Недић – издајник или добровољна жртва зарад биолошког опстанка српског народа?

Покушај рехабилитације Милана Недића, како преноси БиБиСи, изазвао је огорчење Александра Лебла председника Комисије за праћење антисемитизма при Савезу јеврејских општина Србије пошто је генерал Недић, по Лебловом мишљењу, одговоран за прогон Јевреја у Другом светском рату. Овај предлог изгледа не ужива ни симпатије значајног дела званичне српске историографије и научне јавности те су заговорници Недићеве рехабилитације сврставани међу представнике ревизионистичке историографске школе а њихови предлози сматрају се реваншизмом и смештају у област социјалне психопатологије. Као згодан пример ненаучне ревизионистичке историје, противници Недићеве рехабилитације, наводе интерпретацију савезничког бомбардовања Београда на Ускрс 1944. Наиме, тада је Србија била део немачког допунског простора а Београд је био важан саобраћајни и индустријски центар за немачку војну индустрију. Управо захваљујући Недићу, наглашава историчар Ђорђе Станковић, од марта 1942. Београд почиње да живи животом пацификованог и квислиншког града. Овакви захтеви нису изненађење будући да је, по мишљењу Станковића, Србија била најквислиншкија држава у Европи.

Али поменути и многи други актуелни српски историчари ретко када кажу колико је немачких војника страдало у Холандији, Данској, Белгији, Чешкој у којима није важило правило одмазде које је важило у Србији. Ипак, у најквислиншкијој држави у Европи пуцало се на Немце, а Драгинац, Крагујевац и Краљево симболи су суровости немачких окупатора али и њиховог односа према другоразредним Србима. Међутим, то су такође и симболи суровости и комуниста антифашиста који су после пуцњаве бежали у шуме не марећ за одмазду окупационих снага. Вероватно зато историчар Веселин Ђуретић мисли да у ситуацији подељене одговорности три учесника (Недић, Михаиловић, Љотић) воде одговорну политику према народу док је четврти (русофилски партизани) надахнут начелом да циљ оправдава средства.

Да ли је Недић могао да бира?

Угледни људи у Србији који у Недићу виде квислиншко зло овога упоређују са вишијевцима маршала Петена или га смештају у шарено друштво где су Ј. Тисо, М. Будак, В. Велмар-Јанковић, Ј. Антонеску. Ипак, површно изједначавање (које можемо видети код наших историчара Тодора Куљића и Предрага Марковића), добрих намера Недића са једне и нациста са друге стране који су уз помоћ Будака, Павелића, Хортија и других истребљивали читаве народе , није утемељено на фактима нити праведно. Отуда се конзервативна Србија све чешће буни и смелије захтева скидање јарма партизанског мита. Недићев грех увећала је брза пропаст Трећег рајха те се он нашао у улози двоструког губитника: као сарадник окупационих власти и као најистакнутији представник неприлагођене Србије којој је пролазило време.

У време Недићеве владе поред Србије на југоистоку Европе окупирана је само Грчка. Око Србије су углавном непријатељске земље све савезнице Хитлера (видети мапу). Пре свих новоскројена НДХ у којој је број побијених Срба надмашио број избеглих. Следе Мађарска и Велика Албанија чије се контуре могу препознати на данашњим мапама на којима су Косово и Метохија исцртани обашка од Србије. Бугарска је обухватала део Србије и потпуно ју је одвојила од Грчке. Дакле, Србија је у време Недићеве владе имала статус поражене и раздељене земље. Њен статус провоцира бројна питања. Да ли је окупирана Србија имала могућност да бира хоће ли имати или не владу? Да ли је ипак неко морао да разговара са Немцима? Да ли је народ у Србији могао да се, као у време Турака, дигне и листом оде у шуму одакле би давао дуготрајни отпор непријатељу? Да ли је сарадња и пријатељство српских суседа са Берлином потхрањивало територијалне аспирације добронамерних суседа према непослушној Србији? Ако ове недоумице море српске историчаре њих нема код представника немачких окупационих снага. Тако, Херман Нојбахер, специјални изасланик Трећег рајха за Југоисток, у својим мемоарима констатује да су Срби у то време били дивљач за одстрел коју је свако могао некажњено да прогони и убија што је, по његовом мишљењу, угрожавало и немачку позицију. Сам Нојбахер уочава да југословенске власти у оптужници истичу да он настоји да ослаби партизански покрет и то уз помоћ Недића и да спроводи политику Велике Србије те да му је пошло за руком да уклони из Београда Мајснера који је по Нојбахеровом уверењу, својомтврдом линијомтерао људе у шуму и тако створио Немачкој политичке противнике. Уз помоћ врховног команданта за југоисток, фелдмаршала Фон Вајкса, који је прихватао његове предлоге, Нојбахер је успео да промени упутства која се односе на мере одмазде против становништва и стрељања талаца.

