НАЧЕЛА И СМЕРНИЦЕ СРПСКОГ САБОРА ДВЕРИ- 1. део

4.ОБНОВА ПАРОХИЈСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ЦРКВЕНО-НАРОДНИХ САБОРА

Приоритетни задатак наше генерације је улазак у борбу за реафирмисање и васпостављање хришћанских вредности у друштву, чиме се најдубље и најдалекосежније утиче на све полуге друштвено-политичког система. Добро организована парохијска заједница и црквена општина има неограничене могућности утицаја на друштвену стварност, све до политичке власти.

Увидевши да се политичке странке тешко ослобађају терета ускостраначког, а све на уштрб националног и државног интереса, схвативши да скоро ни једна политичка странка није била, нити јесте на висини задатка, алтернативу проналазимо у својим парохијама. По природи ствари, парохијска заједница, преко њој блиских невладиних удружења, представља мале црквено-народне саборе људи који припадају различитим друштвеним слојевима. Њихов заједнички рад може учинити пресудан утицај на јавно мњење и секуларну државу, које треба населити хришћанским смислом.

Наравно да члановима парохијских заједница и невладиних организација није забрањено да буду чланови одређених политичких странака, напротив, добро је ако јесу. Утицај између парохијске заједнице и политичке странке није двосмеран, он је једносмеран: од парохијске заједнице на странку. На овај начин ће и странке, када у њима буде више представника парохијских заједница, једном бити на висини свог задатка. Неопходна је и тесна сарадња парохијских заједница и локалних органа власти зарад бољих резултата и самим тим и бољег живота.

Најстарија друштвена институција у српском народу је црквено-народни сабор. Све битне одлуке у доба династије Немањића доношене су на саборима. Најкраће речено, Сабор је црквено-народно окупљање најугледнијих свештених лица и лаика који се сабирају да би решили одређена друштвена питања. Најпознатије дело великог српског песника Петра II Петровића Његоша, Горски вијенац, даје нам скоро све одговоре: ко се сабира, о чему се разговара, како се договара, какав је однос свештених лица и лаика на Сабору итд.

Управо би сабирање представника различитих професија у струковне црквено-народне саборе било вежбаоница у саборности и заједничком долажењу до најбољих решења по друштвено функционисање српског народа. Могући изабрани представници свих струковних сабора који би се организовали под окриљем Цркве конституисали би централни Отаџбински свесрпски црквено-народни сабор.

Отаџбински црквено-народни сабор, за разлику од републичке скупштине где се свака политичка странка бори за своје ускопартијске интересе, бринуће о општем националном интересу народа и државе. Сабор ће то радити квалитетно и одговорно зато што ће имати најугледније представнике свих професија из Отаџбине и Расејања, постајући тако друштвена савест и неопходни коректив демократском политичком систему, који је пречесто склон да обесмисли самог себе, тј. да под маском демократије продаје најразличитије личне и страначке интересе.

5.ОБНОВА ДЕМОКРАТИЈЕ И МОНАРХИЈЕ

Захваљујући незајажљивим интересима интернационалних корпорација и различитим облицима медијских манипулација, ми данас живимо у времену када се све водеће политичке структуре у земљи и свету позивају на успостављање и одбрану демократских начела, а истина је да је права демократија практично на умору. На првом месту, она нестаје захваљујући њеним највећим гласноговорницима и оним државама које само користе демократску реторику да би прикриле своје праве циљеве.

Срби светосавског опредељења не прихватају демократију која почива на принципу „ко није са нама против нас је“, не прихватају демократију у којој циљ оправдава средства, не прихватају квазидемократске политичаре који не држе до морала.

Срби светосавског опредељења се залажу за поштовање основног демократског начела „ко није са нама, то је његово, од Бога добијено, демократско право избора“, залажу се за демократију у којој се циљеви постижу законом дозвољеним средствима, залажу се за демократе који морају бити беспрекорно моралне и самопожртвоване личности.

