Не припадамо оној групи људи која брзоплето прихвата одређене људе за лидере и хероје. Место у светлој српској историји витештва се тешко заслужује. Што се тиче Караџића и Младића сигурно је да су они у једном историјском тренутку покушали да учине све што су мислили да је најбоље за српски народ, али да ли су све то на прави начин и учинили је оно што треба преиспитати. Ван сваке сумње је да су стали у одбрану свога народа коме се спремао трећи геноцид у једном веку и да су за собом оставили епохално дело – најмлађу српску државу Републику Српску.

Као што их олако не проглашавамо непогрешивим херојима, тако их сигурно нећемо олако препустити оним оптужбама и етикетама којим су их обележели непријатељи српског народа. Притом, у потпуности разумемо и подржавамо народну потребу да се на миту о Ратку и Радовану оснажи ослободилачки дух отпора окупацијској стварности у којој се налазимо.

Притом, осуђујемо сваки злочин који се догодио на просторима бивше СФРЈ, као што осуђујемо и сваки злочин који се догодио свуда у свету: у Хирошими, у Њујорку, у Багдаду, у Москви или Либану. Оно што је битно и оно што треба нагласити је следеће: не постоје мање или више бољи злочинци, не постоји добар и лош тероризам. Злочини су злочини, тероризам је тероризам и тако га треба звати и сматрати злом. Када је о злочинима на Балкану реч, онда о њима треба говорити у целости, дакле, о свим злочинима који су се догодили, а не само о српским. Или говорите о свим злочинима или не говорите ни о једном. Наравно да је, истине ради, боље говорити о свим злочинима који су се догодили. Они који инсистирају да се говори само о српским злочинима личе на оне лоше ученике који исцепају један или два листа из неког Толстојевог романа и њима машу као да знају цео роман напамет. Ако намеравате да књигу прочитате, онда то учините од корице до корице, не прескачући ни једну страну, а нарочито не најбитнија поглавља.

Морамо се из више разлога изборити за истину о причама за које смо оптужени да је неко починио злочине у наше име. Први је и најважнији разлог наша хришћанска потреба за спознајом наше кривице у свему што се догодило. Ако је постојало нешто што каља морални лик нашег народа, то више не сме да нам се понови. Оно главно у чему смо се кроз историју разликовали од наших душмана била је управо та морална чистота. Други је разлог да станемо на пут великој манипулацији истином о последњим ратовима. Та манипулација се не врши ради прошлости, већ ради контролисања будућности српског народа. Зато је толико важно неодступно стајати на медијском и дипломатском фронту одбране српских националних интереса.

И напослетку, не смемо никако због свих медијских и политичких притисака које данас трпимо подлећи наопаком закључку да је недостојно бранити своју отаџбину од непријатеља. Овај дефетизам је једна од најопаснијих последица кампање коју данас подносимо. У националном васпитању мора остати као основни чинилац да је част војнички бранити свој народ и државу од спољњег непријатеља. Нема веће опасности од тога да се процес историјског преиспитивања последње деценије 20. века претвори у кампању негирања војничких традиција и војне обавезе. Наспрам исправног инсистирања на рашчишћавању властитих моралних сагрешења у последњим ратовима, потребно је увек изнова истицати праведност борбе за очување вековних српских територија и исправност војничке одбране од непријатеља.

Постоји ту још једна важна ствар. Злочина је, дакле, било и злочинци морају да одговарају за учињена дела. Међутим, ми нећемо отварати питање српских злочина онда када то буде одговарало непријатељској пропаганди и поготово нећемо о тим злочинима викати у глас са домаћим и страним хором који је за то плаћен и који то ради у јасном политичком интересу. Питање српских злочина је питање искреног покајања које је могуће само онда када Срби буду слободни да се сами са тим суоче. Срби су данас окупирани, и ова и слична питања су одложена до ослобођења када ћемо бити међу првима који ће то питање поставити. Али до тада о томе не желимо да говоримо.

Хашки трибунал

Хашки трибунал није суд јер пре свега не испуњава основне услове за назив суда, а то су независност и непристрасност. Хашки трибунал је политичка институција која је направљена не да би се залагала за Истину и Правду већ да би спровела политичке интересе и дупле стандарде великих сила. Овај суд има за циљ кројење историјске прошлости, али и садашњости и будућности српског народа према већ написаним сценаријима. То је ваљда свима јасно. У том смислу, ништа што долази из овог псеудосуда нема за нас значаја осим као акт насиља.

Упркос свему овоме што је унапред било више него јасно, српска држава дала је овом суду све што је тражено, а да се однос према према оптуженима са српске стране, као и нашој држави у целини, ни у чему није променио. На другој страни, двоструки аршини све време савршено су функционисали. Злочинци са других страна пуштани су на слободу и награђивани поновним бављењем политиком. Не видимо смисао у даљем настављању ове погубне сарадње. Ми, наравно, можемо опет бити окупирани и било какав окупаторски суд може донети било какву одлуку, али то нас никако не обавезује да на основу тих одлука учимо српску историју и водимо српску политику. Што се тиче хапшења и изручења Срба оптужених пред Хашким трибуналом нису никакве међународне обавезе већ окупациони захтеви и мере.

У Београду, 22. јула 2008.

Информативна служба Српског сабора Двери