Двери српске

Упркос свему овоме следећег дана није било ни једног јединог извештаја у медијима. Нити један електронски, ни штампани медиј није известио ни реч о овој трибини – ниједна телевизија није пренела макар једну реченицу неког од учесника, ниједне новине нису поменуле препуни амфитеатар Машинског факултета у Београду, и поред тога што су Двери и Номоканон уредно обавестили све водеће медије о овом догађају. Ова трибина није одржана. Зашто?

Добро нам је познато да су сви водећи медији потпуно затворени за било какву, макар и најмању, могућност изношења јавних расправа. Непожељно је, готово непристојно, износити било какво мишљење које би било у супротности са владајућим ставом и системом вредности који службеници глобалне елите покушавају да нам наметну. Својевремено је један амерички новинар описујући суштину и функционисање слободе западних медија рекао: „Ми новинари у Америци имамо слободу да напишемо шта год пожелимо. Ограничава нас само једно – реч уредника”. Притом треба поменути да уредници свих иоле значајних медија имају редовне састанке са заступницима Великог Брата. Такође, све више масовних медија постаје власништво великих корпорација (према тврдњама Џефа Дворкина из „Комитета ангажованих новинара” постоји пет великих корпорација које су власници већине медија у Америци). Више је него очигледно да се на овај начин схваћена слобода медија остварује и у другим, пре свега европским државама, па и у Србији.

Међутим, та медијска контрола је још већа када су у питању теме које задиру у сам концепт остваривања циљева глобалне елите, као што је Европска Унија. На телевизији, у новинама, наш народ може да чује само несувислу пропаганду, идеолошко заглупљивање које се махом састоји од неколико фраза које се врте у круг, попут „морамо пронаћи најбоље модалитете придруживања Европској Унији…” или „…зато што живот не може да чека”, а све у циљу наметања новог система вредности који смисао живота своди на пуко задовољавање личних и ситних потреба, у бесомучној трци за материјалним, овоземаљским, пролазним и потрошним, чиме се одувек нагон за стицањем храни и оснажује. Прегаоци у трасирању светлог европског пута (нашег спаса из балканског мрака) су махом бивши марксисти који су једну интернационалистичку идеологију заменили другом, ништа мање антисрпском. Замена идеологија ових медијски подобних личности не треба да чуди, ако се узме у обзир да су разлике између марксизма и либерализма незнатне (и један и други систем посматрају човека као економску животињу, биће детерминисано превасходно економским потребама).

Питање које се поставља јесте постоји ли и шта би било решење за овакво стање? Медије контролише елита, али не наша, јер ми елиту немамо, ни политичку, ни интелектуалну, ни културну. Оно што имамо у најбољем случају се може назвати псеудоелитом. У недостатку здраве елите нема ни пресудног фактора који би обезбедио истинску слободу медија. Решење је само једно: потребна нам је нова елита. Њу неће изнедрити постојеће конформистичке, друштвено подобне структуре и институције, она се неће издвојити из постојећих политичких партија, њу неће образовати садашњи интелектуалци који уљуљкани у сопствене титуле и звања – ћуте. Ту елиту могу да образују једино млади, духовно окрепљени и национално освешћени, притом изузетно образовани и способни људи, а да би они добили своју прилику и заузели одговарајуће положаје, потребно нам је пре свега једно – духовна обнова српског народа. Овакав духовни пут подразумева усвајање светосавља као философије живота – истинску веру у Бога живога и спремност на жртву за веру и отачаство.

У Београду, 7. децембра 2007.