Темељ такве обновљене светосавске демократије јесте законоправило и социјална брига државе. У партиципативној демократији, у којој разна стручна и патриотска удружења имају свој глас и утицај, видимо неопходну корекцију грађанског рата политичких странака који је демолирао српску политику.

Круна ове светосавске демократске обнове је повратак монархије као принципа власти. Успостављање Краљевине је предуслов за дефинитиван раскид с комунистичком прошлошћу, најкраћи пут уклањања свих сумњи у оданост Србије истини, правди и слободи. Оно што су комунисти насиљем и у крви укинули законским путем мора бити враћено.

Двоглави орао са круном је прави символ српске државотворности. За Србе је двоглави орао символ хармоније између државе и Цркве. Дакле, ни цезаропапизам, нити папоцезаризам, већ хармонија. Србима су првог двоглавог орла у нашој историји представљали лично два рођена брата: Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани.

У Краљевини Србији највећу одговорност има онај који је први, дакле, Краљ. То што је Краљ не чини га вишим од било ког другог Србина, већ га чини само најодговорнијим и најпослушнијим у Србији. На првом месту, српски Краљ мора да служи Богу, па онда својим поданицима! Таквог Краља Срби хоће. Краљ нема право да ни најмање напусти заветни путоказ историјског кретања српског народа. Он мора готово монашки да се одрекне себе зарад дужности коју му је Бог и народ поставио. Краљ не сме да припада било каквој домаћој или страној тајној организацији.

Краљ се не може вратити на престо ако се Срби не врате Богу и својим традицијама. Подножје трону српског краља – то је верујући и поштен народ хришћански. Краљевина омогућава надстраначки ред и мир, омогућава дугорочнију државну стабилност и стратешко планирање, гарант је образовања и васпитања владарске личности. Краљ је симбол националног јединства, штит побожности и чувар државне целине.

6.ОБНОВА СРПСКОГ СЕЛА И НАЦИОНАЛНЕ ПРИВРЕДЕ

Највеће зло које су комунисти Србији нанели у погледу привреде је политика уништавања села и слободног сељака и његово претварање у зависног градског радника. Данас у Србији има огромних вишкова радника у индустрији и граду уопште, док са друге стране села све више пусте и земља остаје необрађена.

Српска привреда мора неговати и обнављати пољопривреду. Бог нам је дао лепу и плодну земљу коју су Срби у комунистичком времену занемарили и запустели. Српска села нестају, а тамо где их још има насељених просек година становника показује да ће кроз две деценије више од 50 процената села у Србији нестати.

Сврха српске привреде мора бити производња здраве хране и здравих и слободних људи.

Обнову српског села држава мора хитно помоћи. Обнова села је пресудна за опстанак наших шума, ливада, река, језера, планина и плодних ораница. Обнова села је еколошки, морални, туристички и привредни потенцијал српског народа.

У другим областима привреде не треба искључити државни интервенционизам тамо где су угрожени национални интереси. У свему другом треба обнављати и подстицати стари предузетнички дух српског народа, мала, средња и породична предузећа, као и улагања српске дијаспоре.

7.ОДНОС СА ДРУГИМА: ЗА САРАДЊУ – ПРОТИВ АСИМИЛАЦИЈЕ

Када историчари буду обавили свој задатак, српски народ ће знати у којој мери и када јесте и у којој мери и када није Европа помогла Србији. То спољно-политичко историјско отрежњење ће нам помоћи да изградимо трезвену политику у којој ће се Србија залагати за сарадњу са осталим земљама Европе, али и бити против неоколонијалне зависности и духовне асимилације.

Србија се залаже за Европу нација као заједницу различитих народа, као заједницу у којој се сусрећу и кроз коју се уважавају разне културе у духу библијске крилатице: „Не чини другоме што не желиш да теби други чине“.

