СРПСКА КОСОВСКА БАШТИНА

Фиренца, јуна – Франческо Марђота Брољо, редовни професор историје религиозних институција и односа између државе и цркве на Факултету политичких наука у Фиренци, публициста и дугогодишњи председник Комисије (при италијанској влади) за верске слободе и везе између Италије и Свете столице, у свом прилогу, објављеном у културној рубрици листа „Коријере дела сера“ ове недеље, изражава озбиљну забринутост за судбину српских светиња на Косову, за коју сматра да ће постати још неизвеснија ступањем на снагу косовског устава. Аутор мисли да преурањена и „безумна“ одлука неких држава да признају једнострано проглашену независност Косова, између многих великих напетости које је већ изазвала, ставља у фокус пажње „анексију“ „светих места“ српског православља. Ради се о многобројним црквама, манастирима (међу којима се само четири – да подсетимо – Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Високи Дечани налазе на Унесковој листи заштићене светске баштине која је у опасности), као и старим српским гробљима, који су – преживевши рат и пожаре које су подметнули албански екстремисти – сада остављени без заштите.

Специјални статус за поседе

Професор Брољо је убеђен да су слабашна „званична јамства“ предвиђена Ахтисаријевим „планом“, за верску у културну баштину – заснована на споразуму и сарадњи између Срба и Косовара – сада изгубила њихову, ионако дискутабилну, вредност. У сваком случају, те гаранције не само да нису узимале у обзир мултирелигиозни карактер зоне, него нису ни предвиђале никакво уређење, слично оном, као нпр., код Поглаварских базилика у Риму (дипломатски имунитет, изузеће од обавеза, експропријације или пореза) или пак слично устројству, признатом од стране Европске уније, који се тиче статуса Свете Горе на Атосу (20 православних манастира на брду Атос имају статус аутономне државе под грчким суверенитетом, прим. новинара), који осигуравају искључиво верски карактер истих и њихову пуну управну аутономију. Потчинити православна култна места косовском суверенитету, без гаранције међународно заштићеног статуса, значи не гарантовати им не само очување и намену, него и приступ не само Србима који ће остати на Косову већ и ходочасницима.

Аутор је мишљења да статус Косова треба барем да укључи систем финансирања за обављање верских послова, одржавање и рестаурацију грађевина, надлежности, издржавање свештених лица и световњака (лаика), признање власништва над покретном и непокретном имовином српским православним заједницама, у великом делу конфискованом у комунистичком режиму, чије враћање је озакоњено у парламенту Србије 2006. (Многи манастирски велепоседи, већином као поклони српских владара, постоје још од средњег века. Отуда у називу Метохија стоји одредница грчког порекла – манастирско имање. После Другог светског рата, комунистичке власти су без накнаде одузеле велике површине обрадиве земље, пашњака и шума у власништву СПЦ, посебно на Косову и Метохији, а део конфисковане црквене имовине је подељен албанским сељацима.

Иако се Закон о реституцији примењује од октобра 2006, проблеми у остваривању законских права су многобројни, нарочито имајући у виду отуђивање апликацијом Закона о приватизацији, прим. новинара).

Опасност вреба из устава

Брољо се осврће и на устав Косова који треба да ступи на снагу колико сутра, а који по његовом суду не гарантује на ефикасан начин „културно и верско наслеђе“ (Члан 9. тог документа, да подсетимо, гласи: „Република Косово обезбеђује заштиту и очување свог културног и верског наслеђа“) и поред тога што објављује да жели да заштити верску аутономију и свете споменике. Пре свега зато што не садржи ниједну специфичну одредбу о заштити светих православних места и о финансирању односних светиња.

Захтевати да Срби, након што им се одузима део територије да би се задовољила албанска етничка група, обезбеде финансирање православних култних места (укључујући реконструкцију уништених цркава и манастира) на независном Косову, у суштини, само је уцена која рачуна с религиозним осећањем и „националним“ значењем који те цркве и манастири имају за Србију. Уз то, било би веома забрињавајуће уколико се косовска власт не обавеже да поштује намену цркава и манастира – обављање верских обреда, што би, под врло вероватном хипотезом потоњег смањивања присуства српских верника и под изговором нестанка практиканата могло да доведе до претварања светих места у световне објекте (за профану употребу, у најбољем случају, за одржавање концерата) или, како нас учи прошлост, трансформисања у џамије.

Подсећајући на хришћански култ, да храмови постоје да се у њима поје литургија, аутор иде даље са својим хипотезама. Могуће је да независност нове државе наведе Приштину да подстакне, макар само мали, део православног клера, преосталог на Косову, да тражи „аутокефалност“ од националне православне цркве и да се, у случају одбијања српске цркве, обрати (пожали) патријарху у Константинопољу. С обзиром на веома лоше односе између овог последњег и руског патријарха, познатог поборника територијалног интегритета Србије, лако је претпоставити да би се могло десити оно што се већ догодило у Црној Гори, где је једна мала, локална православна црква, да би учврстила дистанцу од Београда, већ започела процес ка „религиозној“ независности.

Брољо упозорава да Европска унија, која би требало да од ОУН преузме „протекторат“ над Косовом, уколико не жели да упали фитиљ новог верског конфликта, треба да наметне Приштини да бар формално призна организационо-структуралну везу између Српске цркве и православних Косоваца и да од патријарха из Константинопоља добије, из предострожности, „примање к знању“ таквог признања. Брољо закључује да би „конфесионална“ сецесија била „подједнако тешка као она територијална, коју су Америка и Европска унија подржале и потврдиле са несхватљивом лакоћом, оскрнавивши сва правила која је међународна заједница већ поодавно афирмисала“.

Снежана Симић
[објављено: 14/06/2008]

Преузето са сајта www.politika.co.yu