О погрешним историсјким аналогијама

Историјске аналогије нису израз методолошке бриљантности. Али слични историјски процеси тешко ће промаћи пажњи трезвеног ума, посебно ако се понове за живота исте генерације. Тако и збивања у два светска рата и ратном распаду СФРЈ подстичу на размишљање, како о догађајима тако и српским острашћеним расправама. Каква је разлика између полемике о патриотама и издајницима из доба када је Мирјана Марковић била на врху моћи и дебате о квислинзима и антифашистима у зениту Тадићевог тријумфа или пак о непријатељима народа у време Милована Ђиласа и Стевана Крајачића? Осим што пружају слику бинарног света и искључује трећу или четврту страну у разговору не нуде ништа ново. Док је Недићева Србија била потпуно окупирана и опкољена, не баш пријатељским државама, дотле је 1999. слободна осим што се део њене територије налази под војном контролом Атлантског савеза који је водио рат да би расправио европску деривацију метафизичког питања људских права Арбанаса. Ко данас од српских званичника сме јавно да каже да је Србија окупирана и опкољена, а да је НАТО пакт непријатељ народа, премда сваки грађанин дубоко осећа да проживљава ту нелагодну стварност? Али зашто бисмо се тиме бавили ако већ истражујемо и изналазимо „благодети“ сарадње са пријатељским силама? Уосталом људска душа има механизме одбране од овог неугодног стања, који се код неких „најистакнутијих“ међу нама претварају у добро познат механизам идентификације са агресором. Изгледа да су Недић и Дража, имали већи страх од Павелићеве Независне, Хортијеве Мађарске, Бугарске и шиптарског башибозлука него данашњи српски вођи од корпуса арбанашких побуњеника које обучава Пентагон.

Данашњој Србији не прети немачка окупација, али најистакнутији Срби различито размишљају о сарадњи са Вашингтоном, најзаслужнијим за формирање самозване државе Косово. Неки од њих диве се америчкој моћи, као њихови преци Рајху, одлазе на пријеме америчких представника и раде на споразуму којим би Косово добило независност али на начин прихватљив за Београд. Притиснути теретом Косова и не стижу да размишљају о чистим српским подручјима у Босни и Херцеговини која су у Дејтону добила јасну контуру и име – Република Српска.

Карикатура историјског сећања

Данашњим генерацијама тешко је разумљива чињеница да је Драгослав Стојановић, један од оснивача сатиричног листа Јеж, погубљен 1945. од стране комуниста као непријатељ народа, рехабилитован тек 2007. године. За његову осуду пресудно је било што је, у време рата, дизајнирао плакат „Мајко Србијо помози“ којим се домаћини позивају да приме српске избеглице из Хрватске. Удес карикатуристе у ослободилачком хаосу и закаснела исправка не показује само суровост комунистичких зликоваца већ и савременика чије је сећање нагризао зуб времена. За неистомишљенике најболнија је колаборација из ближе прошлости будући да су успомене свеже а многи преживели заинтересовани за утемељење свога виђења историје. У њиховим расправама преовладава паланачки менталитет који сопствено виђење прошлог издиже изнад света и стварности. Ова провинција нема ни жељу ни моћ да своју коб и удес неистомишљеника постави у реални оквир стварности била она Хитлеров нови европски ред, османлијски врли свет или очаравајућа Pax Аmericana. Заборавни и слабо оријентисани, уз то острашћени и похлепни, изнова се чуде судским процесима у којима се суди класи или народу, било да је процес организован у тек ослобођеном Београду или у одавно слободном граду Хагу. За зајапурене локалце свако суђење историји и расама нови је почетак света који ће доћи.

Ако половина Србије сумња да је Недић извршио самоубиство у комунистичком затвору а друга половина верује да је уморен без суђења онда би се правда и историјска истина једино могле задовољити покретањем судског процеса Милану Недићу који је осуђен без суда. У том случају би сведоци времена и представници српске историографије и науке својим сведочењима, радовима, књигама и указивањем на историјску грађу најбоље показали истинољубивост. Ако је пак од истине важније очување недодирљиве комунистичке историографије већ би се могао наћи неки Вишински који би скројио истину по вољи најмоћнијих и најутицајнијих. Изјаве у штампи, лака и искричава конверзација у јавним гласилима лишена обавезе, призива новог Милоша Минића спремног да у Србији поново драматизује Кафкин Процес у коме би главни јунак опет био грешни Милан Недић. Србији није потребан прећутан Недић већ истина о његовој владавини и збивањима у том времену. Једино тако би уверени у своју истину, загрижени противници и поштоваоци Недића, могли да помогну тужиоцу, одбрани, суду и читавом народу да расветле и разумеју збивања во времја његове владе. Након српске „чудотворне“ транзиције, која се циклично понавља, коначну реч о колаборационистима из времена Турака, Аустроугара, Немаца, Брозових комуниста и капиталиста и, напокон, суд о сарадницима америчких окупатора, даће нови историографи неоптерећени обавезама, барем за период који ми живимо. А дотле би горди српски интелектуалци о својој независности и непристрасности требало да рецитују у себи и смело затраже отварање свих архива који крију тајну наше колаборације са немачким окупатором. О каснијим касније.

14.јул 2008.

Двери српске објављују скраћену верзију текста Славољуба С. Лекића уз одобрење аутора