Такву Европу која поштује духовне и културне разлике народа који у њој живе, Европу која је сложна по економским и друштвено-политичким питањима, Европу у којој је правда једнака за све, Краљевина Србија, као задужбина Светога Саве, прихвата и ка њој тежи.

Свесни смо да у садашњем распореду снага у свету највећу моћ имају САД. Србија се залаже за трезвену, равноправну сарадњу са САД, али је одлучно против политике условљавања и колонизације Србије. Против смо сукоба са светом, али и против поробљавања Србије.

Као део евроазијског духовног, стратешког и геополитичког простора српски народ сматра да је неопходна блиска веза са Русијом, Украјином и Белорусијом, а нарочито због посебних веза међу нашим народима.

Важан сарадник Србији, поред Запада је и Исток. Блиски економски, али и сваки други односи су неопходни са Јапаном, Кином, Ираном, Индијом, али и осталим ваневропским земљама, као што су слободарске земље Латинске Америке.

Само неутрална Краљевина Србија као део истинске Европе нација, са уравнотеженим односима са САД и блиским везама са Истоком може да просперира и да гарантује мир за све њене житеље.

Српски народ је, не својом вољом, у прошлости, и ближој и даљој, имао тешких сукоба са суседима. Стога се пажња мора посветити и односу са њима.

Косово и Метохија је Света српска земља и не сме постати предметом никакве трговине. Српске државне институције на Косову и Метохији су нам силом одузете, тако да Србија задржава право да исте свим средствима кад-тад успостави на целој својој територији. До тада, борићемо се на све начине да се Србима и другим неалбанцима омогући нормалан живот, као и политичка и културна аутономија.

Односи са Црном Гором, Македонијом, Хрватском и Федерацијом БиХ морају се темељити на заштити Срба који тамо живе. Са обзиром на то да су ове земље систематски тежиле да униште Србе на својој територији, наша држава мора да узме свој народ у заштиту. У тим земљама Срби морају имати пуну аутономију на територијама где живе компактно, и равноправан третман у целој држави; јер се ради о древним српским територијама које су противно вољи Срба одузете. Нарочито треба инсистирати да Срби у Хрватској добију статус конститутивног народа. Са Републиком Српском треба имати најтешње могуће везе, као и са Македонијом, јер смо једноверан народ подељен противу своје воље. Црна Гора мора бити у заједници са Србијом. Не признајемо стварање лажне нације, цркве и језика у Црној Гори, у којој је српски језик већински.

Са суседним земљама односи морају бити добри, особито економски, али без прихватања мешања у унутрашња питања земље и уз пуно поштовање државних граница.

Српско расејање органски је део Србије. Сви Срби, ма где живели, су део народа и државе и према њима треба тако и да се односимо. Њихово учешће у Сабору, као и у укупном животу Србије мора бити обезбеђено, а према њима треба да буде однос као и према свим другим житељима Србије.

Срби светосавског опредељења, у духу српске традиције гостопримства, залажу се за пуно поштовање националних, културних и свих других посебности домаћих националних мањина, у складу са свим Божијим и људским законима. Наравно, од припадника националних мањина очекујемо заузврат лојалност држави Србији и њено поштовање, а не захтеве за отцепљењем или правима која не постоје нигде у свету. Србима као нацији шовинизам је стран, а свака мржња опречна хришћанским идеалима. Србија је још од Немањића била вишенационална и таква треба и да остане.

Српски народ никада није био освајачки. Српски народ никада није желео да своју срећу гради на несрећи других народа. Српски народ никада није био окупатор. Српски народ никада није подржао империјалне нације нити на таласу њихових освајања тражио своје проширење. Српски народ жели да мирно живи на територијама својих предака. Наш народ увек је тежио сарадњи са другим народима, словенском братству, балканском јединству и светском миру. Српски народ се увек хришћански и морално односио према странцу, па чак и непријатељу. Проблем са српским народом може имати само онај који жели да га освоји, потчини, промени му свест и идентитет.

Информативна служба Српског сабора Двери