе, јер није тако тешко стећи знање колико је тешко не злоупотребити га.

Зато је добро што се у српске школе враћа веронаука. Наш национални задатак мора бити да она постане обавезан предмет. Грађанско васпитање не треба укидати. Њега треба проширити, у духу српске традиције, у правцу ДОМАЋИНСКОГ ВАСПИТАЊА као система практичног знања.

Поред ових предмета акценат мора да буде на србистици и историји, превасходно националној, али и општој. На тај начин деца ће бити васпитана у смеру истинског родољубља, али и поштовања достигнућа других народа. За нас је незамислива школа која не би била учионица патриотизма и која не би промовисала српски народ као једнак међу другим равноправним народима света.

Објективна историја

Највећи број историјских књига у Србији у другој половини 20. века идеолошки су обојене и пристрасне. Њих су писали људи којима је хришћанска, светосавска и јуначка Србија била и јесте највећи непријатељ. Као последицу њиховог свесног искривљавања и извитоперавања историјске истине, ми данас имамо погрешну слику и о томе ко смо били, ко нам је био савезник, а ко непријатељ… Све је то произвело друштвено-политичко лутање Србије у последњих 15 година.

Писање непристрасне, објективне историје која из више углова осветљава одређене историјске догађаје представља приоритетни национални задатак. Таква историја не сме да прећуткује грешке, јер на грешкама које смо правили најбоље ћемо учити. Објективна оцена о учињеном не сме мимоићи никога: ни сељака, ни обичног војника, ни учитеља, ни команданта, ни лекара, ни вође националних али и анационалних покрета, ни владике, ни краља. Историчари треба апсолутно да се придржавају наше највеће народне етичке крилатице: „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“.

Позивамо све идеологијом незаслепљене, угледне и честите српске историчаре да се саберу, договоре, методолошки осмисле и потом приступе писању целокупне историје српскога народа.

Држава мора помоћи писање и популаризацију те и такве историје у земљи и у свету. Такође, услед урушавања готово свих српских националних институција организације српске омладине дужне су да преузму на себе достојно обележавање свих важних историјских црквених и националних празника, као и других догађаја који не смеју да нестану из српског историјског памћења и равнања.

Обнова србистике и очување српског језика и писма

Стање у српском језику на почетку трећег миленијума је катастрофално. Највећу кривицу за такво стање сносе српски лингвисти који до сада нису успели ни да осмисле а камоли спроведу српску језичку политику и филолошки програм. Основне смернице за српску националну језичку политику могу бити следеће:

• Српска култура, књижевност и језик су недељиви: обухватају сав српски народ. Верска и државна припадност се не подудара са језичком припадношћу.

• Српски језик обухвата читаво штокавско наречје. Сви народи који говоре штокавским наречјем говоре српским, и само српским језиком.

• Садашњи тзв. хрватски књижевни језик је само хрватска варијанта српског језика; исто важи и за тзв. бошњачки (босански) и тзв. црногорски језик, који су само варијанте српског језика.

• Српски језик има три равноправна књижевна изговора према рефлексима прасловенског вокала „јат“ – екавски, икавски и ијекавски. Икавска и ијекавска варијанта српског језика су подједнако српске као и екавска.

• Српски књижевни језик не може имати два равноправна писма, јер је то у практичном смислу бесмислено: ћирилица је примарно српско писмо које апсолутно одговара свим уметничким, научним, практичним и технолошким критеријумима савременог света. Сво огромно српско књижевно благо које, стицајем околности, тренутно постоји искључиво на латиници мора бити одговорном стратешком културном политиком сачувано од заборава или преименовања и присвајања. То се може учинити пребацивањем тог наслеђа у ћирилицу и заштитом права на српску латиницу коју је направио заправо Вук Стефановић Караџић, а не неко други.

Сва државна акта, јавни натписи и јавна гласила морају излазити на ћирилици. Ова одредба се мора појаснити уставним законом и строго примењивати, а још строжије се морају кажњавати кршења овог законоправила.

Да би се све ово уопште почело радити на прави начин потребна нам је озбиљно осмишљена и одговорно спроведена српска језичка политика. До ње је немогуће доћи без постојања србистике као научне дисциплине и катедри за србистику на нашим универзитетима. Већ сам тај показатељ да србистика и њене катедре не постоје говори о распаду нашег филолошког програма који је довео до губљења великог дела српских језичких територија.

Зато молба коју смо упутили српским историчарима, упућује се и српским лингвистима. Исто важи и за историчаре српске књижевности, као све друге струке и друштвене слојеве у Срба. Саборност је ново мерило српског народа које прокламујемо као најважнију вредност коју морамо да негујемо и чувамо. Научимо се коначно националној самодисциплини у поштовању мишљења другог Србина, разговору и договору по свим питањима од националног интереса, јер је то једина нада нашег опстанка. Ако овај принцип не заживи, насупрот трагичној историјском искуству деоба, подела, неслоге и раскола, српском народу непријатељи неће требати. Уколико српски народ одабере стари принцип понашања он је изабрао пут малоумности, мазохизма и самоуништења.

Најбоља учитељица саборности остаје наша Црква. Без црквеног живота и духовног искуства нема школе саборног рада.

Културом живота против културе смрти – национална платформа за борбу против абортуса, наркоманије, секти, порнографије и алкохолизма

Српски народ данас се налази на удару више елемената културе смрти: абортуси, наркоманија, порнографија… Борба против ових искушења не подразумева само покушај њиховог искорењивања, већ нешто много више и важније од тога: настојање да се у владајући систем вредности поврати изгубљени смисао и култура живота: култ брака и породице, материнства и рађања, очинства и самопожртвовања. Јачањем хришћанских врлина и светосавског погледа на свет најефикасније и најтрајније се ове душевне и телесне немани могу сасећи у корену. Законска решења су део у коме држава мора да ограничи или спречи ширење ових пошасти. Јасно је да су Породица, Црква и Држава три стуба на којима почива одбрана духовног и телесног здравља српскога народа.

Сва основна људска права се морају поштовати. Срби, као крстоносни народ, не могу бити противу од Бога датих права на живот, имовину, образовање, једнакост пред законом. Али, као хришћани можемо и морамо одбацити извитоперена поимања људских права која нам се намећу. За нас никада ненормално не може бити нормално. Хомосексуализам и други видови девијантног понашања, абортус или секташтво за Србе не могу бити нормалне појаве и против њих ћемо се борити свим мирољубивим средствима.

Управо из ових разлога Српски сабор Двери покренуо је Покрет за живот, који представља основ модерне кампање против беле куге у српском народу, како би се на савремен и приступачан начин пришло новим генерацијама које се данас налазе на тешком избору између културе живота и културе смрти.

Српска елита

Стварање српског националног програма није могуће без успостављања српске хришћанске елите.

Завршене школе не представљају мерило да ли неко припада српској елити или не, већ је поред стручности мерило часност и пожртвовање на добро своје Цркве и народа.

Посебна пажња се посвећује свештеницима, професорима и лекарима од којих зависи духовно и физичко оздрављење српског народа. Они морају бити свесни одговорности коју имају и, као учитељи, морају се одликовати скромношћу, пожртвовањем и целомудреношћу. Скромност се посебно очекује од свештеника и других истакнутих народних посленика који личним примером треба да сведоче да се благо не скупља на земљи, већ у Царству Небеском.

НАЧЕЛА И СМЕРНИЦЕ СРПСКОГ САБОРА ДВЕРИ- 2. део